prva strana

Četvrtak, 2. Jul 2020.

Revija KOLUBARA - Decembar 2005 > ljudi

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

kultura

kalendar

revija +

arhiva

impresum

pretraga

intervju

Hram po meri božjoj

Ljiljana Ljiljak

Sa autorom projekta najvećeg hrama, posle Svetosavskog na Vračaru, osluškujući zvona ispod kupole crkve Vaznesenja gospodnjeg na ušću Gradca u Kolubaru

U tihe i tople dane, početkom novembra, čula se do večernjih sati sa novog hrama na ušću Gradca u Kolubaru „organizovana” buka karakteristična za gradilišta. Posmatrači iz daleka, ili „odozdo”, mogli su naslutiti da se, na uveliko odmakloj građevini, radi važan posao. Za upućene, graditelji su stigli do donjeg prstena temelja centralne kupole. Jedne od „renesansnih” tema graditeljstva, prelaska iz kvadrata u krug. A na novom hramu Vaskrsenja gospodnjeg, na 27-mom metru visine, dobio se krug prečnika 12 metara sa kojeg počinje zasvođavanje. Tesari Milorad Vasić i Novak Tanasković radili su remenate, zidari predvođeni Ljubišom Đokićem odradili svoj deo posla, armirači sa iskusnim Zoranom Pantelićem ugradili su 15 tona armatura da prime 100 tona betona! Ove podatke dobijamo od Matije Jankovića, rukovodioca gradilišta na novom hramu od početka ovog graditeljkog poduhvata, 13. januara 1993. godine.

Arh. Ljubica Bošnjak puna je hvale za majstore "Jablanice" (Foto: Ljuba Ranković)

Sa jednog od dva podignuta zvonika odavno se oglašava „privremeno” zvono stiglo iz livnice zvona u Belosavcima kod Topole, podno Oplenca. Jedan od vlasnika livnice Mladen Kremenović, koga upoznajemo na gradilištu dok se dogovara o zvonima za „posle hrama svetog Save najveći hram na našim prostorima”, kaže da retko možete čuti zvona sa ove visine. Sa profesorom Elektrotehničkog fakulteta, stručnjaka za akustiku, Milomirom Mijićem, treba da se utvrdi veličina zvona. Da se njihov zvuk prostire od Valjevske crkve do crkve u Novom naselju.

U dogovorima učestvuje, osim protojereja Veroljuba Mladenovića, starešine Valjevske crkve i predsednika Odbora za izgradnju hrama Sretena Mladenovića, i arhitekta Ljubica Bošnjak, autor projekta.

– Dugo niste dolazili, a radilo se, stiglo se do temelja glavne kupole...

– Impresionirana sam! Dolazila sam, pratila, da kažem „krišom”, mada nije moralo, ali tako se desilo. Znači, ipak sam bila u toku nekih radova ali sam svaki put iznova impresionirana. Videla sam građevina i građevina, ali ovo je zaista, za naše uslove, nešto izuzetno. I da se stiglo dotle i kako je rađeno. A rađeno je vrlo kvalitetno s obzirom na okolnosti kakve su bile svih ovih godina kod nas. Sve je impresivno – i količina radova i dokle se stiglo, a stiglo se do centralne kupole, kubeta. To je meni zapanjujuće. Bogu hvala, eto, vidite da svako delo može da se završi kad je u slavu božiju, bez obzira na sve okolnosti koje nam se dogode. A znamo šta se sve dogodilo, naročito Valjevu, naročito 1999. godine. Radi se vrlo kvalitetno, ne mogu da stavim nikakve primedbe...

– Sa „Jablaničinim” majstorima ste zadovoljni?

– Sa ovima sam oduševljena. Pošto ja ipak nisam toliko prisustvovala kao što prisustvujem u Beogradu, na primer, i to je nekako prirodno, jer tamo sam stalno, a ovde treba doći, treba neko da vas pozove... Oni su se snašli bez nekih mojih direktnih, naročitih upustava. Vidim da su izvanredno izveli pandatife, koji su ovde zaista impresivni i zaista najveći do sada koje sam ja uradila i videla. Oni su to vrlo lepo i vrlo uspešno uradili i svojim znanjem najviše. Ovo nikako nije kurtoazno i zato ih hvalim. Znate, kad sam „tamo” – popnem se i na skelu i objašnjavam, crtam, a ovde su se savršeno snašli!

– Dogovorili ste neke izmene, a jedna je da se stepenište primeri veličini hrama...

– Trebalo bi. Pravo da vam kažem i ja sam porasla od tada. Moram tako da kažem, a tu je i iskustvo. Verovatno sam ga tako isprojektovala, ali mislim da ga treba proširiti. Ovakav hram zaslužuje impresivniji ulaz, tu treba da se okupe svatovi, i svi koji dođu da imaju gde da stanu. I vidim da su i investitori i graditelj spremni da neće sad da kažu „e nemoj sada da mi to radiš“ nego smo se dogovorili da izvučemo ceo ovaj ulaz, da se napravi lep trem i stepenište, da se izvuče da ima jedan zaista lep plato.
– Još jedna tema je aktuelna: odavno su na zvonike postavljeni prototipi dva krsta radi izbora...

– E, ja sam donela treći. I o tome se dogovaramo. Sličniji je onom desnom, na južnom zvoniku, malo je veći od njega. I mislim da je to ono što treba da bude. Znači sa trolistom, i nema na krajevima ova ocila, ili neki ukras. Mislim da krstovi ne treba da imaju mnogo ukrasa, jer krst je krst, on je univerzalan, sam po sebi je veličanstven i ne treba da mu se dodaje mnogo niti oduzima.

– Koliki je vaš posao u određivanju veličine, jačine zvona?

– Volim da kažem da uvek ima neko ko više zna o nekoj oblasti nego neko drugi. U ovom slučaju ja sam „zadužena” za građevinu predvidela sam dovoljno veliki prostor da možemo da stavimo zvona kakva god da nam trebaju. Sad smo se dogovorili da pozovemo profesora Milomira Mijića sa Elektrotehničkog fakulteta, koji se bavi akustikom, znači prostorom i zvonima. Da njega pitamo, mislim da je to najpametnije. Znači, da se odredi optimalna veličina zvona, koja bi bila najbolja za ovaj prostor i za njegovu okolinu. Nećemo da prilagođavamo zvona hramu i samom prostoru već dokle se čuje. Da daljina dokle se čuje bude mera. To će biti merodavno kad dođe profesor kao stručnjak, onda ćemo da se svi lepo dogovorimo i da ga poslušamo.

– Kad smo sa Vama razgovarali pre nekoliko godina, ovde na gradalištu, gde se jedva bilo odmaklo od temelja, rekli ste da su za vas pojektanta sledeći veliki posao – prozori...

– Jeste, prozori. Moramo da zatvorimo prostor. Dok god ne zatvorimo prostor ništa nismo uradili. Nismo se još dogovorali ali je već vreme jer i to je veliki zahvat. Ovde je, naravno, sve veliko. I veliki su svi zahvati, pa i prozori, a to sve košta. A, opet, to se vidi. Dolazimo do onoga što će da se vidi. Ovo ćemo sve da malterišemo, a prozori će da se vide uvek. To stoji pred nama i to je ozbiljna stvar o kojoj se treba dogovoriti. Treba da vidim sa investitorom, znači sa Valjevskom crkvenom opštinom, sa ktitorima – do kog nivoa možemo da idemo. Jer, tu može da bude vitraž, može da bude bogatije i siromašnije, a to je stvar jednog ozbiljnog dogovora. Mislim da bi i ovde trebalo postupno raditi kao što smo i do sada radili. Znači, da definitivno rešimo prostor u kubetu i uopšte ono što je gore čemu će teže da se pristupa kasnije. Da to sad rešimo kako će da bude za stalno. Sve ostalo može i da se menja, da budu i neka privremenija rešenja da bi hram mogao da se stavi u funkciju. Dok god ga ne zatvorimo, neće moći da funkcioniše! A ovo gore bi moralo definitivno da bude završeno. Zaista je veliki posao da se posle diže skela, jer teško se prilazi.

– Kako vam izgleda Valjevo odozgo? Da li ćemo moći da se penjemo na kupolu kada se završi?

– Fantastično! Po krovu, praktično, može vrlo lako da se priđe. Tako da, ako bude interesovanja, mogli bismo da razmislimo i o tome da napravimo neki normalan prilaz, jer lako se izlazi gore. Razmišljala sam o tome u smislu prozora svojevremeno, jer sam imala neka takva iskustva. U stvari, prozori na kubetu moraju obavezno da se ustakljuju spolja. Jer, ako se bilo šta desi, vi iznutra morate da dižete skelu, ogromnu, na 40 metara. A da spolja priđete elegantno. Samo, treba da se ostave neke kuke da ljudi vežu konopce, ili nešto drugo, radi sigurnosti. Ako razmislimo o izlasku na kube, onda će to biti neke ograđene staze ...

– Poštovali su vam projekat?


– U svakom detalju!

– To je retko čuti?

– Vrlo retko. Dobro, još nismo završili – imaju šanse! Ali, do sada je sve poštovano i to je doista jako dobro. U stvari, uvek je bolje da se poštuje projekat, jer kad počne improvizacija onda to može da odvuče jako daleko i u nepoznatom pravcu. Sad ćemo da vidimo šta ćemo sa detaljima. Mada sam ja uvek otvorena za razgovor i za prilagođavanje. Ipak, ljudi prave za sebe taj hram. Valjevo pravi hram za sebe, ne za mene. Ne za moju slavu već za slavu Božiju. Treba da oslušnem želje, sad kada budemo radili detalje.

– I kad „tajno”, ili po pozivu, dolazite, dok prilazite hramu, kakav utisak imate?

– Šta me impresionira, moram da kažem. Ovo jeste ogroman hram ali opet je nekako po ljudskoj meri. Ne osećaš se izgubljeno. Pa i kad uđeš unutra. A to je jako dobro. To možda neće drugi da uoče ali to meni jako odgovara. Mislim da zaista u duhu pravoslavlja nisu ipak tako preterano veliki hramovi. Takva je bila odluka, tog trenutka kada se krenulo u izgradnju, ali mislim da smo postigli meru.