Novi Kosovski boj

Iako će već pozna jesen, Srblji se po ko zna koji put spremaju u boj za Kosovo. Istina, za razgovore o konačnom statusu Kosova spremaju se samo neki, da ne kažem odabrani, Srbi kojima je, eto, nakon toliko vekova, pripala čast da konačno stave pečat na kosovsku tapiju. Šta će na toj tapiji pisati, tek ćemo da vidimo, ali ono što se već unapred zna je da odluku o tome neće donositi samo ti, već pomenuti, Srbi.

Istorija, pogotovu ova novija, već nas je podučila kako to može da izgleda i na šta da ispadne ako se ovako osetljivog posla late samo Lazarevi osvetnici, hoće reći, ljudi do grla zaglibljeni u nadristorijsko, odnosno palanačko poimanje ovog i sličnih problema. Za pregovaračkim stolom će biti i drugih, pa gle čuda, čak i kosovskih Albanaca, na koje klasična srpska kafanska misao najčešće gleda kao na neku vrstu zagađenog vazduha koji se tu i tamo vije nad Svetim Poljem. Biće tu zastupljena i međunarodna zajednica da svojom rigidnošću i pojednostavljivanjem nepojednostavljivog pokuša da duhove, usplamtele od junačke prošlosti, predačkih zaveta, i uopšte uzev, balkansko-šumskog gledanja na sopstvenu prošlost i sadašnjost, privede nekako razumu i pomogne da se dođe do kompromisnog rešenja.

Ali šta je to u ovom slučaju kompromis i da li je on uopšte moguć?

Odgovor je odrečan. Ako kompromisa i bude onda će se on svesti na tako široke i uopštene formulacije koje nikoga ni na šta neće obavezivati nego zatečeno stanje stvari produžiti na neodređeno vreme uz nadu da će skorija budućnost, pukim proticanjem vremena, izroditi neki od podnošljivijih modela društvene organizcije. Naravno, biće to pogrešan račun jer je opštepoznato da na Balkanu vreme nije nikakav vidar i da rane na nacionalnom duhu i telu vremenom ne samo da ne zarastaju, nego postaju sve dublje i opakije.

Drugi vid mogućeg kompromisa mogao bi se ticati podele teritorije. Uzgred, to je sport u kome svaki balkanski političar orgazmično uživa. I u ovom slučaju istorija nam je pokazala da ovdašnje poglavice mogu da se dure, svađaju i vređaju, mogu i da ratuju godinama, ali kada im neko poturi geografske karte i doda zašiljen plajvajz, kao omađijani smesta zaboravljaju na sve i počinju da iscrtavaju granice. Ne bi začudilo ako bi se to desilo i ovoga puta, pošto bi sva druga nastojanja, naravno, propala, mada je nezgoda u tome što među moćnim političkim činiocima u svetu postoji dosta onih kojima iz nekih njihovih računa ne bi odgovarala ovakva vrsta zabave.

Dve ljuto suprotstavljene strane izneće na svoje tezge najbolju robu koju imaju. Nešto od toga smo do sada u više navrata uspeli da vidimo, a neki su to i na svojoj koži osetili, odnosno, jedva su žive glave izneli dok poneki čak ni to nisu. Odnosi se naravno na stradalnike na obadve strane jer je razvezivanje kosovskog čvora, onakvo kakvim su ga videli albanski i srpski lideri, uvek podrazumevalo stradanje nevinih. Elem, sada se za stolom neće smeti psovati, odnosno, omiljeni stil razgovora preko nišana moraće biti zamenjen nekim prihvatljivijim formamama dijaloga.
Albanska strana je ovde u prednosti. Ona, naime, ima kristalno jasan cilj i raspolaže korpusom sredstava za njegovo postizanje: zahteva bezuslovnu nezavinost, a Srbe na Kosovu vidi isključivo kako nacionalnu manjinu sa zagarantovanim pravima po važećim međunarodnim uzusima. Nema zaista nikave sumnje da bi kosovski Albanci, ako im to bude bilo dopušteno, očas organzovali svoju državu, pošto ista de fakto već postoji. Stvar bi samo trebalo zašećeriti zastavom, grbom, himnom, vojničkim zakletvama i paradama, a o brzometnom osnivanju Agencije za svemisrka istraživanja da i ne govorimo.

Ono na čemu bi se albanska strana vrlo brzo saplela su već pomenuta prava manjina (to se inače zove „uslovi o izvodljivosti”). Naime, na ovom stupnju demokratskog razvitka, eventualna kosovska država ne bi ni svojim većinskim podanicima mogla da garantuje ništa drugo osim tranzicijskog divljanja novoobogaćenih gazda, posvemašnje korupcije, kriminala, terora osamostaljenih centara moći i sličnih radosti. U takvim okolnostima, uz užasno nasleđe skorih krvavih obračuna, Srbima kao manjini bi preostalo jedino da se konačno i neopozivo isele, i time daju svoj doprinos klasičnom, balkanskom viđenju rešenja manjinskih problema. Albanski političari bi se ubijali od slatkorečivih poziva nealbancima na povratak i ostanak, dok bi „u domaćoj radinosti” favorizovan permanentni teror, šikana i zagorčavanje života na sitno i krupno. Model je već prikazivan na ovdašnjim sajmovima demokratskih dostignuća pa je i on već dobro poznat.

I dok bi kosovski Albanci u pregovore o Kosovu ušli bar sa iskrenom željom da ostvare to što su naumili, srpska strana se čak ni sa time ne bi mogla pohvaliti. Srbiji u ovakvom stanju u kakvom trenutno jeste Kosovo bi bio dodatni teret koga, ovako slabašna i mučaljiva, nikako ne bi mogla podneti. Našoj političkoj eliti Kosovo je vazda služilo, a i danas služi za ispiranje usta i raspirivanje nacionalističkih strasti, e da bi se ovdašnji narod još više sludio i smutio. Oni se zato bave isključivo teritorijom, apstrahujući notornu činjenicu da na njoj živi skoro dva miliona ljudi koji su zahvaljujući zajedničkim stradanjima i nacionalno i politički veoma homogenizovani te oštro opredeljeni u nastojanju da o svojoj budućnosti rešavaju sami.

Ko je uošte tokom proteklih godina, posredstvom srpskih medija, mogao da čuje da na Kosovu osim Srba, živi iko drugi osim terorista, ubica i socijalnog šljama koji samo misli kako da prigrabi tuđu, napuštenu imovinu? Ko je iz struktura srpske vlasti do sada makar pokušao da napusti srednjovekovne litanije i konkretnim koracima na terenu pruži ruku pomirenja, ko je pokušao da samostalno i bez međunarodnih pritisaka makar kazni ratne zločince? Malobrojni pokušaji te vrste propadali su jer se generalni stav, nacionalna strategija, gubila u maglama deseteračkih jadikovki. Za većinu srpskih političare Kosova je mit, tlo, livade, šume i pašnjaci sa rascvetanim božurima. Kosovom se tokom ovih godina trebalo BAVITI, sistematski, organizovano, poštujući demokratska pravila i principe, a ne sejati rat, mržnju i netoleranciju. Hoće reći: kakva setva - takva žetva.

A Srbiji nikakvo bavljenje ne ide u raČun. Baš nikakvo. Ne samo na Kosovu nego i van njega. Srbija je jedna demokratski zaostala zemlja u vlasti podivljalih mešetara u kojoj je sve moguće osim normalnosti. Pomislimo samo koliko bi samo truda trebalo uložiti da bi se neke skupštinske zadribande ubedile da budućim (eventualnim) albanskim poslanicima nikako ne bi trebalo psovati mater šiptarsku, vređati njihove žrtve, pljuvati po njihovom nacionalnom osećanju?! Pa zar bi to bilo moguće?! Ne bi, nikako. A gde je sve ostalo? Jer, ostanu li u Srbiji, kosovski Albanci (pretpostavimo lojalni i ovčije mirni, koji poluzatvorenih očiju čekaju neminovno usrećenje koje će stići Ibarskom dolinom) bi očekivali od nove „okosovljene Srbije” da im bar donekle uredi život: obezbedi investicije, radna mesta, infrastrukturu, uradi ponovnu privatizaciju, ali sada poštenu gde bi sve fabrike umesto Albanaca, kupili Srbi, trebalo bi na Kosovo ušnirati Karićevu bežičnu telefoniju, podići Pinkove predajnike, Velja bi trebalo da u Prištini upriliči koncert Ražnatovićeve udovice... Da ne govorimo o dugovima, penzijama, televiziji, školskim programima, dvojezičnosti... Pa zar bi to moglo? Sada? Ovde? Ne, nikako! Srbija je isuviše jadna i bedna da bi mogla da se vrati na Kosovo. Srbija nema novca, a i sa (političkom) pameću ne stoji baš najbolje.

Sad mi pade na um: zamislimo prizor – kao sutra Kosovo postalo naše, vratilo se u granice Majke Srbije, pa se na Gazimestanu organizje prigodna priredba. Na šta bi to ličilo, blagi Bože!!? I koja bi uloga u toj prilici pripala Albancima? I šta bi se pevalo i kako? I kako bi se podvrsikivalo i urlalo, i penilo i trijumfovalo sve sa četničkim kamama u ustima i crnim zastavama sa mrtvačkom glavom na njima! A razrakoljenu publiku smiruje Bora Đorđević svojim vicevima o Šipcima! Očigledno, to bi moglo da bude jedino ako bi baš svi kosovski Albanci bili ili mrtvi, ili pak teško drogirani. Hoće reći, Kosovo bi moglo da uđe u sastav Srbije ali ne ove. To bi morala biti neka druga, neka bolja i lepša, neka u kojoj bi se i kosovski Albanci osećali kao kod kuće. Od takve, pak, još ni traga ni glasa. To je Srbija o kojoj ovde malo ko sanja, a oni koji je bar sanjaju smatrani su za budale, dok su neki i ubijeni.   

Zato, nemojmo da se razočaramo ukoliko nam sutra dojave da je Kosovo i dalje tamo gde je i do sada bilo, odnosno izvan granica Srbije. Oni će nam to dojaviti onako kako su navikli i kako su i nas naučili: reći će da smo uspeli, da smo nadjačali, da smo pobedili.

Kao i do sada uostalom.

Od silnih pobeda skoro da nas ni nema.