Istraživanja

Koliko su stanovnici grada Valjeva građani a ne samo stanovnici grada?

Stanje, problemi i perspektive gradskog načina života, mentaliteta i ponašanja stanovnika Valjeva

Dr Radovan Marjanović

podnaslovi

Koliko su stanovnici grada Valjeva građani a ne samo stanovnici grada?
1. Neke lične osobine građana Valjeva, od značaja za gradski mentalitet
2. Odnos prema stranom i „tuđem”, kao jedan od pokazatelja gradskog mentaliteta
3. Odnos prema prošlosti i novosti, kao jedan od pokazatelja gradskog mentaliteta
4. Odnos prema opštem i javnom, kao jedan od pokazatelja gradskog mentaliteta
5. Odnos prema još nekim pojavama karakterističnim za grad, kao pokazatelj gradskog mentaliteta
Nužno zlo ili poklon lenjim čitaocima: rezime i zaključna akcentovanja

3. Odnos prema prošlosti i novosti, kao jedan od pokazatelja gradskog mentaliteta

Iz pomenutih i drugih razloga grad je rodno mesto novog, a novo ide na ruku pomenutim razlozima. U prisustvu novog, staro se posmatra drukčije nego kada je samo! Otuda je i kritičnost, ne samo prema tradiciji, svojstvenija gradu nego selu.

Koliko je tako u Valjevu, ispitivali smo manje nego prethodno. Nešto od „odgovora”, sadržano je na ranijim mestima. Kombinovali smo veću i manju direktnost.

Nezadovoljstvo sadašnjošću za koje ima mnogo razloga (nezaposleni), lako vodi idealizaciji prošlosti i bez pravljenja političkog programa od prošlosti! Dezintegracija tradicionalnog društva i kulture u današnjoj gradskoj situaciji, praćena mentalnim bolestima, takođe ide na ruku idealizaciji. Ali ipak se živi u sadašnjosti, i sa ovoliko prihvatanja odgovora „A.”, malo je verovatno poznavanje sadašnjosti i projektovanje budućnosti. Onako kao u razvijenom svetu, sa budućnošću kao primarnom vremenskom dimenzijom! Učenici su zato (ne penzioneri i zaposleni sa osnovnom školom), grupa nad kojom se treba zamisliti! Takozvani prezentizam („življenje za danas”, nekritičko prihvatanje sadašnjosti bez istorije kao „učiteljice života” a ne samo planiranja budućnosti), takođe nije poželjan. Zbog drugih nalaza i zbog brojki ovde, smatramo da ga ima prilično kod privatnika. „Zainteresovani za kulturu”, opet pokazuju da nisu zainteresovani prevashodno za nacionalnu, našu i prošlu. „Malo preteranim” posmatrano vidi tačno četvrtina, a „pre-teranim i na štetu sadašnjosti” još 37,5%. Kod mladih, situacija je u skladu sa ranijim nalazima. Iz periferijskih MZ drugi odgovor bira 16,7% devojaka i 8,3% mladića (jedan), a kod onih iz centralno-gradskih, procenti su 35,7 i 16,7%.

Jako važna materija, zahtevala je (bar) još jedno pitanje!

U skladu sa prethodnom tabelom (pogledajte učenike ili privatnike)! Zabrinjavajući je odnos prema „svetskom” i „naučnom”, tim pre što bez njih „novo” deluje vrlo neobično! Ograničava se na „srpsko” i „valjevsko”, tako da otpadaju novosti nastale izvan njih. A ne bi trebalo, makar zbog tehničkih, medicinskih..., kojih drugde ima više nego kod nas. Uopšte, odlika modernog društva je i kulturni pluralizam, tradicionalno i nacionalno samo je jedan od elemenata na kojima počiva moderno društvo. Tolerancija drukčijeg, iz različitog razloga (strano, novo...), jedno je od važnih obeležja urbane kulture i mentaliteta. Traganje za novim i stranim i njihovo prihvatanje, oblik je neprekidnog traganja za „širokim vidicima” i „prirodom”. Na njega su građani prosto primorani, pošto su osuđeni da kubure sa stambenim i ostalim prostorom... Jasno je da „novo” nije automatski i „dobro”, ali je spremnost na novo (sa i bez njegove provere), oznaka gradskog! Uostalom, lako je videti da ga ni selo ne prihvata selektivno ili kritički, time što ga prihvata znatno sporije... Odgovor „teško Vam je da ocenite”, retko biran, ne prikazujemo zbog skučenog prostora. Mada je jako važan, pošto svedoči o važnoj osobini urbanog čoveka: ne sudi olako i prebrzo! Seljak i malograđanin će i danas lako reći za ono o čemu nema (skoro) nikakvih informacija: „Kad ti ja kažem!” ili „Ja mislim!”, u uverenju da je dovoljan dokaz istinitosti to što je „on” u pitanju. Zato ga dosta ima kod zaposlenih sa visokom spremom: kod četiri žene i pet muškaraca! U tom svetlu gledano, manje čudi inače i te kako čudno, da je tako kod 13 studentkinja (44,8%) i 3 studenta, odnosno 8 učenica (32,0%) i 3 učenika. Mladi se ponašaju u skladu sa ranijim zaključkom o zainteresovanosti za kulturu kao takvu, ali i za „naše uopšte”. Kod onih iz periferijskih MZ tradicije i našeg „previše je i na štetu novog”, za dve devojke i jednog mladića. Kod onih drugih, „previše” ih nema ni za koga!

Treće pitanje može da čudi, ali uopšte nije nevažno!

Ispitanicima je svakako poznata atmosfera, štimung, ikonografija..., sve ono karakteristično za „odgovarajući restoran ili šatru”, i što se ne ograničava na ispraćaje u vojsku. Spremnost na „poštovanje tradicije”, znači i poštovanje pomenutog! Veća ili manja „okrenutost” u levo ili u desno, objašnjava značaj koji se pridaje „seoskoj tradiciji”, to da li se ona prihvata ili ne prihvata. U drugom slučaju, naravno, moguće je nereflektovano neprihvatanje („prevaziđenost”), samo zato što je seoska. Zbivanja sa državom i vojskom verovatno su smanjila uticaj pola, mada vidimo da i te kako ima muškaraca koji visoko drže do ovog običaja (Šire gledano, svega u vezi sa vojskom). Najbolji su "ljubitelji kulture": u visokom procentu ovaj običaj smatraju "prevaziđenim ali ne zato što je "seoski", i ukazujući mu dosta poštovanja! Ipak, važna je i svest o posebnosti grada u odnosu na selo, bez obzira da li se pritom računa ne važno ili nevažno, poželjno ili nepoželjno. Njome ćemo se baviti i posebno.

Sledeća dva pitanja mogla su proći u "načinu života", ali njime smo se dovoljno bavili tako da su korisne ovde.

Sudeći po predominaciji prvog odgovora i nešto češćem biranju drugog nad trećim, narodne igre kao vid tradicije, i te kako su prisutne! Deo objašnjenja je u Prvom delu i opštepoznatoj činjenici: u pomanjkanju prilika da se nauči i praktikuje druga, gradska vrsta igara... Neobično je i mnogo govori o skučenom ili skromnom načinu života, što mnogo ispitanika ne igra nijednu vrstu igara, a treba da ih igra više od seljaka. Ne zbog slavnog i osporavanog: „Čovek je čovek, samo ako se igra!” (Huizinga), nego što način rada i odlaska na rad, drukčiji nego na selu, prosto zahteva rekreaciju ili aktivan odmor, pri kome se obnavlja utrošena psihička energija i troši neutrošena fizička. A za sve to, igra je najjednostavnija, ali i najprijatnija! (Muzika koja je prati, po mnogo čemu je iznad drugih umetnosti.) Posebno je iznenađujuće visok broj takvih mladih. I obavezno ga treba dovesti u vezu sa onima, koji ispoljavaju neke osobine neobične za grad!

Drugo pitanje ticalo se odnosa prema napuštanju nečeg od tradicionalnog, ili prihvatanju izvesne novosti.

U globalu (minus zaposleni sa osnovnom i penzioneri, odgovor „B.”), nema mnogo neprihvatanja novog i karakterističnog za grad, ali ne treba misliti da je u pitanju nešto „sitno”! Naprotiv, u gradu su svečanosti mahom porodične, grad do skora nije imao svoj praznik, a i sadašnji nije baš zaživeo. I te kako je vidljiv muškarac koji nosi cveće, zbog čega ovo nije loš pokazatelj. Jasno, pre svega za muškarce! Zato je „kašnjenje” za onima koji u većini biraju „A.” ili „vađenje” na „to nije naš običaj”, sasvim normalno. A tamo gde ga nema, to je dobar znak! U celini gledano, ni ovo nisu dobra svedočanstva gradskog, jer je dosta nevoljnog prihvatanja novog. Tim pre jer „Što da ne?”, sadrži i izvesnu dozu inata, ili paradiranja. „Ljubitelji kulture”, kako se i moglo očekivati, „moderniji” su ili „gradskiji”. Ali ne ubedljivo! I ovim se pokazuje da među njima ima i „paradera”, ili deklarativnih a ne „praktičnih”, stvarnih ljubitelja kulture... Mladi odnosno „budućnost”, pomenuto ne prihvataju „ako se baš mora” (0,0% i 8,3% u periferijskim, 0,0% i 0,0% u gradskim MZ). Međutim, i dalje (osobito mladići) robuju „prilikama”, ili se „vade” na njih (25,0% i 33,3% u periferijskim, 7,1% i 22,2% u centralnim).