prva strana

Sreda, 18. Septembar 2019.

Revija KOLUBARA - Decembar 2005 > ljudi

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

kultura

kalendar

revija +

arhiva

impresum

pretraga

Sećanje na „rasejanog profesora”

Nikada nije zaboravljao da radi prave stvari!

Radovan Marjanović

Početkom novembra navršilo su se četiri godine otkako je prosveta valjevskog kraja siromašnija za verovatno najpoznatijeg profesora Valjevske gimnazije iz druge polovine prošlog veka. A kultura, za sigurno najpoznatijeg kulturnog poslenika. Još za života legenda, Dragan (Dragutin) Mijanović, otišao je u legendu i u jednoj i u drugoj....

Dragan Mijanović

Dragan Mijanović (Foto: Ljuba Ranković)

Danas ili u vreme hroničnog nezadovoljstva prosvetara svojim opštim a ne samo materijalnim položajem ali i u vreme jasnog ispoljavanja posledica dugogodišnje negativne selekcije nastavničkog kadra, neverovatno deluje njegova slika, i to jedina na prvoj strani „Napreda”, daleke 1955. godine. Mladi srednjoškolski profesor a ne partijski radnik, i čitava strana posvećena njegovom izlaganju! A govorio je na skupu prosvetnih radnika, i to o moralnom i estetskom vaspitanju kao neophodnim pored radnog i ostalih! (Nije teško setiti se koja su sve bila „ostala” ili samo jedno od njih, i kakav su značaj imala u to vreme.)

Za tu je materiju bio svestrano zainteresovan i „kvalifikovan”, i time što je u početku radnog veka bio vaspitač u industrijskoj školi, kod nas i u Čehoslovačkoj (do Rezolucije Informbiroa). Danas a i ranije ne baš uobičajeno, deluje i što je najviše priznanje Valjeva (Septembarsku nagradu) dobio prve godine kad je ustanovljena, kao i dve Plakete Opštinske konferencije SSRN, dva ordena rada, i Zlatnu značku amatera Srbije (najveće priznanje Saveza amatera Srbije).

Najlepše je što Mijanoviću sva ta priznanja nisu trebala, jer je imao ugled kakav nisu imali nosioci znatno viših priznanja. A pošto nije bio „drug Mijan” nego samo „Mijan” („svi” su i van Valjeva znali ko je to), nije mogao da ih dobije za „rukovođenje”, ili za „društveno-politički rad”. Ne računajući pomenuti kratki period, celog radnog veka bio je „samo” profesor valjevske gimnazije. Sa najvišom radnom „funkcijom” razrednog starešine, a političkom sekretara OOSK...

Najvažnije je što nije govorio i „zacrtavao”, a drugima ostavljao da rade. Nimalo ga nije obeshrabrivalo ni „opšte stanje”, ni tuđi „nerad”. Njegovi učenici (predavao je kao jedan od prvih i svestrano obrazovanih pedagoga filozofsku grupu predmeta), njega i nisu morali slušati ako su imali široko shvaćena i od njega tolerisana, „pametnija posla”. Ali su morali čitati i „odgovarati” Frojda i Froma, vrhunske „zapadne” intelektualce i pre nego što su ušli u programe, pa i pre nego što se o njima predavalo na fakultetu!

Znajući da će mnogi daleko doterati samo ako budu dobro terani, nije se libio da ih tera iz svojih ali i tuđih predmeta, i diže glas na svaki pokušaj snižavanja kriterijuma i „pravljenja uspeha”. Drugima je prepuštao ono jedino što ih je zanimalo: brigu o „školskoj disciplini i uspehu”, a on je punu pažnju poklanjao i sportskom, umetničkom i zabavnom životu učenika i nastavnika u školi i van nje. Ne libeći se ni da kao „matorac” zaigra „na male goliće” sa učenicima, ni da lično muzicira kako bi neki skup dobio na sadržaju i atmosferi. I kada je bio rasejan (retko i zabavno!), to je bilo više u funkciji stvaranja štimunga u učionici, nego zbog mnoštva obaveza koje je sam sebi tovario i uspešno nosio. Valjevska gimnazija bila je ne samo jedna od elitnih u Srbiji, nego je za njene učenike i pošto bi završili fakultete bila „alma mater”. A svi međusobno i sa aktuelnim i bivšim profesorima, celoga veka su ostajali „školski”, na čemu je mnogo insistirao!

Muzika i "Abrašević" bile su velike ljubavi profesora Mijanovića

Muzika i "Abrašević" bile su velike ljubavi profesora Mijanovića (Foto: Ljuba Ranković)

Držeći se pomenutog uverenja i znajući da škola ne treba da bude ni oaza ni azil, od valjevskog KUD „Abrašević”, sa brojnim sekcijama i amaterskim pozorištem, praktično je napravio „filijalu” i „vežbaonicu” estetskog vaspitanja valjevske gimnazije. Profesor Mijan je učenike često i „uterivao u Abrašević”, ali su u njemu nalazili „starijeg školskog” Mijana i druge animatore kulture, entuzijaste i znalce svog posla, tako da su u „Abraševiću” na različite načine ostajali čitavog života. I kada je za to dolazilo vreme, u njega dovodili svoju decu i unuke. Zbog srećnog spoja lepog i korisnog o kome su „pričane bajke” (osobito zbog redovnih gostovanja po inostranstvu, „pustog sna” za mnogo starije i „ozbiljnije”), „Abrašević” je bio i omiljeno stecište mladih iz drugih škola i preduzeća. Svojevrsni dom omladine, i pre nego što je zvanično nastalo nešto takvo! Uz Jugoslovenske susrete amatera „Abrašević”, to je pripremilo teren za kasnije „valjevsko kulturno čudo”. Uostalom, njegovi protagonisti listom su Mijanovićevi učenici, i „Abraševićevci”!

Dosta razloga za nostalgična sećanja, na u svakom pogledu vanserijskog profesora a ne samo vanserijskog kulturnog poslenika! I upozorenje na to kakav profesor jedne elitne škole treba da bude da bi ona bila elitna. Da bi i on i ona, prosveta i prosvetni radnici bili cenjeni, pored toga što je „profesor i prosvetni radnik” čovek koji se „bavi humanim i odgovornim poslom”, on treba da ima entuzijazma i altruiza... Naravno, ovo je i razlog za pogled na jedno vreme sa istorijske distance, kada se mnogo šta u tom vremenu vidi drukčije. Baš kao i sadašnje vreme!