Sećanje na „rasejanog profesora”

Početkom novembra navršilo su se četiri godine otkako je prosveta valjevskog kraja siromašnija za verovatno najpoznatijeg profesora Valjevske gimnazije iz druge polovine prošlog veka. A kultura, za sigurno najpoznatijeg kulturnog poslenika. Još za života legenda, Dragan (Dragutin) Mijanović, otišao je u legendu i u jednoj i u drugoj....

Dragan Mijanović (Foto: Ljuba Ranković)

Danas ili u vreme hroničnog nezadovoljstva prosvetara svojim opštim a ne samo materijalnim položajem ali i u vreme jasnog ispoljavanja posledica dugogodišnje negativne selekcije nastavničkog kadra, neverovatno deluje njegova slika, i to jedina na prvoj strani „Napreda”, daleke 1955. godine. Mladi srednjoškolski profesor a ne partijski radnik, i čitava strana posvećena njegovom izlaganju! A govorio je na skupu prosvetnih radnika, i to o moralnom i estetskom vaspitanju kao neophodnim pored radnog i ostalih! (Nije teško setiti se koja su sve bila „ostala” ili samo jedno od njih, i kakav su značaj imala u to vreme.)

Za tu je materiju bio svestrano zainteresovan i „kvalifikovan”, i time što je u početku radnog veka bio vaspitač u industrijskoj školi, kod nas i u Čehoslovačkoj (do Rezolucije Informbiroa). Danas a i ranije ne baš uobičajeno, deluje i što je najviše priznanje Valjeva (Septembarsku nagradu) dobio prve godine kad je ustanovljena, kao i dve Plakete Opštinske konferencije SSRN, dva ordena rada, i Zlatnu značku amatera Srbije (najveće priznanje Saveza amatera Srbije).

Najlepše je što Mijanoviću sva ta priznanja nisu trebala, jer je imao ugled kakav nisu imali nosioci znatno viših priznanja. A pošto nije bio „drug Mijan” nego samo „Mijan” („svi” su i van Valjeva znali ko je to), nije mogao da ih dobije za „rukovođenje”, ili za „društveno-politički rad”. Ne računajući pomenuti kratki period, celog radnog veka bio je „samo” profesor valjevske gimnazije. Sa najvišom radnom „funkcijom” razrednog starešine, a političkom sekretara OOSK...

Najvažnije je što nije govorio i „zacrtavao”, a drugima ostavljao da rade. Nimalo ga nije obeshrabrivalo ni „opšte stanje”, ni tuđi „nerad”. Njegovi učenici (predavao je kao jedan od prvih i svestrano obrazovanih pedagoga filozofsku grupu predmeta), njega i nisu morali slušati ako su imali široko shvaćena i od njega tolerisana, „pametnija posla”. Ali su morali čitati i „odgovarati” Frojda i Froma, vrhunske „zapadne” intelektualce i pre nego što su ušli u programe, pa i pre nego što se o njima predavalo na fakultetu!

Znajući da će mnogi daleko doterati samo ako budu dobro terani, nije se libio da ih tera iz svojih ali i tuđih predmeta, i diže glas na svaki pokušaj snižavanja kriterijuma i „pravljenja uspeha”. Drugima je prepuštao ono jedino što ih je zanimalo: brigu o „školskoj disciplini i uspehu”, a on je punu pažnju poklanjao i sportskom, umetničkom i zabavnom životu učenika i nastavnika u školi i van nje. Ne libeći se ni da kao „matorac” zaigra „na male goliće” sa učenicima, ni da lično muzicira kako bi neki skup dobio na sadržaju i atmosferi. I kada je bio rasejan (retko i zabavno!), to je bilo više u funkciji stvaranja štimunga u učionici, nego zbog mnoštva obaveza koje je sam sebi tovario i uspešno nosio. Valjevska gimnazija bila je ne samo jedna od elitnih u Srbiji, nego je za njene učenike i pošto bi završili fakultete bila „alma mater”. A svi međusobno i sa aktuelnim i bivšim profesorima, celoga veka su ostajali „školski”, na čemu je mnogo insistirao!

Muzika i "Abrašević" bile su velike ljubavi profesora Mijanovića (Foto: Ljuba Ranković)

Držeći se pomenutog uverenja i znajući da škola ne treba da bude ni oaza ni azil, od valjevskog KUD „Abrašević”, sa brojnim sekcijama i amaterskim pozorištem, praktično je napravio „filijalu” i „vežbaonicu” estetskog vaspitanja valjevske gimnazije. Profesor Mijan je učenike često i „uterivao u Abrašević”, ali su u njemu nalazili „starijeg školskog” Mijana i druge animatore kulture, entuzijaste i znalce svog posla, tako da su u „Abraševiću” na različite načine ostajali čitavog života. I kada je za to dolazilo vreme, u njega dovodili svoju decu i unuke. Zbog srećnog spoja lepog i korisnog o kome su „pričane bajke” (osobito zbog redovnih gostovanja po inostranstvu, „pustog sna” za mnogo starije i „ozbiljnije”), „Abrašević” je bio i omiljeno stecište mladih iz drugih škola i preduzeća. Svojevrsni dom omladine, i pre nego što je zvanično nastalo nešto takvo! Uz Jugoslovenske susrete amatera „Abrašević”, to je pripremilo teren za kasnije „valjevsko kulturno čudo”. Uostalom, njegovi protagonisti listom su Mijanovićevi učenici, i „Abraševićevci”!

Dosta razloga za nostalgična sećanja, na u svakom pogledu vanserijskog profesora a ne samo vanserijskog kulturnog poslenika! I upozorenje na to kakav profesor jedne elitne škole treba da bude da bi ona bila elitna. Da bi i on i ona, prosveta i prosvetni radnici bili cenjeni, pored toga što je „profesor i prosvetni radnik” čovek koji se „bavi humanim i odgovornim poslom”, on treba da ima entuzijazma i altruiza... Naravno, ovo je i razlog za pogled na jedno vreme sa istorijske distance, kada se mnogo šta u tom vremenu vidi drukčije. Baš kao i sadašnje vreme!