Čovek planina, čovek–planina

Tešnjarac, arhitekta Slobodan Mitrović Kobi decenijama stvara tkanja za domaćinsko upravljanje našim najvećim nacionalnim blagom. Čovek, koji je stvorio Kopaonik (decenijama provokativna tema), danas izgara na izradi prostornog plana Stare planine (najveći prostor Srbije), zaokružuje temu Kopaonika, radi na prostornom planu Novog Pazara, Sjenice i Tutina, sa kolegama iz Instituta za arhitekturu i urbanizam Srbije (IAUS). Uporedo sa istraživanjem tih prostranstava odmerava budućnost Dunavskog areala. Sa vidljivim zadovoljstvom kaže da su dokumenta, projekti za Valjevske planine jedini spremni da izađu na tržište investicionog kapitala Evropske unije.

Slobodan Mitrović Kobi u Brankovini (Foto: Ljuba Ranković)

Kobijeva zavičajna priča počinje početkom 90-tih godina prošlog veka, kada ga tadašnji valjevski gradonačelnik Slobodan Đukić, Tešnjarac i prijatelj, angažuje da ponudi sadržaje koji će ekonomski i funkcionalno dati odgovor na pitanje šta sa budućim jezerom i akumulacijom „Rovni”, te njegovom okolinom.

Boravak u Francuskoj donosi ideju akva centra. Studija prostornog razvoja slivnog područja Jablanice bila je jedna od onih odloženih tema valjevskog parlamenta raspolućenog političkim deobama, a potom smenom vlasti i ratnim zbivanjima na prostorima nekadašnje SFRJ. Budućnost sportsko turističkog centra pod branom budućeg jezera i Ski centra Povlen vezala se u nizu gladnih godina sa neizvesnom izgradnjom same brane. Nakon deset godina izrada Prostornog plana Kolubarskog okruga, IAUS-ovog tima sa Mitrovićem na čelu, aktivira sve planove bitne za Valjevo. Urađena su dva regulaciona plana: za centar sela Tubravić i sadržaje rekreativnog turizma (Akva siti) i generalni plan za Ski centar na Povlenu. Poslednji razvojni dokument stiže ovog septembra. To je radna verzija „Srednjoročnog programa primene regionalnog prostornog plana Kolubarskog okruga pogođenog zemljotresom (1998) do 2010 godine”.

Razgovaramo u „Grand hotelu”. Naš sagovornik naručuje kajmak, bira mlađi – zreliji, duvan čvarke, a potom – osam kugli sladoleda! Kaže, kajmak nije kao Rosin iz Pričevića. Na njemu je odrastao, u njemu uživao dok je studirao.

Da li su sa pravom zabrinuti Valjevci uvereni da su Vranjanci daleko odmakli u realizaciji svojih sportsko turističkih sadržaja oko brane Prvonek, koja je nedavno završena?

– Ja sam radio rešenja za taj prostor Besna kobila – Prvonek i Vranjsku banju, program razvoja turizma, pa je onda posle CIP radio prostorni plan na osnovu toga. Dao sam tu inicijativu. Ne znam da li su ti ljudi, koji su se iznenadili tom činjenicom, uopšte upoznati da smo mi pravovremeno startovali, kao i za Prvonek, tako isto za vodoakumulaciju Rovni, sa programom akvatičkog kompleksa u podbranskom delu. I tada je bila ideja da sve ono što treba gradilištu – od infrastrukture, objekta, itd – prilagodi funkciji tog budućeg akvatičkog centra. Gospodin Đukić je tada, kao predsednik SO Valjevo, podržao inicijativu i mi smo uradili taj programski deo. Sada se u okviru prostornog plana slivnog područja akmulacije Rovni završava i plan generalne regulacije toga kompleksa. Mislim da se ništa nije zakasnilo.

Ko će to da nosi, koji tim, institucija?

– Smatramo da Direkcija za izgradnju i uređenje Kolubarskog okruga treba da ima tri sektora: sektor za kapitalne investicije, sektor za opšte poslove, koji sadrži razvojne, pravne i imovinsko pravne poslove, i sektor za kooperativne poslove. Direkcija treba da ima i sektor za specijalizovane agencije. To su agencija za ruralni razvoj, agencija za urbani razvoj i agencija za turistički razvoj. Te agencije praktično treba da budu vezane za Direkciju ali da istovremeno imaju i sopstveni razvojni potencijal. Preko njih pokušavamo da napravimo kopču sa sistemom organizovanja u Evropskoj uniji.

Ovo što ste izložili podrazumeva novu strukturu organizovanja?

– Mi smo prostornim planom Kolubarskog okruga ustanovili prostorno i funkcionalno tri velika turistička reona: Suvoborsko-Maljenski, Povlensko-Sokolski, Valjevski (Kolubarsko-Tamnavski). Ta tri reona, po našem mišljenju, treba da imaju svaki svoju agenciju za razvoj. I to kompleksni razvoj. Mi smo te reone determinisali na bazi turističkih potencijala, ali sada bi tome dodali ruralne i urbane funkcije i onda bismo objedinili agencije sa tri funkcije – ruralna, urbana i turistička. Te tri agencije imaju podagencije. Znači svako mesto, svaki lokalitet, kao što su Divčibare, kao što je Ravna gora, kao što su Vrujci, Mionica, Ljig sa banjom, kao što su Rovni i ski stadion Povlen, kao što je Vujinovača sa Jablanikom, ili Pecka-Rožanj, Taor, Osečina, Gradac sa Ćelijama, Lelić, Brankovina, Valjevska Kamenica... takođe moraju imati svoje motore razvoja.

To je dosledna decentralizacija?

– Ne može se iz centra upravljati razvojem. Posebno što Evropska unija finansira isključivo kooperative građana i nevladinih organizacija u periodu kada se ima status pristupnog člana. Mi predlažemo da te agencije, bez obzira na to da li su reonske ili mesne, svaka na svom nivou, aktiviraju seosku kooperativu. Naše su zadruge po selima umrle, a bez njih nema razvoja poljoprivrede. Evropa neće pomagati inokosnog poljoprivrednika, a neće pomagati ni državu.

Kako bi se to finasiralo?

– Direkcija se finasira iz budžeta republičkog, što je u redu. Sektor za opšte poslove, koji u sebi sadrži i GIS Kolubarskog okruga, koji se mora ustanoviti kao jedna od važnih institucija praćenja celog procesa, treba da ostane na budžetskom finsiranju jer su to opšti razvojni ciljevi. Ali sektor za kapitalne investicije treba da se finansira iz procenta od urađenog posla na kapitalnim investicijama. Prema tome, kapitalne investicije se realizuju, svaki od tih poslova se finasira i iz budžeta, namenskih sredstava fondova, ali i iz učešća drugih participienata. Pa onda, ako Direkcija za izgradnju i razvoj Kolubarskog okruga treba da mobiliše sve, da daje razvojne injekcije, ona mora imati i određeni procenat za taj deo posla. Da li je to dva, pet, ili osam odsto, ne znam. To se mora ustanoviti. Znači, ta fukcija mora izdržavati sama sebe. Kao što i specijalizovane agencije, koje će se sastojati od seoske kooperative, udruženja građana, nevladinih organizacija, javnih preduzeća i preduzetnika, moraju izdvajati deo para za supervizorsku funkciju te agencije, koja će raditi i za njih, za određeni iznos, zavisno od usluga koje daje.

Ceo sistem se čini veoma složenim?

– Naravno da je to, na prvi pogled, glomazan sistem ali mi ne možemo stalno vezanih očiju ulaziti u poslove. Ovde se radi o šest opština, o jednom velikom regionu i radi se sada o delu posla koji treba sa 24 organizacione jedinice, ali ne Vladine, ne birokratske, već žive, interesno pokrenute – da realizuju nešto. Valjda ima tih 24 subjekta, koji mogu biti polovi razvoja, nosioci interesa za takve poduhvate.

Model je za nas potpuno nov?

– Prostorni razvoj je jako složena materija. On se ne radi iz kancelarije bilo koje službe, bilo koje opštine. Mora se izneti ceo program na javnost i Direkcija je ta koja treba da ga pripremi za prezentaciju. Ja znam da nigde u Srbiji, do danas, takav model nije ni postavljen. Razgovarao sam nedavno u Agenciji za prostorni i urbani razvoj. Jednostavno, nalazimo se u periodu kad iz centralnog planiranja treba da pređemo na složeni način tržišnog odnosa, istovremeno štiteći resurse, štiteći interese lokalne sredine. I zato su nam te seoske kooperative i udruženja građana i nevladine organizacije od vitalnog značaja. Evropa nije slučajno stavila akcenat na njih. To je u osnovi sprečavanje raubovanja, zloupotreba i pogrešnog korišćenja resursa.

U svim investicionim fondovima Evropske unije prioritet imaju upravo planinska područja?

– Pazite, jedino ruralni planovi i jedino seoske kooperative mogu da konkurišu kod tih fondova, ne mogu drugi. Jedino nevladine organizacije. Šta smo mi imali kao jedno gorko iskustvo? Sedamdesetih godina prošlog veka, kada su krenuli veliki krediti prema tadašnjoj Jugoslaviji, Slovenci su imali uvek gotove projekte i uvek su uzimali pare namenjene celoj Jugoslaviji. Zato su oni sada u vodećoj grupaciji EU. Zato što su obezbedili sopstveni razvoj. Kako? Kroz projekte!

Za ruralni koncept zalagali ste se davne 1992. na javnoj promociji studija o akva sitiju, ski centru, pratećim programima kompleksa Rovni!

– Moja nezgodna osobina je ta što sam ispred vremena dosta dugo. To nije nikava magija, nikakav dar prirode. Jednostavno, to je rezultat moga poznavanja posla. Znači, kao planer moram biti bar desetak godina ispred vremena da bih mogao da pravim taj posao i, naravno, da moram biti informisan o svemu što se dešava u okruženju, ali i svetu. Ja, recimo, tvrdim, a napravio sam taj centar na Kopaoniku, da je on došao 50 godina pre vremena u Srbiju! I dan danas on nije na pragu ovih razmišljanja o organizovanju, koja imamo za Kolubarski okrug. Jednostavno, tamo je pao neki kapital, to se stvorila neka „telesina”, pa sad gladni vuci razdiru to, rastržu! Neću da ih imenujem, te gladne vukove. Ali, celo okruženje je tako namontirano da ne mogu da ga savladaju. Mnogo je veliko. Kao što stotinama godina nisu mogli da pojedu ni Sibir!

Do kog stepena su urađeni planovi za centar sela Tubravić, za Ski centar?

– Ski stadion na Povlenu smo determinisali potpuno – strukturno, brojem žičara, kapacitetima, servisnim objektima, itd. I to može sutra da uđe u proceduru nuđenja. Pošto se tu radi o velikom kompleksu, to je nekih 7.000 skijaša na prostoru Povlena i njegovih livada, a verovatno duplo više ako se računa i Bajinobaštanski deo sa Banderom i sa onim prostorom preko, sa isto tako sjajnim padinam. Onda je to nešto sa čim možete napraviti aranžman sa nekim od velikih centara Evrope. Debelo brdo tek treba da se razrađuje i, naravno, donja sela, poput Brezovica, da se i ona stave u funkciju turizma. Za Rovni, plan generalne regulacije je u završnoj fazi i on će praktično vrlo skoro biti aktuelan. Isto tako i Poćuta, kao centar Zajednice sela.

Najteže će biti sa stanovništvom?

– Ako budemo znali šta hoćemo, neće biti teško. Naši ljudi su još uvek otvoreni i, s obzirom na iskustva koja imaju, ipak su najvredniji deo našeg naroda. Mislim, ti koji su ostali u planinama. Problem će biti proizvodanja hrane. Da li će moći da se proizvede dovoljno hrane za taj broj ljudi u danima kada će gosti biti tu. Nije samo sir hrana. Seljaci moraju da se naviknu da imaju svoj plastenik, svoje povrće. Jer, na svemu što budu kupovali nema zarade. Samo ono što proizvedu i plasiraju biće im čista zarada.

Poznajem domaćinstva u Tubraviću, koja će biti na obali budućeg jezera. Pripremaju se!

Godinama na istom poslu: Slobodan Đukić i Kobi Mitrović (Foto: Ljuba Ranković)

– Suština programa, koji mi nudimo, je u tome da postoje komercijalne lokacije i socioekonomski prostori. Sela su socioekonomski prostori. U njima se štiti isključivo interes seljaka, ali ne na štetu gosta. Sa svim uvažavanjem gosta, ali u odnosu na dolazeći kapital, na investicije – znači branu. Da zaštitimo selo da preživi. A komercijalne lokacije, da bi imale punu tržišnu vrednost, takođe moraju da plate i deo cene za zaštitu sela. Kroz infrastrukturu, žičaru, kroz druge usluge... Šta će nama planina bez sela i stanovništv, mi nismo servis samo za vrtidupiće, one koji skijaju!

I još nešto značajno, a vezano je za integraciju interesa velike investicije koja se dešava u slivu. Interesa lokalnog stanovništva i budućeg nosioca investicija za pojedine objekte. Generalnim planom, izvođenjem investicije brane predviđeni su radovi, između ostalog i sanitarna zaštita sliva. U okviru sanitarne zaštite projektanti su išli linijom koja je uobičajena i po zakonu tolerantna, a to znači da se nekim nepropusnim nužničkim jamama brani sliv od fekalnih voda. Smatram da je to neporihvatljivo. Te pare, koje su predviđene za takvu sanaciju sliva, mogu biti za sadašnji nivo potrošnje pijaće vode, koja je 10 do 20 litara po domaćinstvu jer nemaju kupatila i proizvodnju otpadnih voda. To podrazumeva konzervaciju razvoja. Ako mi budemo imali domaćinstva sa po 10 do 30 ležaja za iznajmljivanje imaćemo ogromnu proizvodnju fekalnih voda. Te fekalne vode ne mogu da stanu ni u kakve jame niti se mogu odvesti nikakvim cisternama. Znači, mi predlažemo centralni kolektor u tom slivu.

Centralni kolektor može da prođe poviše Poćute, tamo prema Brezovici, da se preko mosta prevede kod Mijača, da siđe ispod Sovča, Kunica i da prođe iznad brane ne dirajući njeno telo, do uređaja koji treba napraviti na kraju, dole, ispod akvatičkog kompleksa, koji će ga, naravno, koristiti. Znači, time opasujemo najveći broj korisnika. Tu nam dolazi Vujinovača, Rebelj, sve to povezujemo i taj kolektor moramo kandidovati kao objekat vodoakumulacije Rovni. Jer on nju štiti od zagađenja. Košta, ali koštaju i sve ove jame koje moraju da se naprave. Za mene je to jedan od objekata prvog ranga da bi smo osposobili teritoriju da ona može biti korišćena. Mi dajemo sugestiju šta treba da se uradi, ali ja ne mogu da isfinansiram taj projekat. Moraju sada da prođu geometri dok jezero nije napunjeno, da odmah počne da se radi, zajedno sa branom. Šta tu stoji na putu – ništa. Da se rovokopač pusti, da se cevi postave... Nikakav problem!

Ekonomski utemeljen opstanak umesto ulaganja u vikendice?

– Ko god je imao vikend kuću zna da je to apsolutno promašena investicija! Ona se prividno činila dostupnom jer je čovek svojim radom mogao, uz neka dovijanja, kroz neograničeno vreme koje nije bilo oročeno, da je koristi. To je bila radna terapija, odmor i uživanje u isto vreme jer si svojim rukama nešto napravio. Međutim, kada se to svede na golo korišćenje, onda čovek vidi da u tu kuću ode najviše 20 do mesec dana u toku godine. Kad sam imao prve kontakte, dalekih 70-tih godina prošlog veka, sa kolegama iz Švajcarske, koji su radili projekte zimskog turizma u Jugoslaviji, nisu mogli čudom da se načude da mi imamo interes da zaključane držimo vikend kuće. I oni su imali tu fazu, pa su to komercijalizovali.

Šta ćemo sa zaštićenim područjima – Bebića Lukom? Vrednosti narodnog graditeljstva se plasiraju na nove načine, primer je Drven grad na Mećavniku!

– Kusturica je napravio scenografiju, to nije sistem, to je izuzetak. Da jedan pametan čovek prepozna jednu lokaciju, uloži deo para u tu lokaciju u funkciji onoga što on hoće. To nije misija, za mene je Šarganska osmica, kao kompatibilan program tom Drven gradu, fantasitičan potez. To je nešto, što u Srbiji danas postoji na nivou Evrope! Bio sam fasciniran kada sam nedavno lično otkrio koliko je jedna ruka u celoj Osmici unela apsolutnog reda, čistoće, umivenosti. Da se ne prepozna, a to je granica između Srbije i Bosne! Treba da je najgore, a u stvari je najbolje! To treba videti.

Međutim, turizam je tamo gde je masovnost. Kontinetalne regije u Evropi su 50 do 60 hiljada ležaja po regiji. To su Valjevske planine, recimo. Znači pandan toj kontinentalnoj Evopi. Treba da saberemo Divčibare, Vrujce, pa sve tamo do Drine, i da kažemo – to je taj volumen iz koga se mogu iscediti pare. Meni kolega Rej, iz Ženeve, kada smo razgovarali i kad ga pitam „Dobro, Mišel, šta je sada red koraka?”, kaže: „Napraviš dobre ski staze, onda dovedeš svetske asove, organizuješ takmičenje, napraviš promociju tih staza, napraviš intervjue sa njima, itd. Kad dođu svetski asovi, onda dođu lepe žene, a za lepim ženama dođe ceo svet!”. To je bila njegova šifra brzog razvoja. Inače, kaže: „Slobodane, tržište je tako – leti sav svet ide na more, zimi sav svet ide u planine”. A mi imamo i leto i zimu ovde. Tako da bismo mogli da napravimo bum sa skijalištem na Povlenu jer smo blizu velikih potrošačkih centara.

Nova crkva u Tubraviću, u Bakićima, deo je te buduće „ponude”?

– Ceo kompleks je interesantan zato što imamo nameru da napravimo most od Brezovica prema Sušici, da premostimo reku Sušicu i onda smo vezali Lelić i Ćelije, sa donje strane Jovanju, Gračanicu i Pustinju. To je linija crkvenih objekata, koja može da bude interesantna, poseban program. Naš zadatak je da napravimo sistem masovnog prometa sa odgovarajućim finansijskim efektima pre svega za lokalno stanovništvo i preduzetnike. Preduzetnici će se sami starati o sebi, ali se lokalnom stanovništvu mora pomoći.

Treba li naši seljaci da odu i da vide kako to funkcioniše u Švajcarskoj, na primer?

– To može da bude i stimulativno i destimulativno. Ne mora da se ide u Švajcarsku, može da se ode do Slovenije. To im je dovoljno, razumeju jezik, razumeju šta im ljudi pričaju, ne moramo toliko daleko da bacamo koplja da bismo došli do nekog rezultata. To su narodi srodnih civilizacija. Oni svi imaju kult planine, oni vole planinu, oni ne beže od planine. Naš seljak je u planinu išao samo kad je morao da ide u zbeg, kad je morao pri velikom snegu da ode u drva i ode da svuče seno. Ja ne znam da li ste vi ikad gledali svlačenje sena sa planine, volovskim sankama? To je spektakl! To je, za mene, splavarenje! Gledao sam to na Kopaoniku. Kroz neku bukovu šumu, onaj napred, što ide između volova u jarmu, i ona dvojica, koja zabacuju sanke i levo i desno. To je – sačuvaj Bože! Digne ti se kosa na glavi... Treba voditi ljude i na svlačenje sena, znate.

Domaćin Radovanović, u Tubraviću, pripremio je čamac za tu budućnost!

– Taj je imao viziju!