uvodnik Zli dusi Radoš Glišić

Kada pogledam mesec za nama, januar 2006, setim se početne rečenice jedne pozorišne kritike: da od zla postoji veće zlo, potvrdila je najnovija postavka drame „Zli dusi”...

Kritika ide dalje u očekivanom tonu posle ove prve rečenice, ali sada je problem kako „nastaviti” priču o januaru 2006.

Da li je veće zlo Karić ili njegov PSS, ili primat preuzima uzaludna potraga za Mladićem i Miloševićev zahtev da se leči u Rusiji, ili opet Šešeljev zahtev od preko dva miliona evra za pripremu odbrane, ili će nas više razgaliti zahtev da „putujuće pozorište Zagrađanin” odigra još jednu predstavu, pošto je Dačić napustio premijeru pre kraja?

Ova lakrdija nadrasta i svoje tvorce - Koštunicu, Stojkovića, Dinkića i Jočića. Tadić iz poslednjeg reda sa balkona nema nikakav uticaj na tok „predstave”.

Duško Kovačević je u Portugalu i nema priliku da sve ovo „opeva”, a glumci kao i u svakom putujućem pozorištu, ne mogu da se izbore sa tolikom količinom glupavog teksta, pa improvizuju „iz svoje glave” u nedogled, dok se nekom ne smuči.

Čeka se da duh Hamletovog oca otkrije zaveru.

Samo, ovde je ubijen Hamlet, a ne njegov otac! Šta ćemo sad?