Gorčina rasejanja

Ljiljana Kecojević

Premijera predstave “Tetovirane duše” Dramskog studija Valjevske gimnazije. Režija Miroslava Trifunovića.

Junaci "Tetoviranih duša": Mihailo Popović (desno) i Veljko Petrović

„Tetovirane duše” su trezveno, oporo i razarajuće preispitivanje doskora nedodirljivih i nepomerljivih pojmova slovenskog rodoljublja i nostalgije. „Tuginata pusta da ostane...” je davnašnji setni poj masovne makedonske emigracije, za kojom je ostajao opusteo ubogi zavičaj.

Oni koji ostaju čeznu i sanjaju o svojima u, tamo negde, svetu izobilja i bezbrige; oni u rasejanju i dalje su siromašni i čuvaju svaki cent da ga pošalju svojima. Većina njih nikad ne skupi novac za nostalgično putovanje u zavičaj. Vrte se u beskrajnom plavom krugu varljivih sećanja i atavističkih predstava o sebi i svom kraju.

Goran Stefanovski na tome gradi oporu dramu o razaranju rodoljubivih ideala i iluzija na oba pola bivstvovanja. Rušenje „jugobajke” devedesetih godina na ovim balkanskim prostorima ozbiljno je uzdrmalo tradicionalno zavičajno poimanje patriotizma, pa mladi naučni saradnik Vojdan konformistički grabi stipendiju za studijski boravak u Americi. Vojdan pliva kako ga bujica nosi, ne mareći ni šta mu je s ocem Strezom, koji se iz američke emigracije nikad nije oglasio. Tamo zatiče tužne, bezvoljne zemljake, odavno pogubljenih iluzija o boljem životu i povratku u zavičaj. Svojim „tetoviranim dušama” ostaje im da sanjajući životare. Samo nepomirljivi, drčni heroji, poput Cibre, srljaju u propast.

Priča je ozbiljna i višesložna a reditelj Miroslav Trifunović je nije najbolje skenirao i poentirao. Previše je detaljisanja, svakovrsnih video, muzičkih igračkih i sličnih ilustracija i suvišnih dekoracija koje razvodnjavaju srž drame.

Mladi glumci su, međutim, izvanredni. Naročito Veljko Petrović kao Vojdan i Mihailo Popović kao Cibra. Ti momci smelo i sigurno nose ogroman teret predstave i zrače ubedljivim doživljajem svojih junaka. Veljko nas podseća na lucidnu neuralgiju Džeka Nikolsona, samo – oprezno! Jer, nije u pitanju gola već tragično-ironijska komika. Dirljiva je rezignacija Kolje Srđana Badrića i Altane Milice Janevske. Glumački je lepo stasala Milica Trifunović čija je Ruža ovde među najživotnijim likovima, dok je Klodija Katarine Ilić, ipak, više zavodljiva nego proračunata.

Cela trupa Dramskog studija je, uostalom, dala sve od sebe, pa i stalni scenograf Dušan Arsenić i kostimograf Branka Šišinački.