Šta da se radi

Rat za Oficirski dom

Valjevo i Valjevci pred još jednom sudbonosnom odlukom

Milorad Radojčić

podnaslovi

Uskoro će se, po svemu sudeći, donositi odluka o tome kakva će biti trajna namena nekadašnjeg Oficirkog doma u Valjevu jer se i to interesantno zdanje nlazi na spisku vojne imovine koja će se prodavati. Valjevska opštinska vlast je u tom pogledu učinila razuman početni iskorak - ispoljila je interes da to zdanje bude kupljeno. A to bi, svakako, značilo da ono bude korišćeno za najpreče potrebe građana Valjeva.

Uzdajući se se da će ova rešenost valjevske gradske uprave biti oživotvorena, ističemo u isto vreme i svoje ubeđenje da će se donosioci odluke o budućoj nameni Oficirskog doma naći pred, malte ne, sudbonosnim iskušenjem. U pitanju je, naime, zgrada na jednoj od najinteresantnijh lokacija u gradu, koju su još pre 80 godina njeni protagonisti odlično postavili i za nju onda odvojili priličan plac. Toliki da omogućuje njeno eventualno proširenje a da vrednosti samoga objekta na budu ugrožene. U pitanju je, uz to, reprezentativno zdanje, s mnogo razloga oglašeno za spomenik kulture. Malo je tako vrednih gradđevina ne samo u Valjevu nego i u drugim srbijanskim varošima ovakve veličine i ovoga značaja.
Neophodno je, prema tome, da se donosioci te odluke oslone na znanja i viđenja što većeg broja kompetentnih ljudi, pre svega između nas Valjevaca. Trebalo bi postarati se da se o tome izjasne (uz ostavljanje dovoljno vremena za to izjašnjavanje) arhitekte i urbanisti ali i ljudi drugih znanja i interesovanja. Ljudi od značajnoga iskustva i sa znatnim rezultatima u svojim biografijama, takođe i oni pred kojima je budućnost. Trebalo bi, dakle, pozvati u pomoć književnike i druge umetnike, pitati naučnike i privrednike, pitati poneke lekare, novinare i političare. Pitati Valjevce u Valjevu i Valjevce rasejane na raznim stranama sveta.

Nije sramota pitati, sramno je donositi pogrešne odluke. Ukoliko se sad donese pogrešna odluka o budućnosti valjevskog Oficirskog doma - njene posledice će biti dalekosežne.

Siguran promašaj nudi nam se, inače, već sada. Nudi se akcijom ratnih veterana iz najrazličitijih borbenih i ideoloških formacija, pohlepno udruženih da prisvoje ono što im ni po kakvom pravu ne pripada. Priželjkujemo da oni bar ovaj rat ne dobiju!

Zdravko Ranković

Oficirski dom - o njegovoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti

Postojeći Oficirski dom (Dom JNA, Klub vojske) nije prvo takvo zdanje (institucija) u Valjevu. Bilo ga je ovde i u vremenu pre Prvog svetskog rata. Nažalost, nemamo nikakvih podataka o njegovoj onovremenoj lokaciji, izgledu i radu. Zna se samo toliko da je na zboru oficira Valjevskog garnizona, održanom 9. januara 1906. godine, izabran Upravni odbor Oficirskog doma u Valjevu. U njega su ušli: kao predsednik pukovnik Jovan Veljković i članovi: kapetan I klase Stevan Pelević, kapetan II klase Petar Andrejević, poručnici Milutin J. Bošković, Aleksandar K. Daskalović i Milosav Jelić i potporučnik Života Miljković.

U novinama se, inače, mogu pročitati različiti podaci o početku njegove gradnje. Prema jednima ona je počela još 1925. godine, po drugima 1926, trećima 1927, a četvrtima 1928. Istina je da se ideja o gradnji Oficirskog doma pojavila davno. Definitivno je, međutim, odlučeno da se sa izgradnjom krene 1928. godine, kada je počelo i pripremnje cigle, nabavka i dovlačenje peska i šljunka, priprema građe i slično. Napravljeno je oko 400.000 komada cigle za čije pečenje su oficiri izdvojili 800 kubika drva. Svim oficirima Valjevskog garnizona bilo je naređeno da daju po tri kubika. Oficiri su takođe davali i po sto dinara iz rezerve.

Pored obezbeđene cigle, peska, šljunka i prevoza neophodnog materijala i neplaćanja radne snage, osim dva majstora, predračunska vrednost objekta iznosila je 1,700.000 dinara. Pred početak gradnje uprava Oficirskog doma u Valjevu raspolagala je sa samo 205.000 dinara. Radovi su ipak počeli 1. avgusta 1929. godine kopanjem temelja, na placu kupljenom od poznate porodice Andonović, na uglu Karađorđeve i Pop Lukine ulice. Već 18. avgusta 1929. obavljeno je osvećenje temelja.

Prema tome, Oficirski dom u Valjevu građen je uglavnom neposrednim angažovanjem vojnika Valjevskog garnizona, pod stalnim nadzorom dva dobra majstora. Sredstva za njegovu izgradnju prikupljana su i prilozima građana, raznih organa i organizacija. Tokom sabirne akcije prikupljeno je: od raznih ustanova 150.000, od samoupravnih i opštinskih organa 70.000, od banaka 13.500, od građanstva 50.760 i od oficira, podoficira i vojnih činovnika 26.487 dinara.

Prema pisanju „Glasa Valjeva” u više brojeva, najveće priloge za izgradnju ovog objekta dali su: Opština valjevska 25.000, industrijalac Pera Petković 6.000, Valjevska štedionica i Valjevska zadruga po 5.000, Valjevska pivara, Valjevska trgovačka omladina i industrijalac Steva Unković po 2.000, trgovci Anđelko Mihailović i Milorad Petrović sa sinovima po 1.500, trgovci Spasoje Spasojević, Miloš Korać, Jovan Ž. Ilić i Spira Karajanković po 1.200, trgovci Milenko Subotić, Aca Nikolajević, Milan Gođevac, Milan Matić, Jevrem Tomić i Nedeljko Pavlović i kafedžije Đukan Đukanović i Milan Jovanović po hiljadu dinara. Ostali su davali znatno manje iznose ali ih je bilo dosta. Zahvaljujući toj nesebičnoj pomoći, već u novembru te godine zgrada je bila pod krovom. Prema narodnom običaju, građani su darivali postavljanje krovne konstrukcije, pa im se uprava Oficirskog doma na tome javno zahvalila. Za konačan završetak građevine uzet je i zajam od Hipotekarne banke.

Poslove izgradnje vodio je Upravni odbor Oficirskog doma u Valjevu čiji je predsednik bio artiljerijski brigadni general Vladimir Mitić a delovođa sudski poručnik Sveta S. Nedok. Dobrovoljni prilozi su uplaćivani kod industrijalca Steve Unkovića koji je bio i predsednik Udruženja rezervnih oficira i podoficira i kod Petra Protića, blagajnika donjedivizijskog.

Najveće zasluge za izgradnju valjevskog Oficirskog doma imao je brigadni general Vladimir Belić (Beograd, 2. avgust 1877 – Nemačka, 21. februar 1943), vitez Karađorđeve zvezde sa mačevima i vojni istoričar. On je od 7. februara 1927. do aprila 1931. godine bio komandant Drinske divizije u Valjevu i na toj dužnosti unapređen u čin divizijskog generala. Zanimljivo je da je i njegov brat blizanac Emilo Belić bio genaral, vitez Karađorđeve zvezde i komandant Drinske divizije u Valjevu, gde mu se rodio sin Jovan Belić, univerzitetski profesor i istaknuti selekcionar u oblasti stočarstva. Vladimirov i Emilov brat je Aleksandar Belić, poznati lingvista i akademik.

I u vezi autorstva projekta za izgradnju Oficirskog doma ima različitih podataka. Istoričar umetnosti Dragan Stamenić, u tekstu „Značajne građevine u Valjevu”, objavljenom u kalendaru „Valjevac” za 1994. godinu, piše da ime arhitekte nije sačuvano. Znalo se da je bio ruski emigrant, da je radio kao vojni inženjer i živeo u Valjevu. Taj podatak preuzima većina onih koji su kasnije pisali o ovom zdanju. Međutim, u „Glasu Valjeva” od 12. oktobra 1930. godine piše da je plan za ovu zgradu uradio Veljko Milošević iz Beograda.

Izgradnja Oficirskog doma završena je početkom 1930. godine. A 12. oktobra te godine on je i osvećen. Tim povodom „Glas Valjeva” je pisao da je to „najlepša i najhigijenskija zgrada za javne skupove, koncerte i zabave u našem Valjevu, koja će služiti za naučno vaspitanje oficira i širenje međusobno dobrih odnosa između građana i oficira”. Povodom osvećenja i otvaranja Oficirskog doma koncertirala je vojna muzika V pešadijskog puka „Kralja Milana”, uz brojne zvanice i ugledne goste iz Beograda. U večernjim časovima u novootvorenom zdanju održan je bal uz ponovno učešće vojnog kamernog sastava.