prva strana

Petak, 19. Jul 2019.

Revija KOLUBARA - Septembar 2005 > kultura

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

kultura

pisma

kalendar

dodatak

revija +

arhiva

impresum

pretraga

ex libris

Prethodnici i sledbenici Nadežde Petrović

Valjevski Čačani i čačanski Valjevci

Zdravko Ranković

Bivalo je Čačana, i još ih ima, koje su život i poslovi dovodili među Valjevce. I Valjevaca koji su odlazili na čačansku stranu. Podstaknuti ovoletnjim Tešnjarskim večerima, gde su se Čačani dostojno predstavili svojim kulturno-umetničkim i drugim pregnućima, obraćamo pažnju na poneke primere valjevskih Čačana i čačanskih Valjevaca.

Nadežda Petrović sa osobljem Valjevske bolnice 1915.

Nadežda Petrović sa osobljem Valjevske bolnice 1915. (Foto: Ljuba Ranković)

Najkrupniji zajednički „imenitelj” dva susedna grada svakako je slikarka Nadežda Petrović. Podsećamo da je ona rođena u Čačku u jesen 1873. i da je umrla u Valjevu u proleće 1915. godine. Na Vidraku i tamošnjem starom valjevskom groblju počivala je dve decenije. Poslednja Nadeždina slika zove se „Valjevska bolnica 1915”.

Čuvena glumica Desa Dugalić (Čačak, 1897 – Beograd, 1972) učila je u Valjevu osnovnu školu jer joj je otac Stevan Dugalić u to vreme bio ovde okružni nadzornik duvana.

Pesnikinja Danica Marković – udata Tatić (Čačak, 1879 – Beograd, 1932) učiteljevala je izvesno vreme (oko 1910. godine) u okolini Valjeva – u selu Miličinici. Valjevo je, pak, u biografiji Vladislava Petkovića Disa upisano kao jedno od mesta njegovog činovničkog rada, doduše kratkotrajnog.

Među naše najbolje pesnike koji su u Čačku dobili uglednu Disovu nagradu svrstala se pre dve godine Radmila Lazić. (Njeni su roditelji iz okoline Valjeva, a i ona je u detinjstvu ovde živela.) Čačanin Branislav Brana Petrović je za svoje pesništvo dobio u Brankovini 2000. godine nagradu „Desanka Maksimović”.

Nekadašnji vodeći valjevski knjižar Vojislav M. Andrić rođen je u Čačku 1857. godine, tamo je učio osnovnu školu i započeo gimnazijsko školovanje, pa ga je prekinuo posvetivši se knjižarskom pozivu. U mladosti se (pre 1882. godine) preselio u Valjevo i ovde najpre radio kod knjižara Tase Stojanovića. Osamostalivši se stekao je, u poslednjoj deceniji 19. veka, status povlašćenog knjižara. Od prvih je valjevskih poverenika Srpske književne zadruge i najpredaniji ovdašnji pregalac u tome. Andrić se veoma rano angažovao kao pripadnik Radikalne stranke, biran je za opštinskog kmeta i u rukovodstva niza građanskih udruženja. Roditelji su mu Milan (trgovac) i Anka. Bio je oženjen Milicom Nastić iz Valjeva, slavio je Sv. Luku. Umro u Valjevu 1906. godine.

Znatno pre Andrićevog doseljavanja u Valjevo, u okolinu Čačka je 1836. godine odlazio Vasilije Vasilj Matić iz Kršne Glave. Išao je da povezuje knjige u manastirima Ovčarsko-kablarske klisure.

A još ranije, 1815. godine, na Ljubiću su za svagda ostali: Miladin Radivojević i Maksim Jakovljević iz Popadića, Vučić Cvetković i Vuja Simović iz Krčmara, Todosije Urošević i Obrad Udovičić-Đorđević iz Brežđa, braća Grujica i Pantelija Milutinović iz Sankovića i Pantelija Sajić iz Kadine Luke.

Valjevskim radikalskim prvacima u vreme nastanka njihove stranke pripadao je advokat Dimitrije Mita Robović (Čačak, 1847 – Valjevo, 1892). Prava je studirao u Beogradu i pravničkim poslom se najpre bavio radeći u kancelariji valjevskog advokata Petra Dragovića. Ovde je sa političkim istomišljenicima objavio 1881. godine knjigu „Na podmetanja u Valjevu” što mu je donelo mesec dana zatvora, ali je on na osnovu toga iskustva napisao novu knjigu – „Razbojnici i razvratnici u Valjevu”.

Advokat Marko Jakšić se sa porodicom preselio iz Čačka u Valjevo početkom 70-ih godina 19. veka (umro u Beogradu 1889). Njegova kuća u Valjevu nalazila se u Ulici kralja Aleksandra, danas Ulica vojvode Mišića. Njegov sin Grgur Jakšić (Čačak, 1871 – Beograd, 1955), značajan istoričar, učio je u Valjevu osnovnu školu i Nižu gimnaziju. Markovi sinovi Borislav i Mladen rođeni su u Valjevu.

Univerzitetski profesor građanskog prava i pravni pisac Čedomir Marković, koji je rođen u valjevskoj Podgorini (selo Sirdija), prava je studirao u Beču i Gracu i tamo stekao doktorsko zvanje, pa je najpre radio u Čačku (početkom 20. veka) kao sudski pisar i sudija. Umro je u Subotici 1937. godine.

Gimnazijski nastavnik Nikola Zega je pre dolaska u Valjevo radio u Čačku gde je 1890. godine i dobio prvu državnu službu. Valjevskim gimnazijalcima je crtanje i lepo pisanje predavao 1900-1901. školske godine. On je 19. marta 1901. priredio u toj školi izložbu svojih slika, prvu likovnu izložbu u ovom gradu za koju se zna. Održao je tada i predavanje „O crtanju”. Zega je „binu i dekoraciju udesio” za izvođenje na svetosavskoj svečanosti, 1901. godine, jednočinke Živka Romanovića „Na sv. Save dan”. To je bila prva pozorišna predstava valjevskih gimnazijalaca. Sa svojim đacima se 26. septembra 1900. popeo na vrh Povlena, a školske 1901-2. on je knjižnici Valjevske gimnazije poklonio 43 knjige.

Pre Zege, 3. avgusta 1898. godine, u Valjevsku gimnaziju je iz Čačka prešao profesor Mihailo R. Živković (Stragari, 1862 – Užice, 1944). Ostao je među Valjevcima do jeseni 1902. godine. Živković se u Valjevu amaterski bavio fotografijom, učestvovao je 1901. na prvoj izložbi fotoamatera Srbije u Beogradu i dobio nagradu. Sarađivao je u to doba sa Jovanom Cvijićem i Jovanom Žujovićem. Objavio je rad „Alpski trijas u Gracu” i bio poverenik „Bosanke vile”.

Višegodišnji učitelj muzike čačanskih gimnazijalaca, Đorđe Stojčević (Kratovo u Makedoniji, 1859 – Skoplje, 1926), službovao je u Valjevskoj gimnaziji školske 1908-9. godine. Kad je došao u Valjevo već je imao deset godina nastavničke službe. Za gimnazijsku svetosavsku svečanost 1909. izveo je sa đačkim horom Svetosavsku himnu i pesmu „Hej trubaču s bujne Drine”, a sa instrumentalnim đačkim kvartetom „Venecijansku noć” i „Rado Srbin ide u vojnike”. Penzionisan je u Čačku 1924. godine.

Vladimir J. Vojinović (Slatina kod Čačka, 1877 – Čačak, 1931) nalazio se u razdoblju 1919-1924. na direktorskoj dužnosti u Valjevskoj gimnaziji. Došao je iz Gornjeg Milanovca, otišao iz Valjeva u Čačak, takođe za gimnazijskog direktora.

Valjevac Milan Arsenijević Veca je u vremenu pred Drugi svetski rat bio profesor gimnazije u Čačku. Levičar u mladosti, politički se ponovo aktivirao 1941. u Čačku i postao član Gradskog narodnooslobodilačkog odbora, potom borac Druge prolterske brigade. Rođen je u Valjevu 1899, poginuo u Bosni 1943. godine.

Bistu levičara dr Dragiše Mišovića na čačanskom groblju vajao je Vladeta Piperski iz Valjeva. A u rukovodstvu valjevskog komunističkog pokreta svojevremeno su se nalazili Čačani: Milica Pavlović Dara, Milka Janković-Minić, Miloš Minić i Milosav Milosavljević.

U najbolje profesore valjevske Srednje poljoprivredne škole svrstao se Vlastimir Đ. Đorđević koji je u Čačku rođen 1899. godine. On je u ovoj obrazovnoj instituciji radio u razdoblju 1926-38. Docnije je postao univerzitetski profesor.

Momčilo Prodanović iz Pranjana je od 1950. godine do penzionisanja izvodio u Srednjoj poljoprivrednoj školi sa učenicima praktičnu nastavu. Čačana je i te kako bivalo i među đacima valjevske Poljoprivredne škole.

Poljoprivredni stručnjak fitopatolog Milojko Ranković (Beomužević kod Valjeva, 1937 – Čačak, 2003) bio je uspešan direktor čačanskog Instituta za voćarstvo i vinogradarstvo.

Naučnik Slavoljub Janda (Valjevo, 1931) je nekadašnji profesor Tehničkog fakulteta u Čačku. On u toj varoši i sada živi.

Ima dosta Valjevaca koji su fakultetske diplome stekli na studijama u Čačku.

Glumac i reditelj Miloš Rajčević (Valjevo, 1897 – Vrnjačka Banja, 1957) bio je izvesno vreme pedesetih godina u onovremenom čačanskom teatru.

Muzičar Jelenko Veselinović (Valjevo, 1910 – Čačak, 1994) je među Čačanima proveo poslednje decenije svog zanimljivog života.

Moderna galerija u Valjevu je u početnom razdoblju svoga rada priredila izložbu najboljih slika Nadežde Petrović. Među umetnicima kojima je izložbom u tom prostoru ukazana visoka čast našao se 1991. godine i Čačanin Mihailo Đoković Tikalo pa zatim dva puta (1999. i 2005) Vladimir Dunjić (Čačak, 1957). Radu Galerije od kako je ona otvorena vidno doprinosi Branko Kukić, urednik časopisa „Gradac”, esejista i pesnik, prijatelj slikara Ljube Popovića.