prva strana

Ponedeljak, 16. Decembar 2019.

Revija KOLUBARA - Avgust 2005 > pisma

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

kultura

pisma

kalendar

revija +

arhiva

impresum

pretraga

O Smiljanićima, opet

Revija „Kolubara” je u prošlom broju objavila zanimljiv članak Branka Vićentijevića o životu jedne interesantne valjevske porodice.

 

To je porodica mesara Tijovana Smiljanića, što nije njegovo kršteno ime. Kad je sklopio brak sa Katarinom Mijušković prijavio je da ima 24 godine. Od tada do moga uvida u matične knjige Valjevske crkve prošlo je ravno 64 godine, što znači da je osnivač ove kuće i domaćin imao „samo” 88 godina, a ne između 115 i 118, kako su njegovi sinovi bili spremni da dokažu da im je tata najstariji od svih Valjevaca i da je najduže živeo u našem gradu. Tijovan je bio majstor za meso, ishranu stoke (ovaca), koje je držao u svojim dvorišnim prostorijama. Imao je u Čika Ljubinoj ulici prodavnicu mesa, ili kako se to u Valjevu kaže kasapnicu. Prodavao je sve vrste mesa i imao veliki aparat za hlađenje. Hlađeno je santama leda, koje su svakodnevno doterivali kočijaši Valjevske pivare.

 

Prvi je u Valjevu uveo novi artikal, koji se zvao ćerviš, a Užičani ga zovu kalindžo. To jelo je sastavljeno od komadića svih vrsta mesa, veoma slano, začinjeno crnim lukom, ljutom paprikom i još nekim začinima. Sve se stavi u zemljanu posudu i peče u obližnjoj pekari. Kad je gotovo, donese se u kasapnicu i prodaje. Jedna porcija u plehanom tanjiru, stajala je tri do pet dinara. Ovo su naročito voleli seljaci, koji dolaze u Valjevo u sud, na vašare, pazarne dane. Tijovan im sipa ćerviš i doda 4-5 parčića hleba i onaj se najede dobro, ali je primetno da nešto srče, što je znak da se oljutio. Može on da se zarekne da više neće jesti ćerviš ali kad prođe pored kasapnice, zamiriše mu, pa se odluči i u sebi kaže: „Još samo ovaj put”. Ima Tijovan i rešenje za pijaću vodu: iz aparata u kojem se hladi meso, otapa se voda. Na zahtev mušterije, Tijovan mu daje punu čašu, a onaj da ugasi žeđ, popije. Posle deset minuta, on pita Tijovana gde je nužnik, jer je jelo već počelo da dejstvuje. Prolaze seljaci i gledaju izloženu posudu sa ćervišom, ali im žao da daju toliko novca. A Tijovan im kaže: „Ajde seljo, ne varaj guzicu!”

Tijovan u dubokim godinama nije ni znao da je Teofan, već je smatrao da mu je kršteno ime Tijovan. Kad je Nikola Protić, njihov komšija, bio na službi u banci u Kosovskoj Mitrovici, pošalje telegram-čestitku Stevici, sinu Miće (Vukadina), sina Tijovanovog. Kad pročitaju telegram Tijovanu, on kaže: „Kako Nikola zna kad je meni rođendan, kad sam ja zaboravio”. Kad mu objasne da je rođendan malom Stevici, on opet kaže: „Ni to nisam znao”.

 

Od davnih vremena Smiljanići su imali svoje ovce, nekad i po 800 grla. Teraju ih na pašu, a čuva ih specijalno plaćen radnik. Dugo godina to je bio Milojko Marković, sin jednog podoficira. Kasnije je položio šoferski ispit i vozio kamion preduzeća „Stevan Filipović”, a potom i fabrički autobus. Ujesen ovce prodaju, a na proleće kupuju nove, stvarajući novi dželep.

 

Konj o kojem piše Vićentijević bio je rasan, učestvovao je na trkama u Valjevu, na Beogradskom hipodromu i u drugim mestima. Nekada je pokazivao bolje rezultate, ali bez obzira koliko ga je voleo, Tijovan je bio protiv držanja ovog konja, tražio da se on proda, a da se kupi neki jevtiniji i koji neće trčati na trkama! Kad Bobilu, sinu Tijovanovom, počnu da „sole pamet” o tome kako treba gajiti konja za trke, on odgovara: „Ja sam stručnjak za te stvari, a ne ti”! Bobile se svojevremeno zaljubio u jednu devojčicu iz Karađorđeve ulice. Nosio joj je redovno kiselo mleko, šnicle i krmenadle, ali to Tijovan nikada nije saznao.

 

Smiljanići su imali svog lekara Milana Stanišića. Jednom prilikom je Pera, Bobilov brat, došao pod prozor kuće Stanišićeve i molio da dođe „jer Bobile hoće da umre”. Požuri lekar, ali ga ništa ne iznenadi kad je osetio jak miris popijenog lošeg vina.

 

Pera se računao u vojne liferante. Učestvovao je u javnim licitacijama za isporuku vojnim jedinicama mesa, slanine, masti i drugih proizvoda. Nije imao dovoljno para, pa ga je finansirao valjevski apotekar Kosta Popović. Uvek je redovno vrađao pozajmicu jer je to omogućavalo novu novčanu pomoć.

 

Pera se nije ženio. Imao je veliku ljubav, koju je krio kao guja noge. Valjevci su ga za tu vezu zavitlavali, a on je odmah bežao iz društva. Ipak je priznao za tu vezu kad su na njemu videli prsluk pokojnog muža ove Perine ljubavi.

 

Posle oslobođenja Pera se nije odmah zaposlio jer je smatrao da neko treba da ga preporuči kao stručnjaka. Kad je Pera Matić postao direktor „Mesoprodukta”, Pera Smiljanić ga je pitao da li može da ga zaposli. Direktor Pera mu javi da će ga primiti i pozove ga na razgovor. Kad ga vide posle nekoliko dana, zapita ga zašto nije došao, Pera Smiljanić odgovori: „Neću da služim kod tebe, sina Mihaila železničara!” A kad je pitan zašto je tražio posao, kad on već 50 godina zna da je Pera Matić sin Mihaila železničara, Pera Smiljanić se samo blago nasmejao i rekao: „Hteo sam da vidim kakav je čovek moj komšija Pera Matić”.

 

Jedan prijatelj Smiljanića kuće dođe i upita Tijovana gde je Bobile. Ovaj odgovori: „Izvinite, ne znam i ne vodim računa o mangupima”. Bobile je u pola četiri sata ujutru otišao u Mionicu da na vašaru kupi stoku. Javio se ocu, ali je Tijovan na to zaboravio.

 

Sestra Perina Vida je živela u Americi, udata za jednog predratnog oficira. Pera joj je pisao da bi došao u Ameriku, pod uslovom da mu nađe neki posao. Sestra je javila da će raditi kao liftoboj i javila koliko će dolara dobijati za mesec dana. Pera ode i nađe jednog dečka, Crnca, plati mu pola svog primanja, a pola zadrži za sebe. Posle izvesnog vremena se vratio u zemlju i dobio dolarsku penziju. Nije velika, ali je dolarska! Za Ameriku je govorio da samo teraju da se radi! „Nije to Amerika, nego čemerika!”