prva strana

Petak, 20. Septembar 2019.

Revija KOLUBARA - Septembar 2005 > stav

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

kultura

pisma

kalendar

dodatak

revija +

arhiva

impresum

pretraga

Ovo vreme

Dolazak cirkusa u naše malo mesto

Živoslav Miloradović

Da li ste uspeli da odgonetnete zbog čega se u poslednje vreme preko BK televizije (gledam isključivo satelitski kanal) sve češće mogu videti snimci govora Josipa Broza Tita? Javlja li se ko da odgovori? Evo ja ću: u pitanju je kampanja zasnovana na poruci: ako je Tito, iako veoma slab govornik, uspeo da postigne to što je postigao, šta bi falilo gos’n Bogoljubu koji isto tako, ako ne i gore, vlada maternjim mu jezikom! Ukratko, to oni nas onako ispotiha i dasevlasinedosete rade, markentiški obrađuju, uvaljuju nam u glave naše tvrde onaj osvešćujući „klik” koji će se u datom trenutku upaliti a mi, očarani, izgovoriti čarobnu upitno-uskličnu rečenicu: „A što ne bi moglo!” Naravno, stvar je tempirana za naredne predsedničke izbore do kojih ima još dosta, pa samo zato sve to ide ovako na finjaka, sa merom i odgovarajućim naučnim tretmanom. Računa se na to da će se nama ovaj programirani kliktaj otkinuti iz usta upravo u trenutku kada budemo uzeli glasački listić i mašili se olovke.

Očigledno, Karićevi eksperti su se ozbiljno prihvatili poverenog im posla, jer u sledećem pokušaju greške ne bi smelo da bude. Predviđeno je da komedija ostane onakvom kakva je odigrana tokom prethodnih izbora sa sve porodičnog pevanja, recitovanja, mahanja transparentima i neverovatnih Karićevih govorancija. Stoga se sada radi na tome da budemo promenjeni mi. Da ubuduće, odnosno u vreme izbora počnemo da rezonujemo po šablonu: pa šta fali gosn’ Bogoljubu, eno i onaj Tito beše baš nikakav govornik, a dokle je dogurao. I biće veoma malo onih koji će se u tom trenutku setiti da je za „dogurivanje” do mesta vlastodržatelja potrebno još štogod drugo osim antitalenta za logičko nizanje rečenica. Odnosno, biće ih taman onoliko koliko danas ima onih koji se sećaju. A to je ono na šta gos’n Bogoljub i računa.

Ali, to nije sve. Veselna Srbija gleda i trepće kako joj se javno i pred očima pakuje jedna nova komeNdija, takoreći cirkus, kao logički nastavak ludnice iz koje smo pokušali ali još nismo uspeli da izađemo. (Sećate se, naravno: „Izvedi nas iz ludnice Koštunice”.) To je takozvana „domaćinska” varijanta političkog sistema, neka vrsta arhaične porodične zadruge na čijem će čelu sedeti Domaćin, a činiće je vredna, poštena, dobrohotna, vesela i zadovoljna ČELJAD. Istina, ovo nije baš uobičajeno, ali pošto je reč o srpskom društvu i njegovom već uhodanom hodu unazad, onda mu ova obrnuta evolucija dođe kao nešto sasvim normalno. Obrni, okreni i eto nas u devetnaestom veku gde smo se baš bili još onomad zorno zaputili, pa je red da konačno tamo i stignemo.

Stoga pojava gos’n Bogoljuba i nije tako slučajna. On je samo pupoljak iznikao na rodnoj grani sveopšte regresije. A gde je jedan pupoljak, tu su i ostali. Ako budemo imali još samo malo strpljenja pa sačekamo koju godinu, videćemo da će se na ključnim društvenim pozicijama naći gomila mladih ljudi, školovanih na Karićevim privatnim školama zvučnoga imena. Biće tu menadžera, bankara, biće naučnika, umentika, novinara... Drugo krilo širokog Karićevog fronta držaće njegovi laureati, ljudi koji su imali tu sreću da završe neke druge škole ali su iz sirotinje, pohlepe ili slavoljublja pristali da budu ovenčani Karićevim nagradama za životna, godišnja ili neka druga dela. Setimo se, to su one šljašteće fešte koje se održavaju na sceni Narodnog pozorišta, gde učestvuju vrhunski umetnici i gde, u prvim redovima, sedi srpska intelektualna elita ili bar onaj njen sloj koji se za tako nešto smatra. Sav taj glamur plaćen je iz jednog džepa i ima samo jedan cilj: da pokaže ko je Gazda u Kući i gde je kome mesto.

Motiv je očigledno daleko od ekonomskog iako bi se gos’n Bogoljub dao zakleti da sa mišlju o profitu i leže i ustaje. Međutim, veoma je blizu političkog, da ne kažem Domaćinskog. Jer, kada se, koliko sutra, sve bude dovelo u pitanje, a dovešće se sasvim sigurno pošto ni jedna simulacija ne može da traje večito, ko će biti taj koji će, nakon svih ovih plaćanja i čašćavanja, moći da izađe i kaže: Gospodo, da poravnimo račune; ja sam u vas uložio pare, red je da mi uzvratite ravnom merom. Pošto posetioci karićevskih proslava uglavnom imaju problema sa gotovinom, dugove će namirivati u naturi. Neko će založiti svoje Ime, neko svoju Ideju, neko svoj Talenat, poneko Uticaj, mnogi svoj Obraz. Dakle svako po svojim mogućnostima, baš kao što je gos’n Bogoljub i predvideo. On je to čak i javno rekao i to nedavno, na Hrvatskoj televiziji. Na pitanje da li milionskim nagradama on kupuje novinarsku savest, odgovorio je: „Pa ne mogu ja da kupim ono što nije na prodaju”. A šta to onda kupuje gos’n Bogoljub? Očigledno: samo ono što jeste (za) „na prodaju”. Očigledno da matrijalna i moralna beda idu ruku pod ruku, pa kao što rekoh, preobražaj srBskog društva u ČELJAD ima svoju unutarnju logiku. Da se podsetimo: čeljad se ponajviše odlikuje krotkošću i trpeljivošću. Čeljad se nikada ne buni niti suprotstavlja. Čeljadi je uvek dobro onako kako jeste. Čeljad je bezbrižna jer uvek postoji neko drugi koji brine za nju. Čeljad najviše voli da igra i da peva, a pre nego se prihvati posla uvek sačeka da joj se kaže šta treba i kako treba.

Čeljad ne misli.

Sledeći nivo evolutivnog razvitka čeljadi je stado.

Za domaćina ili gazdu važi isto ovo, ali izokrenuto. On misli, odlučuje, rešava, zapoveda, kažnjava... Njegova se ne dovodi u pitanje samo zato što je njegova. Zar nismo čuli gos’n Bogoljuba kako jetko odrezuje da bi sve srpske intelektualce trebalo ponovo poslati u školu. Misli se na one koji mu se ne ulaguju i ne sede na njegovim svečanim akademijama. I misli se na njegove škole, naravno. Tumačio je javno preko televizije i odakle njima, Karićima baš takvo prezime i iz čega je, po njegovom mišljenju, izvedeno.

Dakle, sve ove opake znake Veselna Serbija gleda, trepuće okicama i smešeći se blaženo, kao da sedi na nekom permanentnom trubačkom saboru. Kao sve je ovo šala, komika, kao nema veze, ma hajte molim vas otkud bi to... Ostali kažu: neka njega, neka plaća kad je lud, mi ćemo da uzmemo pa da begamo... A Domaćin nikada ništa ne plaća tek onako i zato što je lud.

A kada jednom bude zaseo na čelo Stola, tamo gde obično sede prvi i najvažniji, gos’n Bogoljub će narediti da preko njegove televizije počnu emitovati govore prestolonaslednika Aleksandra.

Kao što je poznato, pomenutom građaninu srpski jezik nije baš jača strana.

A nije ni gos’n Bogoljubu.

Dakle?!

Šta dakle?

Ništa, vidi naslov.