Istraživanja

Koliko su stanovnici grada Valjeva građani a ne samo stanovnici grada?

Stanje, problemi i perspektive gradskog načina života, mentaliteta i ponašanja stanovnika Valjeva

Dr Radovan Marjanović

podnaslovi

Koliko su stanovnici grada Valjeva građani a ne samo stanovnici grada?
1. Neke lične osobine građana Valjeva, od značaja za gradski mentalitet
2. Odnos prema stranom i „tuđem”, kao jedan od pokazatelja gradskog mentaliteta
3. Odnos prema prošlosti i novosti, kao jedan od pokazatelja gradskog mentaliteta
4. Odnos prema opštem i javnom, kao jedan od pokazatelja gradskog mentaliteta
5. Odnos prema još nekim pojavama karakterističnim za grad, kao pokazatelj gradskog mentaliteta
Nužno zlo ili poklon lenjim čitaocima: rezime i zaključna akcentovanja

5. Odnos prema još nekim pojavama karakterističnim za grad, kao pokazatelj gradskog mentaliteta

Stanovnici grada koji su zaista građani, znaju (imaju predstavu...), o gradu kao posebnom tipu naselja, u odnosu na selo. Posle toga, i o razlici između gradskog i prigradskog. Koliko je to znanje adekvatno manje je važno.

Baš su „zanimljivi” zaposleni sa osnovnom školom, koji toliko uvažavaju „fizičku udaljenost” i „nešto drukčiji način života”, a tako malo „zbivanja u centru grada”! No, oni su malobrojni, i izvesna opredeljenja su na nivou statističke greške... Važnije je da „nepoznavanje” ovih naselja nije mnogo manje od njihovog poznavanja, ili da su odgovori prilično ujednačeni. Drugim rečima-neupotrebljivi! Gradsko i prigradsko, većina nedovoljno razlikuje! A time i ne poznaje stvarno gradsko... Uticaj MZ posmatrali smo na odgovorima „G.” i „D.”, kao posebno karakterističnim. U periferijskima procenti onih koji ih prihvataju su 0,0 i 0,0 za prvi, i 8,3 i 0,0 za drugi. U centralno-gradskim iznose 7,1 i 16,7, odnosno 14,3 i 22,2. Sasvim je moguće da se radi o pristrasnosti prema svome, a ne o stvarnom razlikovanju.

Ukoliko su Valjevci „nešto posebno”, što nije retkost čuti, onda je razlikovanje gradskog i prigradskog ili deplasirano, ili „Valjevce” i „valjevsko” treba preciznije odrediti i eventualno suziti!

Relativno mali broj koji se opredeljuje za Valjevce kao „varošane”, manji od onih koji ih vide kao varošane „posebnog kova”, ukazuje na vrlo važnu stvar! Valjevo se ne vidi gradom zato što u njemu žive građani (varošani), već stvari stoje obrnuto: Valjevo je grad zato što u njemu žive Valjevci! Uostalom, uporedimo odgovor „G.”, sa prva dva od ponuđenih! U tom pogledu nisu mnogo drukčiji, „zainteresovani za kulturu”. Oni „Valjevce” sužavaju na stanovnike Valjeva (41,7%) a ne na stanovnike opštine (8,3%), ali zato u priličnoj meri veruju u njihovu „posebnost” (33,3%). Opredeljenje za „varošane”, samim tim nedovoljno je izraženo (16,6%). Malo neočekivano zbog svog opšteg opredeljenja, mladi se bitno razlikuju zavisno od MZ. „Poseban način mišljenja” prihvataju samo dve devojke „sa periferije” (8,3%), ali četiri (28,6%) uz tri mladića (16,7%), „iz centra”. Za „varošane” je 12,5 i 16,7% prvih i 7,1 odnosno 11,1% drugih, tako da „Valjevo, Valjevo über alles!” pa i „valjevsko” iznad gradskog, ima perspektivu i tamo gde ga ne bi trebalo očekivati. Ili je to pokušaj kompenzovanja propadanja gradskog, u svakodnevnom a ne naučnom shvatanju? U svakom slučaju, mnogo je onih koji su manje građani mentalitetom nego kolektivnim identitetom, s tim što ni taj identitet nije pravi...

Poznavalac gradskog ne mora živeti u gradu, da bi to bio. U tom smislu, „gradski čovek” svestan je eventualno prigradske prirode svog dela grada, mada je taj deo-njegov deo grada!

Stvarni građanin nikako ne bi bio protiv doseljavanja seljaka, znajući da mogu postati građanima! Pogotovu to ne bi mogao zastupati češće od uverenja da je raznolikost dobra za grad, što je slučaj čak sa učenicima i studentima... Druga nacija ne bi mogla da bude ni ovoliko prisutna! Uopšte, dosta je fatalističkog prihvatanja raznolikosti kao „očiglednog” obeležja grada, nego njegovog prihvatanja kao nečeg poželjnog. Prema očekivanju, manje ga je kod „zainteresovanih za kulturu”. Kao nešto „dobro”, vidi je nešto više od onih koji je vide kao „sudbinu” (41,7% prema 33,3%). Međutim, izgleda da njenog prihvatanja ima iz još jednog razloga! Mladi „sa periferije” vide je kao „dobru” više od vršnjaka „iz centra”, procenti su 8,3 i 25 prema 7,1 i 22,2, možda i zato kako bi u gradu bilo mesta i za njih? Osobito mladići, kojima je i više nego devojkama, stalo do prihvatanja u svetu mladih? Njihovi vršnjaci „iz centra”, ovu „širokogrudost” možda ispoljavaju i zato da bi u raznolikom društvu dominirali? Odgovor „Đ.” kod građana „ne bi smeo” da se pojavi, i više je znak „Valjevca” koji samim tim može biti šta hoće pa i „građanin”, nego građanina koji je slučajno ili namerno, i Valjevac. Skoro podjednako prisustvo zaposlenih sa osnovnom školom i privatnika (privatnica), drugima nimalo ne služi na čast...

Za „definitivan” odgovor na presudno pitanje kako vide „Valjevca” (kao stanovnika određenog grada, jednog među drugima, ili kao nešto posebno), od posebnog značaja je sledeće!

„Valjevski duh”, niko od brojnih Valjevaca koji ga rado pominju, nema običaj da definiše. Baš kao ni pojam koji smo stavili u pitanje: „dobar Valjevac”, tako da je opravdano pitati šta oni znače, ili sam atribut „valjevski”. Oznaka geografske pripadnosti je jedno a urbanog ili ruralnog sasvim drugo, s tim što prirodu drugog treba utvrditi. (Moguće je i „polutansko”.) Ovde i inače, vidimo da ovaj drugi nipošto nije shvaćen kao stvarni, istinski varošanin, tako da se „valjevsko” ne vidi kao „gradsko”! Naprotiv, građaninom se postaje „automatski” ili poprimanjem „valjevskog duha”, što može značiti shvatanjem „valjevskog” kao posebnog oblika gradskog. A to je negacija gradskog, pogotovu što iz „valjevsko” nužno ne sledi da ono mora biti gradsko! Istinski gradskom (i zanemarivši ono što o odgovarajućim segmentima znamo na osnovu drugih pitanja), otuda odgovara samo dosta tanušno „V.”. Zato je opravdano pitati koliko i da li uopšte, „rođeni Valjevac” odrasta kao građanin? Koliko i da li uopšte, „rođeni Valjevac” decu gaji da budu građani?

„Ljubitelje kulture”, ovde smo testirali na sve odgovore:

Izuzev onih sa srednjom školom (pre bi se očekivala osnovna!) i privatnika, ispitanici su dosta jasno pokazali heterogenost unutar svojih grupacija. „Lokalna orijentacija” ipak nije doživela renesansu, i ukoliko u pitanju nije povlačenje u kuću i bavljenje svojim brigama, ovo nije loš nalaz! (Ne obraćati pažnju na to „Šta će reći...”, ne znači ne obraćati pažnju na komšiluk! Naprotiv, to je preduslov zdravog, modernog i gradskog odnosa prema njemu.) Osobito kod žena, koje stvarno ili navodno, tradicionalno više vode računa o komšiluku.

Da li je slabljenje ovog oblika tradicionalnog zaista prisutno ili se radi o privatizaciji, anonimnosti, usamljivanju i otuđenosti gradskog čoveka od bližnjih, ispitivali smo još jednim pitanjem.

Mada bi se izboru formulacija imalo šta prigovoriti, četvrti a osobito prvi odgovor, teško bi dobili na selu. Drugi i treći zato nisu karakteristični za gradskog čoveka, tako da su važne razlike između onih koji ga češće ili ređe biraju. Bez obzira što posedovanje „komšiluka”, nije loša stvar. „Grad” (city) i „civilizovanost”, već etimološki imaju mnogo zajedničkog. Civilizovanost je postupanje sa drugima kao da su stranci! Civilizovanost postoji kad osoba druge ne opterećuje sobom (Senet). Životni uslovi u Parizu prisiljavaju ljude da se ponašaju kao glumci, ako se u gradu žele uzajamno družiti (Ruso, daleke 1757)!