prva strana

Subota, 20. Jul 2019.

Revija KOLUBARA - Januar 2006 > stav

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

kultura

kalendar

revija +

arhiva

impresum

pretraga

Ovo vreme

Srećna Nova godina

Ogled o banalnosti

Milenko Radović

Nije valjda! To je kao kada te neko pita – Kako si? A šta da mu kažeš kada znaš da ga se to ne tiče. A ne znaš ni sam ni kako ti je ni kako si.

Srećna Nova godina! To je imalo smisla dok smo bili seljaci. Jer, od nove godine dani su duži i sunce nam je bliže, a to je za seljake bilo važno. Kao i goli opstanak. A kako seljaci izumiru i ono što je ostalo panično se sklanja pod staklenike i najlone, tako ni Nova godina ni Sunce nisu više što su bili. Sada se Nova godina, kao i sve ostalo, još samo konzumira. Kao što i krave, kako piše u novinama, konzumiraju travu. I, što reče jedan ekspert, uz to na visokom položaju, „sisari su one životinje koje konzumiraju mleko”. A da se uđe u novu godinu valja da se prođe kroz novogodišnju noć za koju se i ne čuje ništa bolje osim da je luda. Ne može se ni u novu godinu ako čovek ne poludi! Kada bi to ludilo bilo čistilište neko, katarza, to bi i valjalo. Ali, ništa od vaskrsnuća. Samo boli glava! Otvarajte prozore da dišem, vazduha umirem! I tako se odmah vidi da nova godina nije bolja od stare, već i da ne može da bude.

Šta očekuješ od Nove godine? To opet zakera onaj nečastivi. A da imam šta da kažem, kazao bih to sam. A ne pita me šta radim, šta smišljam, šta fantaziram, već šta očekujem. Samo da zinem da me pečena prepelica ne promaši.

Tako te kuša i ne da ti mira sam crni đavo. Ali da nije nas ne bi ni njega bilo. Uzgred rečeno, ni đavo nije uvek bio crn, bio je beo pa je pocrneo od muke gledajući kako su ga ljudi u đavolstvu nadmašili.

Tako i ova pitanja, ova čikanja. Šta očekuješ? Kako si? Pa dobro sam, a i očekujem. Kakva pitanja takvi odgovori. Očekujem, recimo, zalažem se, napismeno, da se iz Beogradske televizije, ove Nacionalne izbaci Branko Kockica. A to zato što Branko Kockica eksploatiše i kvari decu. Ako nije jedini, dobar je za primer. Dvadeset i više godina Kockica namami i nahvata ove naše dece, pa ih voda po Televiziji, tobože igraju se, a sve je samo šmira, samo trik. Upotreba i zloupotreba dece. (Ako je za izgovor i utehu i Bečki dečaci su zloupotrebljeni. Pevaju kao slavuji, ali to ih košta svakoga dana po nekoliko sati pevanja.) A mi smo se dogovorili da ćemo da zaratimo sa svakom zloupotrebom dece i svakim nasiljem nad decom. Pa i sa ovim koje je pod zaštitom Televizije i dobrog dela naše emancipovane javnosti. A to je još i namenjeno deci širom zemlje, koja, srećom, to ne gledaju. Ali je trajalo celu večnost i pojelo silne novce – pa hajde da se bar radujemo tome što su ti toliki novci bačeni kroz prozor kada je moglo da bude i gore! A eto nam i još jedne šizofrene podvale i kako zlo nikada ne ide samo.

A decu bi valjalo sasvim poČistiti sa Televizije. I ne samo one državne, jer ni decu ne smemo deliti na ovu i onu, ako nećemo da budemo neodgovorni i licemerni. Deca, pevači na televiziji, deca manekeni, deca voditelji? To nisu deca, to su čudovišta. To su mali monstrumi, kako bi rekao Ljuba Popović. Od ovih malih monstruma veći monstrumi su samo njihovi roditelji. Svi su oni trgovci decom i mučitelji dece. Treba zaštiti decu i kada to deca neće. A i kada je sve idealno nije lako biti dete. Ali dete nije nikakav mali čovek, mali čovek je patuljak. Kao što ni deca nisu najpametnija jer je to nemoguće. Kada bi to bilo da su deca najpametnija to bi bilo naopako. Dete je i detence i živinče jedno i sa njim se mora delikatno. Svako dete jeste i izuzetak, ali dete nije ni ličnost u nekom uzvišenom smislu. Do ličnosti putovanje je dugo da ni ceo život obično nije dovoljan za to. Dakle, ne smemo se upuštati ni u kakve maglovite i bolećive improvizacije i izgovore, jer je sve to protiv dece. Kao što biva da je i slepa ljubav majčina protiv deteta. Dakle, roditelji su ti koji su krivi deci, a kriva je i država. Da su roditelji i država kako treba ne bi bilo ni mučenja dece ni trgovanja decom, kao ni toga da je zdravom detetu koje je srećno prodato i to bolje.

Nije, dakle, ovaj Kockica jedini, on se samo namestio za primer. O decu su se okačile i od dece žive čitave industrije i branše. I oni što šiju za decu i teraju modu za decu, i frizeri za decu, bombondžije, kozmetičari za decu, pesnici za decu ali i deca pesnici, ovi što drže kojekakve govore o deci, a sve sami trgovci decom koji su onu frazu da su deca naše najveće bogatstvo uzeli na svoj način i na svoju sebičnu korist.

Kada smo kod ove televizije, koja pretenduje da bude nacionalna, sa svim atributima i obavezama koje iz toga proizilaze, trebalo bi je (očekujem!) odmah počistiti temeljito. Bilo bi najbolje iseliti sve sa televizije, da se provetri i dezinfikuje. Da ne ostane niko, naročito ne oni koji su najveštiji da se pritaje i sve prežive, pa onda izlaze kao one crne bube i zauzmu sav životni prostor. A ako ne može tako, onda proterati one razne sekte od kojih se televizija više i ne vidi. Da ne budemo grubi već i da zamolimo ovu gospodu u belim mantilima (sekta!) da idu, da nas više ne razboljevaju. Jer oni nam ne daju oka otvoriti ubeđujući nas da smo bolesni. A ako i nismo da ćemo se razboleti. Pomislim – za koga li to oni rade? Za koju internacionalu. A ima mesta na kojem mogu da pokažu svoje znanje i da budu od koristi, a to mesto nije nikakvo javno mesto, pa ni televizija.

Zatim odmah proterati ove što se igraju skrivene kamere. Ovo zlostavljanje ljudi i ponižavanje ljudi sastoji se u tome što mangupi i siledžije namame nekoga lakovernog, pa ga isprepadaju, ispljuju, iživljavaju se svakojako i kada ga dovedu do nule i do ludila keze se i kažu kako su se to oni šalili. (Pozdravio ih onaj Mihailov koji u Vladi Srbije sedi s desne strane Koštunici.) Ali žalost je prava i sramota ljudska što ovaj kojega su tako ojadili i satarili umesto da se razbesni, da bije, da tuži Sudu – on se smeje. On je srećan. Setim se sada jednoga drugoga medija, beogradskoga Nin-a, koji ima nešto slično. Naime, ima u Nin-u čitava jedna strana – uzmu nekog viđenog građanina pa ga ispituju, a on odgovara. A jedno od pitanja je – kako biste voleli da umrete. Pitanje je indiskretno, siledžijsko, bezobrazno, ali su još gori ovi koji odgovaraju na ovo pitanje. Od stotina i hiljada koji su uzeti da budu pitani, a to su najbolji među nama, uzori naši, dike naše, elita, svi do jednoga složili su se s tim da vole da umru – razlike su samo u scenografiji. Nijedan da podvikne, da pobesni, da ispravi svoju kičmu. Doduše samo jedan, bio je pribran da ovoga novinara islednika bar upozori, a taj jedan (kao nijedan) je Bora Ivkov, velemajstor.

I još samo to da u ovoj raciji izbace ove tv kuvare-kuvarice. I ovde su se umešali trgovci i razni fabrikanti da nas žedne preko vode prevode. Kada bi nam bar rekli kako se kiseli kupus, ali kakav kupus kada je to prevaziđeno i kada je tartuf u modi. A dovode i neke goste da i oni, onako dlakavi, sa noktima i prstenjem, nešto mute i mese. I ponajviše muški. A kada muško opaše kecelju i uzme da se dokazuje kako kuva to ne može da bude na dobro. Jer kecelja ne može nijedno muško da abolira od njegovih (muških) obaveza i odgovornosti. Doduše ima jedan izuzetak, a taj izuzetak je Voki Kostić. Ali, što je dopušteno Vokiju nije dopušteno volu!

I tako smo opet na poČetku. Srećna Nova godina! Kako si? Šta očekuješ? Nesuvisle fraze. A i odgovori. Pa eto, očekujem! Kao da u ovome carstvu banalnosti i nema ništa dostojnije i bolje. Još jedna narodna poslovica koja ne valja.