Susret Čika Ljube Nenadovića i Janka Veselinovića

Uspomena na srpske velikane, koja kao kandilo zasija nad godinama njihovog spomena u Srpstvu, razbija veo zaborava. I ove godine, leta Gospodnjeg 2005, sećamo se godišnjice onih srpskih književnika koje smo u mladosti čitali i zavoleli; godišnjice velikog Valjevca, pesnika i putopisca čika-Ljube Nenadovića (1826-1895-2005) i tužnog spomena na srpskog pripovedača i boema Janka Veselinovića (1862-1905-2005). U pameti nam je ostalo zapisano da je prošlo od zemne smrti i jednog i drugog srpskog velikana mnogo godina - nezaborava; Čika-Ljuba Nenadović je preminuo pre ravno 110 godina, a Janko jednu deceniju kasnije od njega i upravo ove godine istekao je tačno jedan vek od njegove prerane smrti: u 43. godini života.

Ljubomir P. Nenadović (Foto: Ljuba Ranković)

Čika Ljuba je u starosti najradije obitavao u Valjevu i Brankovini, a Janko, rođen u Mačvi, učiteljevao je u Svileuvi (1881-1883; 1886-1888), pa u Koceljevi, Šapcu, da se potom uputi u boemski Beograd gde je živeo poslednjih petnaestak godina, do same smrti. Današnji čitalac njihovih dela možda će se kadgod i zapitati: da li su se, nekom prilikom, sreli i kad je to i gde bilo? Jedno pismo iz Jankove prepiske koje mi je slučajno došlo do ruku, daje nam potvrdan odgovor.

Da odmah istaknem: do susreta Čika Ljube, starijeg od Janka 36 godina, i učitelja svileuvskog Janka došlo je u Valjevu 1887. godine. I o tom susretu piše sam Janko u pomenutom pismu. Pre nego što ga saopštim, opisaću okolnosti pod kojima je došlo do tog nezaboravnog viđenja.

UČitelj svileuvski i pripovedaČ - Poznato je da je Janko Veselinović dvaput bio učitelj u selu Svileuvi, u šabačkoj Tamnavi; drugi put u periodu 1886-1888. Iz tog vremena sačuvano je jedno Jankovo pismo, datirano „10 decembra 1887. u Svileuvi”, koje je on uputio uredniku književnog časopisa „Stražilovo”, u Novi Sad, profesoru i književniku Jovanu Grčiću (1855-1941). Ugledni profesor je, šaljući mu svoj književni časopis u Svileuvu, pozvao Janka da napiše neku priču i za „Stražilovo”, ali se on nije odmah odazvao. Uzroke svog nepisanja objasnio je Janko ovako: „ ... Ali, pre svega ja moram da se izvinim, ako se uopšte i mogu pred vama izviniti. Sami ste veliki trudbenik na srpskoj knjizi, pa ćete pojmiti kako po neki put dođu i taki časovi kad niste u stanju ni perom udariti. Taki časovi došli su i meni posle svršetka moga rada koji sam ,Otdžbini’ poslao. Verujte mi da sam prosto bio nesposoban i da jedno pismo napišem. Ponekad mi je i dolazila volja da pišem, ali tad sam bio u poslu koji me hlebom hrani, u mojoj četvororazrednoj školi u kojoj imam 75 učenika. Ja mislim da ćete pojmiti da je meni nemoguće da jedan posao radim na uštrb ovom radu, koji me hrani. Ako mi to može poslužiti kao izvinjenje - dobro; a ako ne - onda zadržite ubeđenje da sam lenjština; ja se drukčije ne mogu izviniti...”

Pošto se izvinio uredniku „Stražilova”, on je pokušao da povrati poverenje da će se saradnja ostvariti. Učinio je to ovako: „Za sad vam šaljem jedan mali rad. Pročitajte ga, pa ako bude dobar - vi štampajte, a ako ne, vi budite dobri te mi ga vratite... Sad sam se prilično odmorio, a što je najglavnije: podmirio sam „Otadžbinu” za nekoliko meseci, te ću tako moći šiljati moj rad i drugim našim književnim listovima, a ponajpre „Stražilovu.”

Kako se urednik i ranije žalio da nije u mogućnosti da daje veće honorare, Janko mu je otpisao: „Odnosno honorara mogu vam kazati ovo: Meni „Otadžbina” plaća od štampanog tabaka 50 din. To mi je dovoljno sa ovo moje plate, pa nisam rad da teretim srpsku knjigu. Ja ću na „Stražilovu” raditi besplatno sve dotle dok „Stražilovo” ne steče mogućnosti da plaća svoje suradnike - pa da bi to bilo do veka. Dotle plaćajte potrebnijim... Mislio sam da srpska knjiga bar tamo dobro prolazi, ali me je samo srce zabolelo kad sam pročitao pismo urednika „Nemanje” koji mi kaže: da kao urednik nema više plate od 2 dukata mesečno!... Verujem da „Stražilovo” bolje prolazi od „Nemanje”, ali verujem i to, da i ono jedva veže kraj s krajem. Meni kao honorar možete poslati „Stražilovo” za prve dve godine, a za ovu od br. 39-og, pa na dalje; sem toga, pošljite mi i br. 33, jer ga nisam dobio. „Stražilovo” za porošle godine ne morate slati dok ne dobijete drugi moj rad...”

Janko se odužio uredniku „Stražilova” tako što mu je sa ovim pismom poslao jednu vrlo zanimljivu pripovetku sa naslovom „Ljuban” i ona je objavljena u broju dva tog časopisa za 1888. godinu. Ta pripovetka spada u najbolje koje je Janko napisao. Tema je crpena iz seoskog života u Svileuvi, a glavni junak je nesrećni, siromašni i napušteni umobolni seoski momak Ljuban, koji se smrzao u snegu u jednoj graničnoj jaruzi između Batalaga i Svileuve, „glava mu u valjevskoj, a noge u šabačkoj” nahiji. Janko je opisao istinit događaj. Po sećanju uglednog Svileušanina Drage Milovanovića u selu se pričalo da se Ljuban pravim imenom zvao Ljubomir Vićentić iz familije Vićentića u Gunjačkoj mali, u Svileuvi. Protokol umrlih to potvrđuje podatkom da je čovek sa tim imenom preminuo 1886. godine.

Poseta Čika Ljubi Nenadoviću - Drugi deo ovog opširnog pisma uredniku „Stražilova” Jovanu Grčiću nešto je zanimljiviji. U njemu se Janko interesuje za poznatog sremskog pripovedača Pavla Markovića-Adamova (1855-1907). „Pozdravite Paju Markovića”, piše on. „Vrlo mi je žao što nemam njegove knjige „Na selu i prelu”. Naručivao sam knjižarima šabačkim da je dobave, pa neće. Pozdravite ga neka mi pošlje svoju adresu i sliku, a i ja ću njemu moju.”

Zatim Janko pominje svoju značajnu posetu Valjevu ujesen 1887. godine i svoj susret sa popularnim čika Ljubom Nenadovićem u Valjevu. Taj deo pisma vezuje za Adamova, a glasi ovako: „... Možete mu (dakle Paji Adamovu) kazati i nešto što će mu milo biti da čuje: Jesenas sam bio u Valjevu sa našim veteranom Ljubom Nenadovićem. Izmeđ’ ostalog poveli smo razgovor i o našoj književnosti. Čika Ljuba reče mi ovo: „I ako smo skorašnji, i ako nema mnogo kako smo počeli samostalno živeti - opet se vidi veoma veliki napredak kod nas. Uzmimo pripovetku. Srpska pripovetka ima budućnosti. Srbi s one strane Save i Dunava imaju pripovedača: Paju Adamova, a Srbi s ove strane imaju Veselinovića... Mene mrzi da laskam, a naročito mladim ljudima, jer postaju sujetni, ali ja samo dajem što je čije. Vama je 25 godina i Adamov ako je malo stariji od vas. Šta ćete vi uraditi dok dođete u moje godine... Samo truda!”

Navodeći čika Ljubine reči Janko je uz pozdrave uredništvu „Stražilova”, kratko dodao: „Meni je milo što to mogu kazati Adamovu. Pozdravite ga dakle.”

Zanimljivo je danas, posle toliko godina, podsetiti se jedne nepoznate čika Ljubine ocene o kvalitetu naše tadašnje pripovedne proze i vrednosti naših pripovedača - Paje Markovića-Adamova i Janka Veselinovića. Značajno je, da se čika Ljuba nije varao. Posle njega, to je potvrdio i najpoznatiji srpski književni istoričar, dr Jovan Skerlić, koji ih je obojicu, zajedno sa čika Ljubom, uneo u svoju neprolaznu istoriju nove srpske književnosti. A taj se sud poštuje i danas...