Srce zemlje

(Foto: Ljuba Ranković)

Avgust se odužio, nikako da mu vidimo kraj. Čini se da je duži i od samog januara, koji je tradicionalno najduži mesec u godini.

Svi su na odmoru, a ispostavlja se, svi rade punom parom – i vladin i nevladin sektor, i premijer i predsednik, a bogami i svi ministri, kapitalni pogotovu.

Situacija kao u romanima Svetislava Basare: istovremeno se živi i radi i ovde i na više mesta u isto vreme, sve je moguće – biti istovremeno i vlast i opozicija, predsednik Republike je u isto vreme aktivista nevladine organizacije „Narodna kancelarija”, jeste bio u Srebrenici ali ga niko nije video, premijer je premijer danas ali se ne razlikuje od premijera od pre dvesta godina – na istom mestu u isto vreme sa istom retorikom (novine su prenele da je u sadašnjem izdanju premijer udarao rukama u ritmu muzike Bore Čorbe i gle čuda, bio nasmejan, dok se pouzdano ne zna da je Prota Mateja pljeskao uz gusle a malo je verovatno da se uopšte smejao).

Srce ove zemlje je, kako vidimo, zdravo i vitalno, ali nam ostali organi posustaju. U glavi nam zbrka, stomak nas muči, ruke ne kontrolišemo, noge nam otežale, vid oslabio, ne razlikujemo više mirise, jedino nas pogani jezik nekako služi.