Sve naše seobe

Čak i oni koji nikad nisu stigli da iščitaju „Seobe” Miloša Crnjanskog, romanesknu poetizaciju viševekovne kobi Srba da lutaju po svetu čuvajući u srcu zavičaj i slatko pravoslavlje, korene svoje na tabanima, znaju gotovo atavistički njihov moto „Beskrajni plavi krug, u njemu, zvezda”. Vuk Isaković će reći: „Sva ta moja ratovanja, to suludo, besmisleno tumaranje po svetu”. Njegov posinak Pavle: „Seobe se moje nastavljaju večno”, dok će Engelshofen dobronamerno i saosećajno zaključiti: „Zato i jesu te vaše seobe žalosne – jer, povratka nema.”

Uzalud Aranđel Isakovič priziva povratak raseljenih, jer „Srbiju napre treba naseliti”, te da na trgovcima a ne na skitnicama Srbija stoji. Seobe su nam i danas suđene. U ovim davno upamćenim replikama iz „Seoba” mi ovdašnji se i te kako prepoznajemo, još tužni i gorki, još mnogo puta razočarani u Evropejce i iznevereni od ruske braće po slovenstvu i slatkom pravoslavlju.

Amatersko pozorište „Abrašević”, sa svim ovdašnjim pravim pozorištancima (Gimnazijski studio, Mala scena), vođeno izvanrednom srčanošću i strašću reditelja Miroslava Trifunovića, dalo je sve od sebe da valjevske „Seobe” uspeju i da budu najlepši prilog proslavi stoletnice Društva. Ako se prvom činu imalo ponešto prigovoriti, drugi je razvejao skepsu i najstrožih kritičara. Najviše zato što svaki od preko 40 aktera na sceni daje sve od sebe i veruje da čini nešto vredno i plemenito; zato što je reditelj Trifunović (uprkos uobičajnoj sklonosti dramaturškom detaljisanju) uspeo da dosledno izvede i poveže ideju vodilju „Seoba” o tuzi i čemeru našeg rasejanja i u zavičaju samom, katkad i u raspolućenoj duši; zbog izvrsnog a tako jednostavnog i rečitog scenskog ambijenta Dušana Arsenića; zbog zavodljive muzike Voje Milutinovića a pogotovo briljantno, čak luksuzno osmišljenih kostima Branke Šišinački.

Dragan Lukić, Vesna Milić Katić i Jovana Grujevski (Foto: Ljuba Ranković)

Vrhunci Abraševićih „Seoba” su ipak glumački. Toliko sjajnih velikih i malih rola. Turobni Vuk Isakovič Branka Antonića, posebno u briljantnoj sceni pijanstva sa takođe izvrsnim Engelshofenom Milijana Dimitrijevića. Istovetnu oficirsku nadmenost Berenklaus i Kostjurina ubedljivo dočarava Ljubivoje Bube Marković. Veroljub Andrić je nezaboravan u sceni erotskog žala za mladošću majora Božića. Lepe role ostvarili su Zoran i Božidar Milić, Dragan Čolić, Vesna Katić ili pak mladi Veljko Petrović, Stepan Bogićević, Milica Trifunović i još desetak njih. Ali, junak „Seoba” ipak je Dragan Lukić koji fascinantno, od prve do poslednje scene gradi i produbljuje složen lik Pavla Isakoviča. To podrazumeva ogromnu energiju, koncentraciju i rasan glumački dar. Dragan Lukić se istinski poistovetio sa likom Pavla, bez imalo izveštačenosti i šmire. Zato je i zaslužio, skupa sa celim ansamblom, ovacije valjevske publike.

Nadamo se da će Abraševićeve „Seobe” imati dug i srećan scenski život i put, najpre do Kule, gde će u junu (posle punih deset godina) učestvovati na Republičkom festivalu amaterskih pozorišta.