prva strana

Petak, 20. Septembar 2019.

Revija KOLUBARA - Decembar 2005 > ljudi

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

kultura

kalendar

revija +

arhiva

impresum

pretraga

Miladinova lincura u Menkovića zavičaju

Ljiljana Ljiljak

Odlazimo po lepom, sunčanom danu u selo Ba kod Ljiga. Prolazimo kroz injem, ili snegom pokriven centar. Prašina iz obližnjeg kamenoloma i krečane prekrila je staru školu, seoski dom, okolne kuće. Sve deluje sablasno. Asocira na purgatorij. Razrovanim putem uz potok penjemo se selom koje se „naslućuje”. Poneka ovovremena kuća bliže putu, bogata i lepa. Jedna sa velikom domaćinskim ribnjakom. Miroslav Jeremić mi pokazuje kuću na sprat, okućnicu Živanovića na čije imanje idemo u planinu.

Miladin i Desanka Živanović

Miladin i Desanka Živanović (Foto: Ljuba Ranković)

Nastavljamo preko brda, kroz šumu, pored obnovljene stare crkve. Na usponu pogled na dolinu i brdo Rujevac izgriženo kamenolomom. Jeremija pokazuje visoku, oštru stenu, nadvijenu skoro nad župom kroz koju protiču Paležnica i Ljig. Građenik, kaže Jeremija, kraj Dinarida! Već smo na 800 metara, sa asfalta prelazimo na seoski put. Bele se stare, lepe kuće visokih temelja. Napuštene starine, koje, ipak, neko obilazi. Ima i malih povrtnjaka sa modrim kupusištima. Osunčane livade, bukove i brezove šume sa plamenim lišćem u krošnjama. Samo rezak planinski vazduh potvrđuje da smo na Suvoboru.

Blagorodan dan plavetnog neba dočekuje, tog 2. novembra, doktore nauka da se nakon sedam godina sa livade u Brezicima obeleži prvo vađenje krtole lincure, koje je čovek uzgajio na našim prostorima. Uzbudljiv i redak susret.

Na njivi, upola razoranoj, zatičemo Desanku, koja iz brazde vadi i puni košaru belim krtolama. Sin joj Miladin pomaže traktorom. Živanoviće najviše intresuju komentari Dragoja Radanovića, stručnjaka za ratarstvo, doktora poljoprivrednih nauka.

– Srećna je okolnost da smo se našli – Miladin sa jedne strane, mi sa druge, da ovo uradimo u ovom eksperimentalnom delu. Da se konačno uspostavi gajenje lincure i u našoj zemlji. To je potreba davnašnja, a sad prisustvujemo prvom izoravanju i prvom iznošenju roda ove kulture u Srbiji. U Evropi se lincura gaji na skromnim površinama. Iskustva su nevelika, ali postoje i opisana su u literaturi, a mi bukvalno pravimo pionirske korake u želji da to nastavimo. Ovu aktivnost želimo da nastavimo u proizvodnom ciklusu, koju je beogradski Institut za proučavanje lekovitog bilja „Dr Josif Pančić” spreman da delom finansira, a i Miladin svojim radom i ulaganjima ovde – kaže dr Radanović.

– Srećni smo da je ova zona sertifikovana kod ugledne kuće, pa će i to sigurno da obezbedi prohodnost ovoj robi. Pretpostavljam da je to velika šansa za šire područje Valjevskih planina. Mi smo u sklopu naših istraživanja pre tri godine obradili i pedološku situaciju celog venca i baš prirodna staništa lincure ovde na Maljenu, Suvoboru i na Povlenu, gde, doduše, nema lincure ali smo obradili te lokalitete. Da tako kažem, konstatovali smo pogodnost regiona za gajenje ove kulture.

– Zahtev je da se lincura gaji na planini, a njen korisni deo je koren. Znači, taj koren je zreo za eksploataciju tek u petoj godini. To je najteži element, to što taj ciklus traje pet godina i što treba biti uporan. Proizvodnja lincure je najteža u početku – podizanje rasada, kvalitet klijavosti semena, što smo ipak rešili, pa sada može dosta uspešno da se gaji jer proizvodnja rasada nije više problem. Najbolje je da te sadnice proizviđači sami proizvode jer to je najjeftinije. Prenošenje, sadnja i nega u prve dve godine, to ljudi mogu da vam kažu, veoma je mukotrpna. I zato to mogu da budu samo male parcele, desetak ari... To je optimum za jednu vitalnu porodicu, koja to može da opsluži jer je plevljenje i okopavanje višekratno. Kasnije, kad lincura ojača, treće, četvrte godine, onda ona već podnosi malo surovije uslove. Može i da se „zapusti”.

– Upotreba herbicida nije dozvoljena. Ovde se primenjuju principi biološke proizvodnje, pa očekujemo da će ove jeseni startovati i nova proizvodnja. Pokušaćemo da uspostavimo taj ciklus od pet sezona. Da se svake godine zasnuje nova jedinična površina, da bi posle pete godine prva parcela dospela u rod, pa da se ovako uzore, da bi bilo samoodrživo. Najteža su ulaganja u prvim godinama i tu bi pomoć države dobro došla da se ta stvar razvije u planinskim predelima. Da se pomogne finansiranjem proizvodnje sadnica, za početak. Lincura ima dobru cenu, daje dobar prihod po aru, tako da kad dođete do faze da je vadite, onda više ne treba pomoć. Potrebna je ljubav, planina je surova, treba raditi i po kišovitom i vetrovitom vremenu – veli dr Dragoje Radanović.

I dr Miloljub Stanisavljević deli zadovoljstvo naučnika. Osnivač Instituta za voćarstvo u Čačku, danas u svetu čuveni stručnjak za plantažno gajenje jagodičastog šumskog voća i savetnik za organsku proizvodnju, ugledni genetičar. Član je tima ECOCERT iz Nemačke, agencije za sertifikaciju voća i ostale hrane bez upotrebe hemije...

– Ovo je bio ogledni zasad. Pokazalo se da može da se „veštački” uzgaja, u uslovima gde ona prirodno raste. Ogledi su pokazali da može da se uzgaja kao druge biljke.

Duša celog projekta je dr Nebojša Menković, direktor Instituta za proučavanje lekovitog bilja „Dr Josif Pančić”, koji nama laicima uzbuđeno pokazuje karte venca Valjevskih planina koje imaju eko sertifikat. Sve je urađeno na naučnoj osnovi. Svaka travka, svaki komad zemlje kilometrskih prostranstava je analiziran. Trebalo je tri godine terenskog i laboratorijskog, temeljnog posla da se dobije sertifikat područja, koji otvara vrata celog sveta. Kao i provereno zemljište, bez tragova hemikalija, za proizvodnju lekovitog bilja i autohtonih vrsta voća. Svaku konstataciju iz naučnih istraživanja potvđuje dosetkom, skoro zaboravljenim narodnim mudrostima, prosto širi radost i zadovoljstvo.

Da nije ovo zavičajna priča – pitamo, i dopunjavamo – kako ste našli domaćina?

– Pa, priča i nije zavičajna. Ogledi sa ovim kulturama bili su i u Štrpcu na Šari. To je projekat, koji je rađen od 1992. do 1995. godine. Kada smo videli da je stvar dole propala tražili smo domaćina u ljiškom kraju i onda su nam preporučili Živanoviće. I tako smo preneli kompletan ogled ovde, gde je prirodno stanište lincure – priča dr Neša Menković, sin čuvenih ljiških apotekara Micke i Rada.
– Osim lincure, ispitivali smo i jednu drugu vrstu, arnika gruncijata, da vidimo koja daje (naj)bolje rezultate. Angažovani su i agronomi, pa smo od 1996. godine, sa Biološkim falkultetom, ovde radili na oglednom polju. Posao je vodio profesor dr Rade Konjević i njegova grupa sa Biološkog fakulteta i Instituta, tako je to započeto. Od 2000-te, Institut nastavlja finansiranje sve do danas. Sada je, evo, došlo vreme da se vadi koren, da se pokaže da smo uspeli. U međuvremenu, registrovana je eko zona Valjevskih planina, što daje posebnu težinu i sada ćemo sa domaćinom videti koje ćemo druge kulture gajiti. Početni plasman obezbeđen je u Francuskoj, a kako će dalje biti, zavisi od mnogo čega.

– Ostaje saradnja sa Živanovićima?

– Ovo je jedinična parcela od 15 ari. U proleće biće posejano novih 15 ari... Pošto lincura svake pete godine dolazi na rod, a sa 15 ari prinos je tona – tona i po, što je dovoljno za Institut. A Institut je odlučio da nastavi u skladu sa svojim mogućnostima. Sve sa markom eko centar, bio zona, Institut „Josif Pančič” i sa firmom „Les Tisaniers” Jan Maisona.

– Sa naučnim projektima smo ovde poduže. Uradili smo farmakognozijsku kartu lekovitog bilja Valjevskih planina, čiji je korisnik Agencija „Valjevac”. Tom kartom dobijeni su rezultati o spontanoj flori Valjevskih planina. Ovaj deo, Suvobor i Maljen, izabrani su zavičajno, zbog meštana, ali osnovno je to što su najbogatiji spontanom lekovitom florom u odnosu na druga područja grede Valjevskih planina. Ti drugi predeli biće prostori racionalnog farmakoekonomskog i ekološkog korišćenja, domaćinskog sakupljanja u meri koja omogućuje održanje vrste. Ovde pod Suvoborom, Koćobija, gde je prirodno stanište lincure, radimo da se ona i uzgaja. Imamo još projekata sa „Valjevcem”, a za proizvodnju i uzgajanje arnike, možda... – presabria se naglas dr Neša Menković.

Pedesetogodišnjak Miladin Živanović odaje smirenost čoveka vedre naravi, iskreno predanog poslu koji radi. Završio je tehničku školu, radi u krečani, za koju kaže da, ako se onako nastavi sa radom, neće biti ni lincure. Najviše ambicija i truda ulaže u svoje imanje.

– Sa dr Menkovićem znam se već je osma godina. Što se tiče njih, nadam se da ćemo i dalje nastaviti saradnju. Moja motivacija je što znam tu biljku, što sam od detinjstva, sa babom i dedom, čuvao stoku ovde u planini. Volim da budem u prirodi. Nisam verovao da će do ovoga doći, zato mi je drago, a dobro je što ima interesa i za njih i za nas – iskren je Živanović. U selu svi nešto iščekuju, pitaju se šta li će da bude, treba pet godina... Sad će da vide! Dok neko prvi ne počne da radi, kao i u svakom poslu, nepoverljivi su. Sada će da vide, pa će verovatno biti još interesenata za ovo. Jer, ovako nešto nije rađeno u selu. Drago mi je, slušajući doktore Menkovića i Radanovića, što smo prvi. Daj da i mi jednom osnujemo plantažu, da i mi budemo u Evropi, u svetu. I drago mi je što se viđamo, a ne samo povodom lincure – kaže naš domaćin.

Od Miladinove majke Desanke saznajemo da se mesto zove Breznici. Vedra je i lepa žena sa osobitim darom za šalu...

– Ako nešto voliš, onda se radi! Pa, nismo ni sumnjali, verovali smo. Ja sam za tu lincuru čula od malih nogu, pričale su mi bake da je to lek. Kakav lek? Dok nisam okom videla, nisam verovala. Ono je bila prirodna, a ovo je gajena – samo u tome je razlika. Nema je mnogo u prirodi. Dolaze, kopaju... Stavljali smo je u rakiju za masiranje i obloge, za to uzima narod – priča Desanka o lincuri.

Zastupnik „Organike”, francuskog uvoznika, Vlada Pravica, deo je tima koji zaokružuje priču: „Ovde je sve u onom principu, mislim da je to kineska poslovica 'strpljenje i vreme i od dudovog lista napravi svilu'. Mi smo imali sreću da smo se upoznali sa partnerom, koji je bio jedan od pionira sličnog programa u Francuskoj. To je Žan Mezon, veliki entuzijasta. A drugo, takođe veoma bitno, to su naši resursi, što nam je Bog dao – biljke. Ali tu su i domaćini, ljudi koji su tu, tu je nauka i iskustvo srodnih ljudi. Rekao bih da smo tek posle tri godine stvorili uslove da nešto radimo. Sad treba da se sa našim partnerom dogovaramo o plantažama baš na ovom području, gde je Instiutut radio na ekspetimentu. Francuska je bila inicijator i sa Isntitutom je pokrenula sertifikaciju, uključujući još jedno područje na Kopaoniku”.
Pravica dodaje da su početne količine biljaka sa ovog područja, kao paleta, ovih dana „već otišle kao prvi izvoz”. A sledi i dogovor o plantažama. Potom, za primarnu preradu, treba napraviti „nešto od tih kapaciteta – sušaru, pa prateće objekte, gde će se sirovina iz bio zone prerađivati”. Da „ne ide samo kao puka sirovina, da idemo i na neke druge proizvode”. Dodaje, bitan je nukleus, domaćinstvo sa ljudima, mlađim ljudima, koji taj proces mogu da nose. „To je slučaj sa Miladinom i Živanovićima”, uveren je.

Najteže je bilo dobiti rasad lincure. Ogledna prizvodnja je u Nacionalnom parku na Tari. Jer, bez rasada nema ni proizvodnje. A taj proces, opet, ne može bez nauke.