Kome je do pozorišta, kad u glavi puca?

Na nedavno održanim konferencijama za štampu povodom nagrada „Seobama” u Kuli i Trebinju, po ko zna koji put postavljeno je pitanje da li je vreme za obnovu u Valjevu nasilno ukinutog profesionalnog pozorišta, kad već imaju takve umetničke potencijale?

Takvo pitanje je samo delić rasutog mozaika neodgovorenih pitanja na zagonetku zvanu kulturna politika Valjeva i Kolubarskog kraja.

Preskromno pismeni Karađorđe i Miloš znali su da je važno da pored „ulizica”, „secikesa” i „bašibozluka” svake vrste (veoma nalik na „fukaru” koja se sada mota oko „knezova” Valjevske nahije) ostave mesta za preko potrebne početke pismenosti, duhovnosti i buđenja svesti o identitetu kojima će se posvetiti Dositej, Vuk i ostali srpski kulturni „mučenici”.

Dva veka kasnije, u istorijskom trenutku potpunog lutanja i izgubljenosti Srbije, koja nema pojma ni gde je, ni šta je, ni kuda ide, ni odakle, a mitovi se strmoglavo ruše upirući prstom da je jedina „komparativna prednost” – gola i jeftina radna snaga, ima li uopšte nade da išta duhovno opstane?

Koga je uopšte briga što je „preskočen” ili ukinut džez festival, što nema profi-pozorišta, što su Tešnjarske večeri takve kakve su, što su Mišićevi dani od gordosti Kolubare postali poligon za iživljavanje nepismenih, što se „Napredu” prišlo politički i kadrovski odpozadi, što je...

Gospodin Jovan Tomić, prvi čovek Valjeva sa neponovljivim poverenjem svojih sugrađana, mora da se odluči: ili će se okrenuti mislećim i karakternim ljudima, koji mogu i hoće da raspoznaju i rešavaju najteže moguće zagonetke, ili će nastaviti da biva „vitez tužnog lika” u društvu „od zla oca i od gore majke”. U svim „devetim martovima” i „petim oktobrima” gospodin predsednik je bio na drugoj strani barikade u odnosu na one sa kojima sada odlučuje. Neko je tu pogrešio stranu. Verujem da gospodin Tomić zna odgovor na ovo pitanje, zna da ga duguje svima (i sebi) jer u predizbornom programu ni reči nije bilo o tome da će posle sa onima sa kojima neće. Odnosno, da neće sa kojima je bio.

Nikako da shvatimo da se na svim prostorima mukotrpno i mudro stvarala država i da grad koji ima Nenadoviće, Desanku, Nikolaja, Mišića, Branu Petronijevića, Glišića... lako može naći tačka oslonca za korake napred i definisanje kulturne politike. Mogu to biti jasni odgovori koji će odrediti šta Kolubari treba u kulturnom, socijalnom, obrazovanom i svakom drugom smislu, pa onda birati metod sprovođenja, javni ili tajni, direktivni ili konkursni, budžetski ili tržišni. Bez stava nema početka.

Možda je moj pristup potrešan, ali kad razmišljam koju dramu da odaberem, kao reditelj polazim uglavnom od nekoliko pitanja: u kom vremenu živimo, na koji način odgovoriti na pitanja koja vreme postavlja, kojom formom se obratiti ljudima, kako do zajedničkog „očišćenja” makar bilo i na marginama onog takozvanog realnog života. Otuda izbor „Seoba” da se još jednom na lirski način pregovori o tragizmu i lomovima (emotivnim i društvenim) pojedinca u trenutku kada mu „nacion” dezorganizovano luta između bečkih i kijevskih zabluda. Između socijalne demagogije i socijalne bede.

Kao iz mračnih memljivih pećina, ponovo koračaju nacional-socijalističke horde, vrlo nalik na one koje su pratile svakog firera na svom putu do ponora... Modre se prsa od busanja o Srbiji i srpstvu ljudi koji niti o Srbiji nešto znaju, niti razumeju veoma komplikovano vreme, niti su spremni da priznaju da im je pamet odavno „penzionisana”. To Srbija nije, to Valjevo nije, to Kolubara nije, to budućnost ne nagoveštava.

Nije to ni tako naivno. Među ljudima koji su spremni da druge kazne, najure, da im presude, uvek je lako naći i one koji su spremni da likvidiraju. Kažu, za sve je kriva zavera i Udba. Evo, usudiću se da pitam, da li je moguće da u Udbi Srbije primaju platu ljudi kojima je interes propast, nepismenost, loši ljudi na čelu Srbije? Sumnjam! I „udbaši” imaju decu koja idu u školu, idu u pozorište. Pa neće biti da im je interes ovakav „bašibozluk” na svakom mestu. Ili ja to naivno razmišljam.