Naša akcija Valjevac ličnost godine Redakcija Revije Kolubara

Približilo se vreme da Revija „Kolubara” izabere - dvanaesti put - VALJEVCA LIČNOST GODINE. Po ustaljenoj praksi, to će biti učinjeno 11. januara, na dan osnivanja Izdavačkog preduzeća „Kolubara”.

Najavljujući novi izbor VALJEVCA LIČNOSTI GODINE donosimo i prve predloge za to počasno zvanje.

Istovremeno podsećamo da za VALJEVCA LIČNOST GODINE konkurišu uspešni industrijalci i zemljoradnici, zanatlije i trgovci, đaci i profesori, političari i sveštenici, umetnici i sportisti, naučnici i novinari. Konkurišu Valjevci svih zanimanja, bez obzira na pol, starost i prebivalište, bez obzira na politička i druga ubeđenja.

Priznanje VALJEVAC LIČNOST GODINE proglašava se na početku svake nove godine za proteklu kalendarsku godinu i uvek se dodeljuje samo jednoj osobi.

Dobitniku ovog počasnog zvanja pripada, kao trajan spomen, plaketa sa likom Ljubomira P. Nenadovića, rad keramičara Milovana Blažića.

Ovogodišnji kandidati

Kada bi Valjevac – ličnost godine mogla biti institucija za mene ne bi bilo dileme, jer je „Abrašević” sigurno u godini svog stogodišnjeg jubileja to zaslužio iz bar tri razloga. Prvi je – uspeh Omladinskog mešovitog hora „Abrašević” koji je pobedio najpre na smotri srednjoškolskih horova Srbije u Novom Sadu, a potom i na smotri amaterskih horova Srbije u Novom Pazaru.

Drugi je – vanserijski uspeh Amaterskog pozorišta „Abrašević” koje je izvanrednim izvođenjem „Seoba”, po mišljenju pozorišnih kritičara, ostvarilo jedno od najboljih dramskih ostvarenja u Srbiji ove godine. Ako se tome doda i da su na festivalima u Kuli i Trebinju predstava i pojedinci od mogućih 17 osvojili 15 zlatnih maski, to predstavlja ne samo najveći uspeh u istoriji valjevskog pozorišta, nego i najveći uspeh svih vremena koji je ostvarilo jedno amatersko pozorište u Srbiji.

Treći je – šestodnevni kulturni program završnih svečanosti obeležavanja 100 godina „Abraševića” sa nizom propratnih manifestacija, koji je Valjevcima doneo puno prave umetnosti, puno dobre i kvalitetne horske, narodne i zabavne muzike, dobre glume i vrhunskog folklornog izraza, podsećajući na najznačajnija imena koja su se iz „Abraševića” vinula u svet vrhunskih umetničkih stvaralaca.

Kako instituciju čine ljudi, to je iz mnoštva umetnika koji su ostvarili ovakav rezultat moguće izdvojiti četiri ličnosti. Navodim ih azbučnim redom:

Branko Antonić (Foto: Ljuba Ranković)

Branko Antonić, novinar po profesiji, glumac po opredeljenju. Jednako je uspešan i na profesionalnom i na umetničkom planu. Izvanredna uloga Vuka Isakoviča u „Seobama” koju je realizovao Branko Antonić pokazala je da ne postoje glumci amateri i glumci profesionalci, već samo dobri i loši glumci. A Branko teške i vanserijske uloge igra s ljubavlju već godinama i u „Abraševiću” i u Dramskom studiju Valjevske gimnazije i u Maloj sceni. Naravno i u Patak–radiju, gde godinama timskim radom oblikuje dobar, profesionalan, kritičan i nepristrasan stav o našoj stvarnosti. Uređivačkom politikom doprinosi da Patak – radio bude najslušaniji u Valjevu i okolini.

Dragan Vasiljević, profesor muzike i horovođa Omladinskog mešovitog hora „Abrašević” u poslednjih 20 godina. Za njegov rad su vezani svi mnogobrojni uspesi hora, ali i negovanje odnosa prema horskom pevanju u našem gradu i preko dvadeset generacija mladih ljudi privrženih muzici, od kojih su mnogi (kao Marijana Mijanović i Vladimir Andrić) danas značajna imena svetske i domaće operske scene ili značajni izvođači i pedagozi u oblasti ozbiljne muzike.

Dragan Lukić, je ulogom Pavla Isakoviča u „Seobama” potvrdio svoj raskošni glumački talenat i zasluženo u 2005. godini dobio prve nagrade za glumačka ostvarenja na festivalima u Kuli i Trebinju. Uz pomoć izvanrednog i mnogoljudnog glumačkog ansambla „Seoba” uspeo je da svojom glumačkom kreacijom kod gledalaca ove zaista izvanredne predstave probudi emocije i zamisli ih nad tragedijom svih naših seoba, koje na žalost i danas traju.

Dr Voja Milutinović je lekar po profesiji i nepopravljivi zaljubljenik u dobru muziku, ma kom žanru ona pripadala. Nesvakidašnjim pristupom muzici u predstavi „Seobe” uspeo je da kroz muzički izraz pomiri epsko i lirsko u delima Miloša Crnjanskog i prezentira originalnu muziku koja nije muzika epohe u kojoj se „Seobe” događaju, nije muzika etničke grupacije na koju se „Seobe” odnose, ali jeste prava pozorišna muzika. Ona koja ponire u čoveka. Muzika koja se pamti i izvanredno u raznim aranžmanima koristi u većini scena. Zato je i dobitnik prvih nagrada za muziku na festivalima u Kuli i Trebinju. Međutim, dr Voja Milutinović zaslužan je i za originalnu muziku u mnogim drugim predstavama i za veoma veliki doprinos muzičkom životu Valjeva, gde od gimnazijskih, pa do današnjih dana svojim znanjem i entuzijazmom oblikuje pravi odnos prema istinskim kulturnim vrednostima u oblasti muzike.
Verujem da žiri nagrade „Valjevac – ličnost godine”, ma kome od ovih ljudi dodelio ovo značajno priznanje, neće pogrešiti. To je, uostalom, nagrada i za višegodišnji doprinos našem gradu.

Kada se, pre pet godina, „dogodio narod” i kada smo u tim događajima učestvovali i mi (“Patak radio”), na čelu sa našim urednikom, koji je odolevao pritiscima, ucenama, pretnjama...bili smo u nameri da baš našeg urednika predložimo za laskavo priznanje Revije „Kolubara”. No, te 2000-te, učinilo nam se to neukusno, neskromno po onoj narodnoj „sam se hvali sam se kvari”, pa tako odustasmo od naše nakane. Ovoj put, možda zbog više argumenata, naš predlog je, naš urednik – Branko Antonić. Kao što propozicije nalažu, predlog valja obrazložiti: Branko Antonić, glumac, amater sa svojom družinom iz „Male scene” ( u ovoj godini) pripremi i izvede „Pazarni dan” i „Klaustrofobičnu komediju”. Glumci „Abraševića” podariše gradu ( a, i šire) „Seobe”. I u njima beše Antonić, koji je za ulogu Vuka Isakoviča, na Republičkom festivalu u Kuli, dobio priznanje za izuzetno glumačko ostvarenje... Na Festivalu u Trebinju, „Seobe” dobiše sedam „Zlatnih maski”, jedna od njih i za kolektivnu igru...U 2005. godini velikog jubileja „Abraševića”, proslave i programa, Antonić dade svoj doprinos kao predsednik umetničkog veća... Branko Antonić je jedan od retkih, ako ne i jedini novinar, a zasigurno jedini urednik, koji je javno podržao kolege iz „Napreda” koji su u štrajku. Zbog govora podrške kolegama, a protiv principa „kvotaških imenovanja direktora”, Antoniću se sudi pred Opštinskim sudom, po privatnoj tužbi direktora Jovana Bugarskog.

I, još jedan argument za Antonića. To je urednik koji nikada ni jedan tekst nije bacio u korpu za otpatke... nije uticao na stav svojih novinara... nije pravio izveštaje o događajima na kojima nije bio... Možda bi, da zna, ovaj tekst završio u kanti za otpatke... Ovako, naš predlog se pojavio u „Kolubari”!



U Srbiji se točak nasilja poodavno „zavrteo”. Psihičkog i fizičkog maltretiranja bukvalno ima na svakom koraku, ali sve do skora kao „državna” tajna čuvao se podatak da se 70 odsto nasilničkog ponašanja dešava unutar porodice, odnosno da su žene i deca najčešće žrtve.

Izuzetak po ovom pitanju nije ni valjevski kraj na šta već drugu godinu vrlo hrabro i ubedljivo ukazuje naša sugrađanka Nataša Perišić-Pavlović, predsednica grupe za emancipacviju žena „HORA” u Valjevu. Kruna delanja gospođe Pavlović i njenih saradnika je otvaranje SOS telefona posredstvom kojeg je za vrlo kratko vreme nekoliko stotina Valjevki zatražilo pomoć ili savete kako da se zaštite od „nervoznih” supruga. Čuvši za ovaj „usijani” telefon brojni „kućni” batinaši zadržali su ruke u džepovima shvatajući sa kakvim problemom bi mogli da se suoče. Dakle, nasilju u porodici jasno i glasno je rečeno „Stop”. Iako se po ovom pitanju stiglo tek na pola puta, Nataša je zaslužila celo laskavo priznanje revije „Kolubara”.

Radovan Beli Marković (Foto: Ljuba Ranković)

U ovoj zemlji najpopularniji političar je radikal Toma Nikolić, najbolji ministar Velja Ilić, najbolje TV emisije razne klopke i frketi, najveće tiraže imaju razni kuriri. Kaže li se, nema dalje. Isto je i u ovom gradu, i u njemu nema dalje, na vlasti su razni psačani i abukazemi koji su svuda rasprostrli svoju prizemnost i sitan ćar. I što je najgore, tzv. Integritet plus Suverenitet, kojim udaraju ozgo, ukrstio se sa ovom prostotom ozdo, pa to daje opštu ošamućenost u kojoj su donji postali gornji.

A neće biti da je to Srbija, da je to Valjevo, neće biti da je to većina, ali ko će se takmičiti po njihovom pravilima, najbolje je okrenuti glavu od te satrapije. Ali, da skratim, Nenad Lav Jezdić je dobio Sterijinu nagradu, nagradu Zoran Radmilović, dobar Čovek, Miroslav Jeremić, fotograf, pokupio je više nagrada na domaćim i stranim konkursima, mom prijatelju Radovanu Belom Markoviću desila se nagrada Stevan Sremac, i tako dalje, i tako to. Da, gde bez toga, to obavezno, i Tkđ.

Miroslav Jeremić (Foto: Ljuba Ranković)

Miroslav Jeremić, ili samo Jeremija, svetski prvak, ličnost. Ne samo 2005. godine.

Za titulu Valjevca - ličnost 2005. godine predlažem zaposlene u listu „Napred”, koji već više od šest meseci štrajkuju zbog toga što je opština Valjevo, kao formalni osnivač, mimo njihove volje postavila direktora i glavnog i odgovornog urednika. Svi zaposleni u „Napredu”, bez izuzetka, od novinara do zaposlenih u računovodstvu, u julu prošle godine otpočeli su generalni štrajk tvrdeći da to kadrovsko rešenje nije dobro, da će zbog toga kvalitet lista drastično da se sroza i da to predstavlja pravu katastrofu, elementarnu nepogodu i šamarčinu ne samo za valjevsko novinarstvo.

Punih šest meseci štrajkači „Napreda” istrajavaju, iako za sve to vreme nisu primili ni dinara, iako su svašta doživeli samo zbog toga što nastoje da odbrane čak i elementarni nivo novinarske profesije. Nisu poklekli ni kad su, po krivičnim prijavama direktora i glavnog i odgovornog urednika „Napreda”, pozivani na informativne razgovore u policiju, ni kad su se susreli sa sporošću pravosuđa, birokratijom, osionošću i pojedinaca i institucija. Štrajk su nastavili i onda kada im je svima, čak i onima koje meseci dele od penzije, dojučerašnji kolega novinar, sadašnji direktor i glodur „Napreda” listom dao otkaze. Nisu poklekli čak i onda kada su ostali pred vratima redakcije u koju nisu mogli da uđu, zbog toga što je - promenjena brava.

Nastavili su štrajk - odsudnu odbranu „Napreda”, čak i onda kada su uvideli da su ostali uglavnom sami, bez značajnije, upečatljive, energične podrške i solidarnosti kolega novinara, ali i onda kada su postali svesni da sve ono što se dešava u ovom listu sa tradicijom dugom šest decenija mnogo ne pogađa Valjevo i Valjevce. To se najbolje videlo na protestima koje su, prošlog leta, štrajkači organizovali pred zgradom „Napreda”. Tada se okupljao sramno mali broj građana.

Zbog toga što su uspeli da izdrže, što nisu poklekli i što štrajkom ne brane samo „Napred” u kom su zaposleni, već nivo, ugled, čast i valjevskog novinarstva, predlažem sve zaposlene u ovom listu, koji su u generalnom štrajku, za kolektivne nosioce titule „Valjevac godine” koju dodeljuje revija „Kolubara”.

Čeda Nikolić (Foto: Ljuba Ranković)

Bez dileme, to je Čeda Nikolić, koji je u poplavi novokomponovanih biznismena sačuvao ugled profesije. Istovremeno, pokazao je kako se znanjem, kreacijom i iskustvom, poštujući zakone i bežeći daleko od svake politike, stvara nova firma i podgorski koncept razvoja voćarstva. Čeda Nikolić bio je najčvršća garancija za dolazak stranog kapitala u Osečinu.

U 2005. godini Valjevo je dobilo prvog šahovskog velemajstora. Vladimir Kostić (1953) nakon dodatna dva rejting turnira, na Divčibarama i u Valjevu, dostigao je famoznu brojku 2.500 bodova i sa prethodno osvojena tri velemajstorska bala, okitio se najvišom titulom u šahu.

Vlada Kostić (Foto: Ljuba Ranković)

Sa ekipom VŠK-a dao je ogroman doprinos ulasku Valjevaca u elitno društvo, Prvu saveznu ligu. Krajem godine učestvovao je na otvorenom međunarodnom turniru u nemačkom gradu Bad - Vize, gde je među 500 učesnika osvojio visoko 21. mesto. Svojevremeno, u anketi nedeljnika „Napred”, proglašen je za trećeg sportistu Valjeva svih vremena. Smatram da Vlada Kostić, kao jedini profesionalni šahista u našem gradu, zaslužuje ovo laskavo priznanje za 2005. godinu.

Teško je oteti se utisku da je nezahvalno tragati za ličnošću grada u godini u kojoj je taj grad potonuo možda dublje nego ikada u svojoj istoriji. Kada imate jednu sredinu u kojoj bukvalno nekoliko pojedinaca u kovčegu srama i beznađa drži zaključanu ogromnu većinu ljudi, onda je veoma mučno razmišljati o tome ko je to među nama zablistao u proteklom periodu i učinio nešto zaista vredno poštovanja. Naravno, daleko od toga da mislim da ništa značajno nije obeležilo godinu za nama, ali sam duboko uveren da je, nažalost, mnogo duži spisak onih koji bi titulu Valjevca 2005. godine mogli poneti u negativnom smislu. Utisak koji su nekoliko kandidata za ličnost godine u najnegativnijem smislu ostavili za mene je mnogo jači od onoga što su potencijalni kandidati za istinsku ličnost ovog grada uspeli da postignu u 2005-oj.

Pošto smatram da je prava namera organizatora izbora pomenute titule, upravo, promovisanje onoga što najviše vredi u našem gradu, uzdržaću se od pominjanja imena nekoliko ličnosti između kojih se dvoumim za izbor osobe koja je u negativnom smislu (ali ipak presudno) obeležila godinu za nama.
Iskreno se nadam da će sledeće godine u ovo doba spisak kandidata za Valjevca godine u najpozitivnijem smislu biti mnogo širi, a da će razmišljanja poput ovog koje iznosim biti potpuno izlišna.


Grad na Kolubari je u 2005-oj obilovao ličnostima koje su zavredele da ponesu epitet Valjevca godine, ali, po mom skromnom mišljenju, dve osobe su se izdvojile sa podjednakim šansama za laureata. To su Jovan Bugarski, direktor i glavni i odgovorni urednik „Napreda”, i Spasoje Radović, advokat ovdašnji. Široka je lepeza njihovih dostignuća u oblastima novinarstva, odnosno pravnih nauka, tako da sam, silom prilika, sa žaljenjem, prinuđen da se osvrnem samo na neke detalje grandioznih opusa koji odslikavaju ne samo ove ličnosti, već i sredinu iz koje su oni potekli i u kojoj su već obezbedili znamenita mesta, za nauk budućim pokolenjima.

Decenijama sputavan da iskaže svoj raskošni novinarski, a naročito urednički talenat, Jovan Bugarski je tek stupanjem na čelo „Napreda” dobio priliku da se iskaže u punom svetlu i da stvori list koji će ući u anale novinarske profesije kao nešto što niko do sada, a verovatno ni ubuduće, niti je stvorio, niti će moći i umeti da stvori. Veoma je teško iz obilja dubokomisaonih tekstova, objavljenih u valjevskom nedeljniku vođenom sigurnom rukom profesionalca Bugarskog, izdvojiti najbolje fragmente. Ali, ipak, neka za ovu priliku ostanu zabeleženi - epohalno otkriće navedeno u naslovu „STARA ZELENA PIJACA - MESTO PRODAJE POLJOPRIVREDNIH PROIZVODA” (“Napred” br. 2957, 18. novembar 2005, str. 4), kao i proročanske rečenice iz jednog od tekstova koje glase: „Ako je po svemu viđenom suditi, izgleda da ćemo na Božić nekih narednih godina na valjevskim trpezama pojesti poneko parče jagnjetine. Pa pravoslavci smo, zar ne?” (“Napred” br. 2956, 11. novembar 2005, str. 1). Čak samo ova dva citata iz novina koje je, kao urednik, potpisao Jovan Bugarski, dovoljni su da on bude upamćen kao Valjevac godine.

Drugi kandidat, advokat Spasoje Radović, već godinama je u pravosudnim krugovima poznato ime koje izaziva strahopoštovanje. Od prisustva intelektualca tako širokih vidika, takve profesionalne posvećenosti i takvog stručnog znanja, sudije, tužioce i kolege advokate jednostavno podilaze žmarci. U sudaru sa advokatskim bravurama Spasoja Radovića mnogi od njih (sudije, predsednici sudova, tužioci, zamenici tužilaca), pa i drugi (inspektori, pomoćnici ministara i ostali državni službenici) verovatno su najsrećniji kada ova advokatska veličina zatraži njihovo izuzeće. Samo u tim varijantama oni, gotovo izvesno, mogu da izbegnu poraze na pravnom terenu. Dovoljno je baciti pogled na brojne krivične prijave, tužbe, optužne predloge i druge akte koje Radović svakodnevno upućuje pravosudnim i drugim državnim organima i shvatiti do kakvih posledica može dovesti „sudar” sa ovim briljantnim poslenikom pravne misli.

Stvari su, dakle, jasne. Ova dva kandidata podjednako zaslužuju da se nađu na tronu Valjevca godine, mada bi, pravde radi, zbog njihove međusobne gotovo neraskidive povezanosti, najpoštenije bilo da se Jovan Bugarski i Spasoje Radović proglase za valjevski duet godine!

Nenad Jezdić (Foto: Ljuba Ranković)

Mislim da posle godine kada smo prvi put izabrali za ličnost godine protu Vladana Kovačevića, sada ponovo imamo ličnost koja neće biti izabrana većinom glasova prisutnih novinara – to je glumac Nenad Jezdić. Obrazlozenje nije potrebno, jer su to već uradili članovi žirija Sterijine nagrade i nagrade Zoran Radmilović.

Nenad Jezdić je glumčina. Harizmatičan, šarmantan, sveprisutan, umetnik koji ima sve atribute zahvaljujući kojima njegova karijera i ide takvom putanjom. Njegovu ekspanziju na srpskoj glumačkoj sceni potvrđuju i nagrade - ovogodišnji je laureat one koja nosi ime pozorišnog maga Zorana Radmilovića. Ne bi, razume se, bilo suvišno da ponese i priznanje „Valjevac - ličnost godine”. Čini mi se - na čast gradu odakle je krenuo put uspeha.