Devojčice vodu gaze

Jul su, bar u lokalnim razmerama, što bi današnji klinci rekli, definitivno obeležili skandal sa benzinskom pumpom „Lukoil-Beopetrola” kod „Kosmaja” i štrajk novinara valjevskog ndeljnika „Napred”. Zasad, 31. avgust popodne, nikom dlaka sa glave nije falila. A morala bi, da je države i reda. Morala bi bar kada su u pitanju pumpadžije „Beopetrola”, koji u zemlju, ili neznano kud, saćeraju 8,3 tone (!) „supera MB 98”, pa to policiji i drugim nadležnim prijave tek posle pet i po sati. Onda počnu provere i dumanja, zatvaranje saobraćaja, zakasnela saopštenja za javnost, još docnija 'apšenja, odluka istražnog sudije Opštinskog suda, Mirjane Novaković, da nema mesta produžavanju pritvora trojici osumnjičenih, dežurstva vatrogasaca, dolazak specijalizovanih ekipa iz Bosanskog Šamca i Beograda…

U tom kalamburu od dupetanja na sve strane, šnjur bez konkurencije vuče opštinska vrhuška, sa gradonačelnikom dr Jovanom Tomićem na čelu, koju je načelnik SUP-a, pukovnik Milenko Krstić, gotovo stražarno, sa raznih teferiča, morao da privede u rano subotnje popodne, na Ognjenu Mariju, i učtivo ih zamoli da bar počnu da se mešaju u svoj posao! Kako, naime, drugačije objasniti činjenicu da se Opštinski štab za borbu protiv elementarnih nepogoda i saniranje drugih vanrednih situacija, formiran u martu 2005, do 30. jula, u Krstićevom kabinetu, nije sastao, niti je iko od njih izgleda i znao šta mu je činiti. Doduše, načelnica Opštinske uprave, drugarica Milena (Pavlović), ovoga puta bez menadžerke, drugarice Divne (Novaković) i ostalih sapatnica načelnica „gabarita dva sa dva”, ustvrdi tih dana da „Štab funkcioniše iako se nije sastao, a ka'će ne zna se”.

Složna braća – Ali je zato Štab, gotovo u kompletnom sastavu, bio na svečanom otvaranju sezone noćnog kupanja u Petnici. Kod „Složne braće” iz „Valisa” (Fiko, Mute, Ćorba, Srebra i „dve one sa sladoleda i iz biletarnice”, sve samih kadrova SRS i SNS), koliko je opaženo, te noći se razgaćili nisu. Ostalom gologuzom narodu prikazali se jesu, a u kafani kod Radiše, biva šofera iz Opštinske direkcije za izgradnju grada, opuštali uz muziku sa Baira, takođe. Bivali su i u osveštanom vagon restoranu („Svetski, a naš“) na parčetu „brze pruge” natakarene na travnjaku parkinga kod Doma zdravlja, gde „naši malci biznis opravljaju”. Pre toga, na „Danu maline” u Brankovini, drugaricu Načalnicu jope zapalo da otvori stvar. Nadahnuta, sva lepršava i u kišnom danu, delovala je k'o da i sama „bere malene” u obližnjoj Joševi. Falila je samo lumperajka pod šatrom uz onu „Igraj, igraj mala, sitno nožicama”. Ali, svirao lično „Tanasko (KUD) Rajić” iz Ljubića kod (Veljovog) Čačka, a tamo bi, može biti, bolje leglo „Devojčica vodu gazi, ovako, ovako…”.

Džada – „Svi, svi, svi…” bili su i u mioničkom selu Dučiću, gde je Veljo (kapitalni Ilić) lično otvorio Slobin put. Stari banovinski put, koji je najkraća veza Dučičanima sa pravcem Mionica – Gornja Toplica – Ljig, na jednoj, odnosno Vračevićem – Slovcem (ili Bogovađom) – Valjevom (ili Lazarevcem) na drugoj strani, započet je pre no što je Milošević, 22. maja 1997, o Malom Nikoljdanu, sve njime jezdeći, sa svojim ministrima na preslavi bio u Matićima. Da se na licu mesta uveri u „muku seljačku” omogućio mu je „crveni baron” lajkovački Dragan Marković, a džadu su sada dokrajčili i asvaltirali Veljo i Šljapa (Milan Matić, novi predsednik Mioničke opštine). Sve nešto drkćem da nam se koalicija „gore u Beogradu” ne raspadne na krucijalnom pitanju – čiji je put kroz Dučić, Draganov i Slobin, ili Veljov i Šljapin? Bilo kako bilo, ovajdiše se i moji Dučičani, na redu je izgradnja Lončarovog vodovoda iz donacija (da se više ne prte vidrice na „obranici” iz Bara, Bunarina, Učkovca i Ledenca, ili kace i traktorske cisterne sa Toplice), daće Bog da nam i bolja struja dođe sa lazarevače strane!

Štrajk – Gradonačelnik, g. Doktor je, koliko se zna, svoju ostavku, za sada bar, nudio delegaciji „Napredovih” štrajkača. Nije je, naravno, podneo jer u njegovoj Novoj Srbiji(ci) ima i onih njegovih partijskih drugova, vrlo uticajnih i na Njega samog, koji vele da će „sikirče da radi”! Kakva ostavka, zar smo zbog toga „krvarili sve ove godine”, poručuju oni svom Dobrom doktoru, koji će, na kraju, vele „biti kriv i zbog toga što je Joca Tomić”.

Čudo se, ipak, dogodilo – novinari „Napreda” štrajkuju od 8. jula! Po prvi put od jeseni 1970, kada je u jedinom valjevskom nedeljniku objavljena peticija protiv promene imena Gimnazije i priveska joj u drugu Vladimiru Iljiču Lenjinu. Tadašnji urednik Zoran Joksimović se povukao sa tog mesta i od tada „Napred” plovi nizvodno, baškareći se na leđima sa nogama vazda uvis podignutim, ne mešajući se u državna posla i prilagođavajući se svakom povetarcu, makar i najmanjem – za svaki slučaj i za „ne daj Bože”. Sad se diglo protiv nametnutog direktora Jovana Bugarskog, koji, tu dileme nema, taj posao ne zna i ne može da radi! Još su mu crnji saradnici, savetnici i pravni zastupnici. Svu svoju nepismenost, neinventivnost i manjak inteligencije, Bugarski je pokazao povelikim tekstom u prvom broju koji je uredio, najavom „ekskluzive” za naredni broj, a ponajpre činjenicom da ga brane dr Boba Gvozdenović i Mile Perić, da ga soči Ivan Ognjanović, a u pravnim stvarima zastupa advokat Spasoje Radović. Posle svega, teško da mu i rođena majka više može pomoći.

A kad se pogleda sastav ekipe, koja „Napred” pravi na ratnoj lokaciji u MZ „Gorić” kod sirotinjske majke i dobrog (SPS) pekara Mihaila Todorovića, sve neodoljivo podseća na situaciju kada se na seoskom putu pobalega neka uhranjena krava, pa se na tom nusproizvodu njenog metabolizma za čas okupe sve zunzare odjednom. Ima junačnih, što se potpisuju imenom i prezimenom, ili bar inicijalima, ali je više onih okupljenih pod zajedničkim pseudonimom N. N. Šljepaju o „pumpi u benzinu”, intervjuišu novog predsednika Okružnog suda, Dragana Obradovića (biće da je novi kouč sam sebe predstavio javnosti, a neki N. N. se tu pritivpravno potpisao), lome i prelamaju „i na koleno” i bez njega, igraju se bojom i kolorom, brkaju čitulje, izigravaju lektora i kolektora, šamarju lovu „samo tako”.

Ćeranija – Vlast ne da „Bugarina”, čuvali ga i „Dobermani”, a štrajkači na (mlak) protst pozvali demokratsku javnost, opozicione odbornike, pomoćnika ministra za kulturu i medije, odazvala se i „Republika Kolonija”. Skup svatova je sredom i petkom „u pola osam” na Desankinom vencu, ispred „Napredove” zgrade, nema veb sajta (koga ni do sada nije bilo) za brzu, elektronsku komunkaciju sa javnošću, nema ni novina koje bi se u toj produkciji mogle zvati „Naš Napred” (ako je, doista, naš). Kao da se ne shvata da je taj „krepki 60-togodišnjak”, koga je „trebalo (sa)čuvati od zlih ljudi u zlim vremenima”, svoj tiraž od gotovo 9.000 primeraka svakog petka pre svega dostizao na tradiciji, navici, nemanju konkurencije, čituljama i oglasima. Ne shvata se, izgleda, ni to da, bez obzira na to ko će da pobedi, ozbiljna varoška novina tek treba da se pravi. Ako je ovo, što izlazi iz majstorske radionice Jovana Bugarskog, a jeste, jednostranački bilten crveno-crne koalicije na vlasti u Valjevu, ono što se petkom pojavljivalo na kioscima pre toga bio je višestranački bilten! Novina bez stava, nekompetentna, od politike do sporta i obrnuto.

Štrajkači s pravom brane nakanu da se pitaju o tome ko će im biti urednik, pa i direktor, što je demokratska tekovina zemalja daleko ozbiljnijih od sadašnje Srbije. Bez obzira na to što je osnivač (SO Valjevo), kakav god da je, formalno-pravno postupio po važećim propisima kada je, posle rspisanog konkursa, među tri kandidata, izabrao Jovana Bugarskog.

Lik i delo – Ako stvari ogolimo do kraja, čime je to Olga Petrović, inače u vreme početka lomova u redakciji, koju je vodila četiri godine, bila na „ranije planiranom odmoru u Francuskoj, koji je ranije prekinula”, zaslužila da i dalje ostane na tom mestu. Možda istinom da je samo bila „prva među jednakima”, te da je realizovala „zajednički dogovoren koncept modernizacije 'Napreda'”. Ili činjenicom da se, posle višedecenijskog slanja rukopisa „Strelinim” autobusima do „Politikinog” kurira u Beogradu, među poslednjima u Srbiji, prešlo na sopstvenu računarsku pripremu novina i tehnički prelom u redakciji (bez obzira na to što je to bio jedan od uslova „Politike” da i dalje štampa „Napred”).

Nije lako (od)braniti urednika novina, koga i najpažljiviji čitaoci teško prepoznaju i pamte po tekstovima za sve ove godine. Osim ako se tu ne računaju proizvođenja inih mirotvoraca poput Mila Perića, ili opčinjenost elokventnim Vojislavom Šešeljem, skromnom profesorkom Mirom Marković i gđicom ministarkom Radom Milentijević, pa pokojnim đeneralom Biorčevićem, intervjui sa Acom Stefanovićem, portretisanje „najstarije (biće demokratske) Valjevke koja hekla i u 90-toj”, možda do bola prgavo komentarisanje bespravnog stavljanja elektro-ormara na zaštićenu zgradu „Napreda” i teškoća koje u danonoćnoj pripremi tog lista prave bašta i klima uređaji nekadašnje kafane „Obnica”… O političkoj postojanosti Olge Petrović, njenoj „borbi protiv Miloševićevog režima”, načinu na koji je 2000. uskočila u direktorsku fotelju pre, nažalost pokojnog, Branka Obradovića, ali i Jovana Bugarskog (!), ne bismo ako baš ne bude moralo.

Smenjivanje načelnika – Načelnika Kolubarskog okruga, Radomira Stevanovića, opet smenjuju. Njegovi iz DSS-a, po (bar) četvrti put. Sve je, vele, gotovo na Izvršnom odboru stranke u Beogradu, samo da potvrdi i Vlada Srbije, nekog četvrtka, pa da se pojavi u „Službenom glasniku”. U Valjevo je „svilen gajtan”, a ko bi drugi, doneo stranački koordinator Vlada Dimitrijević. O kandidatu za tu fotelju ponovo su se lomila koplja, izbor je navodno pao na mladog ekonomistu Gorana Lučića, zaposlenog u valjevskom Zavodu za zaštitu zdravlja, svojevremeno ključnog čoveka u Izbornom štabu nesuđenog gradonačelnika Zorana Gavrilovića.

Za Lučića je, skromno mislimo, Stevanović „akademik”, a bolji izbor od Lučića su i ostali pominjani kandidati – Zoran Matić, Jovan Radojičić, Dušan Tomić… Da ne pominjemo „poražene snage”, Duška Ranisavljevića ili oba Jeremića (dr Branka i sina mu Milana). Ona, što je po običaju sve zakuvala, narodna poslanica Milica Vojić-Marković, kao i uvek kad je „tvrdo”, na Divčibarama „puni baterije”.

Kako je, međutim, u političkom životu ovovremene Srbije sve moguće ostaje da vidimo da li je Radomir Stevanović, koliko nam je znano najbolji šahista među stranačkim kolegama, još jednom video bar potez-dva više od protivnika.

Redak zver – Tamnava je konačno odahnula jer su lovci, policajci, ali i sami meštani i njihovi psi terijeri, uspeli da odstrele „redak zver”, što je u Banjanima, Tularima, Vukoni, Kožuaru, pa čak i u Murgašu klala ovce. Stručnjaci beogradskog Biološkog instituta „Dr Siniša Stanković” utvrdili su da je reč o podivljalim psima lutalicama, ali i o mutantu vučice i nemačkog ovčara (vučjaka), koji su se „bespravno” parili navodno pod okriljem „nekog doseljenika” u Vrelo, koji je njihove podgajene štence „pustio u tamnavske šume i livade, pa su, preko Paljuva, i do Lazarevca stigli”. Taj deo priče, o čudnom došljaku u Vrelo, ubska policija je demantovala kao „neosnovan”. Pretpostavljamo posle „obavljenih informativnih razgovora”, sa građanima i „sumnjivim licem” dakako.