Istraživanja

Koliko su stanovnici grada Valjeva građani a ne samo stanovnici grada?

Stanje, problemi i perspektive gradskog načina života, mentaliteta i ponašanja stanovnika Valjeva

Dr Radovan Marjanović

podnaslovi

Koliko su stanovnici grada Valjeva građani a ne samo stanovnici grada?
1. Neke lične osobine građana Valjeva, od značaja za gradski mentalitet
2. Odnos prema stranom i „tuđem”, kao jedan od pokazatelja gradskog mentaliteta
3. Odnos prema prošlosti i novosti, kao jedan od pokazatelja gradskog mentaliteta
4. Odnos prema opštem i javnom, kao jedan od pokazatelja gradskog mentaliteta
5. Odnos prema još nekim pojavama karakterističnim za grad, kao pokazatelj gradskog mentaliteta
Nužno zlo ili poklon lenjim čitaocima: rezime i zaključna akcentovanja

2. Odnos prema stranom i „tuđem”, kao jedan od pokazatelja gradskog mentaliteta

Stanovnici sela, pošto u svom naselju nemaju prilike da se susreću sa „strancima” i onim što im pripada ili ih odlikuje, prema njima imaju drukčiji odnos od varošana kojima su „stranci” deo svakodnevice. I dan-danas, u „svetskom selu”, seljacima je „strano” i „tuđe” sve što nije njihovo, i između njegovih pojavnih oblika ne prave razlike. Ksenofobija, etnička distanca..., u gradu su zato manje. Vezanost za svoju etničku, religioznu, političku grupu, pogotovu teritorijalnu grupu, isto tako. Veća sposobnost za distancu prema svojoj grupi, uključujući naselje, prosto se podrazumeva! Deo seljacima stranog, varošanima otuda uopšte i nije stran! Zato ih ne karakteriše ni apriorna odbojnost prema svemu što nije „njihovo”, uz koju ide bojazan od njega. Poznati događaji (sankcije, bombardovanje, višedecenijska manipulacija negovanjem ksenofobije radi stvaranja permanentnog ratnog stanja ili makar „neprijateljskog okruženja” zbog koga se postupci vlasti ne prosuđuju kao u mirno doba), dijabolizovali su „strano”. Odnos prema njemu danas se manje nego izvorno razlikuje između sela i grada. Prvobitno, ono je vrednosno-neutralno, samo oznaka za ono što „nije naše”. Nikako „tuđe”, nikako ne pripada dijabolizovanim „njima”, i neprijateljsko čim nije naše! Naprotiv, strano je komplementarno „bliskom”, i tek kada ga tako shvatimo ili sebe posmatramo onako kako nas on posmatra, nastaje „apstraktna zajednica” ili društvo (Zimel). Ali i stvarna duhovnost, saznati u tuđem vlastito, u njemu biti domaći, to je temeljno kretanje duha” (Hegel)! Bar zbog pomenutog prisustva „stranaca” i veće informisanosti, varošani bi „morali” da se razlikuju od seoskog stanovništva. Na toj pretpostavci temelji se pitanje koje proverava jedno često iznošeno uverenje, u medijima i istupanjima intelektualaca. U „pismima čitalaca” novinama, pogotovu!

Bez obzira na različita značenja ove često korišćene fraze (od „Neće da nas razumeju!”, „Ne razumeju nas, jer smo iznad njihovih moći razumevanja!”, do „Hteli bi, ali ne mogu razumeti nerazumljivo!”), biranje prvog odgovora najviše svedoči o uverenju da Srbi nisu kao „ostali svet”. (Međusobno su strani, drukčiji, „tuđi”.) Pošto je lako videti da se ovo najčešće shvata na prvi način, i koristimo ga kao valjan pokazatelj pomenutog, ili ksenofobije u meri koja ne bi trebalo da bude prisutna u gradu. (Naravno, u značajnoj meri. U izvesnoj meri je neizbežna.) Drugi odgovor (takođe dvosmislen ali pretežno sa akcentovanjem naše krivice za „nerazumevanje”), valjan je pokazatelj obrnutog, ili samokritičnosti, „odraslosti” kao sposobnosti distance prema vlastitoj grupi, takođe izraženije u gradu. Očigledna dominacija trećeg odgovora relativne je prirode, pošto znači i nespremnost za opredeljivanje u mučnoj dilemi... Kod „zainteresovanih za kulturu”, te nespremnosti nema. (A ni uzdržanih.) „Svetu” nerazumevanje ne prebacuje niko, jedna trećina misli da su za nerazumevanje krivi Srbi, a ostale dve trećine krivicu pripisuju jednima i drugima. Mladi iz različitih MZ i te kako se razlikuju, osobito devojke. Mladići i ovog puta pokazuju nešto više ksenofobije, što svakako znači i sklonosti ka nacionalizmu, onom „malignom” ili nepoželjnom.

Drugi instrument manje je direktan, i zasnovan na često ponavljanom. Možda je zato i bolji? (Njime merimo i odnos prema još ponečem, u tesnoj vezi sa stranim).

Urbane kulture nastaju i traju unutar nacionalnih kultura, ali se ne svode na njih! Kultura siromaštva nije pogodna za razvoj elitnih kulturnih sadržaja, ali oni nužno ne nastaju u kulturi bogatstva. Osobito vulgarnog bogatstva ili bogate vulgarnosti, koju imamo na svakom koraku! Pre ih nalazimo u raznovrsnoj kulturi. A da bi kultura bila takva, raznovrsnost mora biti prihvatana i tražena. Sudeći po brojkama, pre je prvo nego drugo, ali je vidljiva i podeljenost, kolebanje. Nastavlja se polarizacija penzionera, ovde posebno značajnih jer kao i svi stariji, pamte veće prisustvo internacionalnog. Direktno, ili indirektno (manjim prisustvom nacionalnog). „Zainteresovani za kulturu”, što se i moglo očekivati, znatno su manje zadovoljni. „Uglavnom dovoljno” bira 12,5%, a „nedovoljno”, za ovaj kontekst vrlo visokih 62,5%. Zanimljivo je da kod mladih, po ovom pitanju razlika nema, njima je (još uvek) stalo do kulture kao takve, kulture „bez granica”. Iz prigradskih i perifernih MZ odgovor „previše i na štetu nacionalne kulture” bira samo jedna devojka, a iz onih drugih jedna devojka i jedan mladić.

Pripadnici druge nacije neizbežni su u gradu a garantovano su „stranci”, tako da tolerantan odnos prema njima direktno izražava gradski mentalitet. Čak i danas, kada je etnička distanca na jugo-prostoru svuda uzela maha...

Ovo nije nalaz karakterističan za grad, ili bar grad u vreme kad je „stanje redovno”! Prisustvo gradskog svodi se na poznavanje gradskog i mirenje s njim („B.” i „A.”), ali ne i stvarno prihvatanje („V.”). Čak i kod studenata „znanje” i „prihvatanje” tragično se razilaze, što je mnogo ozbiljnije nego kod starijih (bez obzira što ga ima više). Mali broj onih koji biraju odgovor „G.” treba više da zabrine izvesne političare i „javne radnike”, nego da ohrabri one kojima je stalo do uspona gradskog! Mladi jesu „gradskiji” ali ne toliko koliko im se pripisuje, i inspiriše na priče o „principijelnoj razlici” u odnosu na starije. Privatnici koji biraju prvi i poslednji odgovor, time dosta govore i o svom shvatanju posla. Lokalnom ili parohijalnom, ograničenom, netržišnom! Koji nema karakteristike današnjeg posla! „Ljubitelji kulture” raznolikost smatraju „normalnom pojavom” u značajnom broju (62,5%), ali je broj onih koji ga vide „dobrom pojavom” i dalje skroman, mada mnogo viši od ostalih (25%). Da je ovo obeležje bitno pokazuje i činjenica da odgovarajući procenti kod mladih i to iz gradskih MZ, u prvom slučaju iznose „pristojnih” 78,6% kod devojaka i 61,1% kod mladića, ali samo 14,3% i 5,6% u drugom. Kod mladih sa periferije, procenti su 79,2 i 75,0 u prvom, i beznačajnih 4,2 i 8,3. (Po jedna osoba.)

„Strani”, u sve važnijem smislu „drukčiji”, nisu samo pripadnici drugih država i nacija, razume se i gradova. (Osobito iz malo daljeg susedstva. Valjevo i Šabac deli šezdesetak kilometara, i neka svetlosna godina.) To su i mnogi drugi, koji se uz to i mnogo češće susreću, i uglavnom nisu toliko predmet medijske satanizacije kao neki „pravi” stranci. Odabrali smo nekoliko takvih, tako da pokrivaju skoro sav spektar...

Grešni homoseksualci (imenica muškog roda, pod kojom retko ko podrazumeva i lezbijke), loše se kotiraju u svakoj patrijarhalnoj sredini gde se od muškaraca očekuje da budu vojnici i „zaštitnici nejači”, tako da visoke brojke ne iznenađuju! Dominacija muškaraca, osim u poslednja dva slučaja, takođe. (S tim što ovi to nadoknađuju većom netolerancijom nekih drugih.) „Verski fundamentalisti”, naknadnim razgovorima pokazali su se zanimljivom mešavinom ozloglašenih islamskih fundamentalista i naših prenaglašenih „bogomoljaca”, što opet ide u prilog zaključku o prirodi najčešće religioznosti kod nas. Netolerisanje ateista, zbog izjednačavanja pravoslavlja i srpstva, svakako je i netolerisanje ne-Srba. Zbog toga je dobro što kod toliko „novih” pravoslavaca, „turbo-vernika”, dobrim delom „preobraćenih” (konvertita), nema mnogo više onih koji „ne vole” ateiste! Ili je ponovo znak odsustva stvarne religioznosti? „Pripadnici nekih političkih stranaka”, takođe naknadnim proverama, sasvim su različiti, i ne odnose se samo na ekstremno desne i ekstremno leve. Jednostavno, to su oni koji „misle drukčije”, tako da je veoma važan oblik tolerancije prilično odsutan. Razlog više za tvrdnje o pretpolitičkom stanju kod nas! U slučaju „ljubitelja kulture”, brojke pokazuju nedvosmisleno viši stepen tolerancije:

Kako stoji sa mladima zavisno od MZ, važno je pogledati i zbog ranijeg pitanja! Ograničavamo se na homoseksualce (1) i ateiste (2)

Ovo je jedan od najneprijatnijih nalaza, ukoliko prihvatimo tezu o tolerisanju drukčijih kao oznaku gradskog mentaliteta, Tolerancija različitog nije samo oznaka grada, nego i osnov socijalno održivih zajednica! Pogotovu ako prihvatimo da sa odrastanjem i starenjem idu konzervatizam, „zatvaranje uma”, i rigidnost...

Jasno je da „Ne biste voleli...”, ima različit intenzitet. Predviđanje ponašanja, direktno zavisi od njegovog poznavanja. Za merenje intenziteta odabrali smo prvi član u prethodnom nizu, najviše pominjan u javnosti, a s pravom smo pretpostavili da će privući najviše pažnje. Realno je pretpostaviti da bi slično prošli i drugi članovi, uz normalne varijacije.

Biranje „kažnjavanja” govori o mnogo čemu, i ako ga toliko ima kod onih sa osnovnom školom (zato je tolerancije najviše kod onih sa visokom), teško je shvatljivo kod nezaposlenih žena. „Lečenje” je takođe „posebna priča”, i svedočanstvo neobaveštenosti („Što se ne bi napravio neki bensedin za pedere?”), koja je teško razumljiva za današnje stanovništvo, bez obzira da li je seosko ili gradsko! U slučaju učenika i studenata (na privatnike skoro da nema potrebe ukazivati), ona je zabrinjavajuća. (A još više, spremnost na „kažnjavanje”. I iz njihovih redova, otuda bi se moglo očekivati ono „Ubij, ubij pedera!”) Tolerancija, kod „ljubitelja kulture”, nije slučajnost! Naravno, veća je i njihova obaveštenost o prirodi ove pojave:

Drukčiji u vlastitoj sredini, važniji su od drukčijih izvan nje (klasičnih ili pravih „stranaca”). Zato smo im poklonili još pažnje, s tim što se ovog puta radi o ateistima i pripadnicima drugih etnosa odnosno religija.

Biranje drugog odgovora ili "nemanje takvih prijatelja", naravno, govori i o drugoj važnoj stvari pored pozivanja-nepozivanja na slavu! U tom smislu karakteristično je i nimalo savremeno, da mladi stoje lošije od starijih. Privatnici su, opet, "neobični". Zbog njihovog posla trebalo bi da imaju takvih prijatelja, a svako slavlje je i oblik "poslovnog druženja". Poslednji odgovor "nije tačan", u višenacionalnoj sredini upravo je znak prestiža i "čaršijskog reda" imati za slavskom trpezom "inoverca! Priličan broj onih koji nisu odgovorili a videli smo da su skoro svi pravoslavci, ispada da ne slavi. "Ljubitelji kulture" takve prijatelje obavezno imaju i pozivaju ih u većem broju (65%).

Zbog visoke pravoslavnosti i srpstva, komplementarno pitanje ispalo nam je nepotrebnim! Međutim, njime zaokružujemo nešto važno, mada nije tema ovog istraživanja...

„Ako ne slavite ili ste druge veroispovesti”, zaslužuje da bude ponovljeno, a bilo bi dobro ponoviti i brojke na račun veroispovesti! Opet ispada da prilično „pravoslavaca” ne slavi?! Ili, što je verovatnije, da su samo deklarativni pravoslavci a ne i delatni. (Ne oni koji se ponašaju shodno pravoslavnoj veroispovesti, ili onako kako to crkva propisuje. Pitanje je i koliko im je crkva zaista crkva. Ne zaboravimo da ona, kao svaka totalna institucija, reguliše celokupan život svojih pripadnika.) Ili nisu mislili prilikom biranja odgovora, ovde ili (i) na ranijem mestu? – Nijedna varijanta ne služi im na čast, i daleko je od onog što se s punim pravom može očekivati od građana!