prva strana

Sreda, 27. Maj 2020.

Revija KOLUBARA - Oktobar 2005 > prilike

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

mediji

pisma

kalendar

dodatak

revija +

arhiva

impresum

pretraga

Pesek, ne olje u motor kapitalizma

U Sloveniji sa privrednicima severozapadne Srbije

Zdravko Ranković

U ulici što u Ljubljani vodi od zdanja tamošnje Privredne komore prema Železničkoj stanici stoji na jednoj kući grafit, koji poručuje da motor kapitalizma zaslužuje „pesek, a ne olje”. (Kad kapitalizam nastane i u Srbiji i mi ćemo u motoru kapitalizma radije videti pesak a ne ulje. A dotle čeznućemo za što bržom promenom našeg sadašnjeg stanja.)

Deo učesnika putovanja (Foto: Ljuba Ranković)

Iz te ljubljanske ulice u pamćenje se urezala i jedna devojka na biciklu (dakako – lepa devojka). Na sebi je imala majicu, a na majici četiri krupna slova, koja su prekrila grudi devojačke – SFRJ. Ukoliko je i bila rođena u vremenu dok je to SFRJ predstavljalo stvarnost, ta Ljubljančanka onu stvarnost nije upamtila. Postoje, prema tome, neki drugi razlozi na kojima je ona zasnovala svoj izbor onakve majice.
Grad Ljubljana i država Slovenija ne obiluju grafitima, gotovo da ih tamo i nema. Među retkima uočio sam i jedan, u Celju, ispisan čitko ćirilicom, ali mu je pouka maglovita. Glasi: „Zajedno smo svi”.

U valjevskoj Privrednoj komori uspostavljena je odnedavno nova praksa: organizovanje povremenih putovanja zainteresovanih privrednika u druge varoši, katkad i daleke. Pruža im se na taj način mogućnost da uspostave nove poslovne veze, upoznaju iskustva drugih i, eventualno, na nov način sagledaju sopstveni položaj. Početkom ove godine preduzetnici sverozapadne Srbije išli su u Suboticu, proletos u Rijeku pa ovoga septembra u Sloveniju. U Celje su išli i pre godinu dana.

Do Ljubljane i ljubljanske oblasne Privredne komore stigao sam sa privrednicima severozapadne Srbije (Lozničana je bilo najviše). Stigao iz Celja, gde smo prethodnog dana bili na 38. međunarodnom sajmu zanatstva, najvećoj sajamskoj priredbi među mnogobrojnima koje se održavaju u Sloveniji. Rasprostire se na oko 60.000 metara kvadratnih. Trećeg dana, vraćajući se u Šabac, Loznicu, Valjevo i još poneka mesta, bili smo na Zagrebačkom jesenjem velesajmu. Celjski je manji po prostoru ali je neuporedivo življi, bučniji i dinamičniji. Privlačniji. (Inače, u Zagrebu, na štandu Privredne komore Srbije, jedino je iz naše blizine zastupljen šabački „Galeb grup”; naših nema ni na zasebnim štandovima.)

Valjevo – Celje

Znatno pre nekoliko ovovremenih Valjevaca, u Celju je izvesno vreme živeo, još u proleće 1814. godine, vojvoda Jakov Nenadović. Tamo je proteran iz Srema da eventualno ne bi remetio odnose Austrije sa Turskom. Radovan M. Drašković je pisao da je Nenadović stanovao u kući Filipa Šifera. Raspolagao je sa dve sobe s tim što su u drugoj bile smeštene vojvodine sluge.

U oktobru 1941. za nastavnika muzike u Valjevskoj gimnaziji raspoređen je Josip Šegula Pec, koji je u Srbiju prisilno doseljen. Ubrzo je ovde oformio hor sa četrdesetak članova, slovenačkih izgnanika. Đaci gimnazije u Valjevu za vreme tog rata bili su Silva i Boris Kos iz mesta Sv. Juraj kod Celja. I oni iz izgnaničkih porodica.

A u maju 1988. godine na Jugoslovenskom horskom takmičenju u Celju pvao je hor valjevskog „Abraševića” i tamo dobio drugu nagradu. Prva nagrada nije tada nikome dodeljena.
Ovoga septembra u Sloveniji sam uočio još ponešto, novo ali i staro, u odnosu na maj 1991. godine, kada sam u tu zemlju prethodni put išao.

Kukuruz je najčešći usev na slovenačkim njivama, i tamo je dobro rodio.

Autoputevi se protežu unakrst te države: od Kopra do Maribora i od granice sa Hrvatskom do Jesenica, a oko Ljubljane je takva kružna obilaznica. Ljubljanska autobuska stanica je ona od pre tridesetak i više godina – dvostruko ili trostruko manja od valjevske, bez naplate staničnih usluga (podsećam: u Beogradu to košta čitavih 80 dinara, u našem Valjevu 25) i bez natkrivenih perona. Međugradski autobus saobraća bez konduktera, vozač radi i njegov posao.

Na ulicama gradova već u 21 sat gotovo da nema nikoga. A u 6.30 ujutro, u Celju bar, ne može bezmalo da se prođe od đaka koji hitaju u škole.

Ulazio sam u Celju samo u jednu samouslugu, kupio bocu vina „Cviček” i video da je i do tamo stigla „Voda Voda” iz Banje Vrujci kod Mionice. Pola litra košta 68, litar i po 85 tolara. (To je jedina voda sa srbijanskih prostora koje ima u toj samousluzi). Bio sam i u jednoj celjskoj knjižari, veća je nego sve valjevske knjižare kad bi bile objedinjene. A to nije jedina knjižara u Celju. Niti je manja od ostalih. Među mnogobrojnim knjigama ima i dela srpskih pisaca prevedenih na slovenački (Crnjanski, Andrić).
Video sam negde u Sloveniji i natpis na jednoj prodavnici: Vse po 199 tolarjev (jedan evro).

Lokalne novine u Celju i Kranju izlaze dva puta sedmično, utorkom i petkom. Kiosci za novine zovu se jenostavno – trafika. Na jednom (bar jdnom) ima i beogradskih novina (Vreme, NIN, Ilustrovana Politika, Telegraf). Kranjski „Gorenjski glas” ima za naše iskustvo fantastičan tiražu – čitavih 22.000 primeraka.

Jedan članak u novinama što izlaze u Celju (zovu se „Novi tednik”) ima naslov: „Nabrusimo kose”. U njemu je izraženo nezadovoljstvo što tamošnje javne površine nisu uredno pokošene. (U takvu zapuštenost nismo mogli da se uverimo.) Saznali smo iz tih novina i to da u mestu Polzela postoji gljivarsko društvo sa 150 članova.