Testiranje vlasti

Ni septembar nije prošao bez specifičnig testiranja crveno-crne koalicije na vlasti u Skupštini opštine Valjevo iako lokalni parlament nije zasedao. Posle avgustoviskih muka sa prosipanjem 8,3 tone bezina MB-98 na „Beopetrolovoj” pumpi kod „Kosmaja”, te posve razumljivog bunta pit bul keruše Aske, koja je u obdaništu „Naša radost” od službenih lica branila svoje štence, trust mozgova iz solitera na Titovom trgu ovoga puta namučio je mirnodopski vojni invalid Živko Ristić (42) iz Gorića, koji je svojim automobilom jednog jutra blokirao ulaz u zgradu SO Valjevo. Ristić se baš bio zainatio, zbog toga što je, kako reče, pet godina čekao da mu administracija odobri dve nalepnice (sa invalidskim ko-licima nacrtanim na njima), kojima bi obeležio svoj automobil kako bi bezbedno učestvovao u saobraćaju i eventualno mogao da se besplatno parkira na mestima, odvojenim i obeleženim, za njegove sapatnike, pa su se na licu mesta našle Glavna načelnica, drugarica Milena, i podređene joj (resorne) načelnice, pa opštinski inspektori i policajci pozornici.

AŽDAHA – Iznenađeni i uvređeni, mozgovi iz opštinskog trusta, navrat-nanos obezbediše jednu nalepnicu. Ristić ne popušta, po Zakonu o bezbednosti saobraćaja, veli, citirajući paragrafe, moraju dve – jedna napred, a druga pozadi! Drug opštinski inspektor, gotovo preklinjući, reče da je i ta jedna „dobijena kao uzorak” da bi se nalepnice tek štampale. Jok, Ristić ne pristaje uz pojašnjenje da je, dok je živeo u Beogradu, u Skupštini (glavnog) grada, svoje nalepnice „svaki put dobijao po dogovoru sa službenicima, u minut”. S obzirom na činjenicu da je čovek, koji je tokom odsluženja vojnog roka u JNA, 1982. godine, povredio kičmu, pa posle operacije ostao trajno oduzetih nogu u invalidskim kolicima, bio uporan „po cenu hapšenja”, drugovi su, posle konsultacija u Direkciji za urećenje grada, saznali ono što su poodavno morali znati – tih nalepnica ima u PP „Zebra”, koje je „izvođač radova za potrebe Direkcije”. Trknuli u „Zebru”, tu u neko od okolnih sela, i Ristićev problem je očas posla bio rešen posle (bar) tri sata!

Doduše, te večeri, u „Vestima” TVA, jednoj od (potencijalno) resornih načelnica, Vesni Mirković, omače se istina: niko u SO Valjevo nije čitao propise, ne prati se problematika, pa se neke stvari, podrazumeva se u dogovoru sa Glavnom načelnicom, moraju ažurirati! Tek je sada jasno zbog čega se drugarica Milena (Pavlović), koliko letos, odmarajući se na lekovitim sankovačke Pribare, žalila na potčinjene joj resorne načelnike. Kao, ništa ne rade, malo znaju, ali ne može sve da ih smeni (cena koalicije, valjda)!

Bilo kako bilo, Valjevo je sutradan opet punilo stranice beogradskih medija. Svi izveštači su događaj opisali kako valja, tukući opštinsku aždahu u čelo, jedino je dopisnik Tanjuga, sudeći prema onome kako je to preneo „Glas javnosti”, krenuo naguske: „Juče je načelnica Opštinske uprave Milena Pavlović vojnom invalidu Živku Ristiću uručila rešenje i dve nalepnice za njegov automobil…”!

Da sve u ovoj varoši, kao i u Srbiji među šljivama, ima cenu, videlo se koliko 15. septembra – na ručku u „Zlatiboru”, priređenom povodom obeležavanja 90-to godišnjice početka odlučujućih bitaka u Prvom svetskom ratu (moguće i povodom obeležavanja Dana oslobođenja Valjeva u Drugom svetskom ratu), od valjevske novinarske bratije, koliko nam je znano, bio je prisutan jedino „naguske novinar” državne agencije. Što bi čovek rekao, dok je bio knjigovođa u FV „Gradac” – „Ne možem da složim, pa to ti je”! Ej, planina je to…

IZMIRENJE – Iako je Mićo Smiljanić, predsednik valjevskog SUBNOR-a, na Spomen groblju, na Petom puku, prilikom obeležavnja Dana oslobođenja Valjeva 1944, ponovi nezdovoljstvo nekadašnjih partizana činjenicom da se neopravdano zaboravlja njihov doprinos u borbi protiv fašizma u Drugom svetskom ratu, do njihovog pomirenja sa četnicima izgleda da će doći u borbi za vlasništvo nad Oficirskim domom. A Smiljanić je, samo nekoliko meseci ranije, posle donošenja zakona o izjednačavanju prava Ravnogoraca sa nosiocima partizanske „Spomenice 1941”, ustvrdio da se partizani sa četnicima „nikada pomiriti neće”. Jedina nepoznanica za sada je da li će se četnici i partizani zajedno izboriti da sačuvaju (valjda ovakav) Oficirski dom ili će se on srušiti sam od sebe posle izbijanja pojedinih unutrašnjih nosećih zidova do čega je došlo tokom radova 1999. godine.

Ako laže koza, ne laže rog: zakatančeni radikali (Foto: Ljuba Ranković)

Ako se ljuti neprijatelji iz NOR-a i izmire, nema pomirenja između vlasti i opozicije u SO Valjevo. Vlast muku muči sa kvorumom, drug Mika (Jokić) iz SNS-a, malo-malo pa očita bukvicu drugovima socijalistima iz bratskog SPS-a, na šta mu ovi uzvrate pitanjem, doduše u zavijenoj formi, ne traži li on to formiranje novog DOS-a? Za to vreme drugovi na vlasti – dr Boba (Gvozdenović) iz SDPO, prognanik iz PSS-a Miško Alimpijević i srpski radikal dr Doca Grujičić, povremeno i po potrebi, kadruju u ubskom „Školarcu”, gde ih na konsultacije prima Darko Glišić, glavni radikal iz Kolubarskog okruga.
Biva da je tu rešen i (ne)očekivani problem katančenja radikalskih prostorija u Uzun Mirkovoj ulici. Dug za neplaćenu kiriju „Zdravku Jovanoviću”, od aprila 2005, premašio 100.000 dinara, pa direktor Panta Živanović angažovao jednog od svojih rođaka da švajs aparatom zavare dve alke na vratima na koja je potom stavljen katanac. O svemu se, 'nako koaliciono, pojedinim valjevskim novinarima, hvalio druga Marko (Živanović) iz Nove Srbije, brat Pantin. Opet novinari, što nisu naguske, obelodanili stvar, pa se Aca Vučić, izgleda baš pohvalno, izrazio o dr Doci Grujičiću. Koliko sutradan, pres konferencija (!) samo za VTV: Panta shvatio svoje knjigovodstveno-finansijske zablude, pa isključio mobilni, dr Doca bio ikebana, a poslanik Darko objasnio da će SRS i privatizovani „Zdravko Jovanović” tek sad da sarađuju („Što je više kleveta i laži…”)…

U pripremi oktobarske sednice SO Valjevo, DSS i SPO opet dobili ponudu da uđu u vlast iz koje bi valjda trebalo da istisnu SNS, nezavisne drugove odbornike i otpadnike, možda i SRS. Odgovor je, kako se i očekivalo, bio odrečan, pa je samim tim neizvestan kvorum, rebalans budžeta, sudbina „Napredovog” štrajka…

SPOMENIK ŠAHU – Vajar Mile Jevtić se opet obreo u Valjevu. Došao iz Vašingtona, izmirio se sa opštinarima, dobio dug od 500 dolara i napravio spomenik šahu („Šah ljudima”). Urbanisti, kao privremenu lokaciju, odredili deo platoa kod Doma kulture i ispred pešačkog mosta preko Kolubare kod Stare zelene pijace, gde počinje Ulica Vlade Danilovića u kojoj su prostorije Valjevskog šah kluba „Sveti Nikolaj”. Gde će taj spomenik, najavljen kao svetski raritet, eventualno biti trajno lociran, ne zna se. Zna se, međutim, da je VŠK, (verovatno) novi prvoligaš, posle pobede na takmičenju u Srpskoj ligi, gde je poslednje mesto pripalo mioničkoj Ribnici.

Pomalo je, međutim, nejasno zbog čega se umetnik odlučio da na vrhu reljefnog stuba od specijalnog betona postavi pet konja ako se zna da se na 64 crno-bela polja, pre početka svake partije, ipak nalaze četiri skakača. Nije najjasnije ni to gde je vladika Velimirović postigao svoj najzapaženiji šahovski rezultat kada je VŠK, osnovan 1948, sada poneo baš njegovo ime. Ostalo je nejasno i to da li će, i kada, na obezglavljeno Spomen obeležje Seči knezova, čiji je autor takođe Jevtić, biti konačno vraćena glava „majčice Srbije što plače za pogubljenim sinovima”, koja je odatle skinuta u noći između 8. i 9. februara 2004. godine.