Novi hroničar Valjeva

Novinarski i žiri saradnika Revije „Kolubara” izabrao je, 11. januara, umetničkog fotografa Miroslava Jeremića za „Valjevca – ličnost 2005”. Jeremić je rođen 1953. godine u Beogradu (otac Vojko, trgovac u penziji, iz Gornjeg Mušića, majka Radojka, rođ. Đukić iz Radobića). Detinjstvo proveo u Ljigu, školovao se u Valjevskoj gimnaziji i na Beogradskom univerzitetu (studirao istoriju na Filozofskom fakultetu i kameru na Fakultetu dramskih umetnosti). Oženjen Dragicom (rođ. Stefanović), bankarskom službenicom, imaju kći Miroslavu – Becu (19), studenta.

Miroslav Jeremić (Foto: Dušan Jovanović)

U obrazloženju „Kolubarinog” žirija stoji da je fotografijom počeo da se bavi u gimnazijskim danima, a prvi put je izlagao 1972. godine. Dobitnik je brojnih priznanja, poslednja su stigla iz Banatskog Brestovca i sa međunarodne izložbe u Bugarskoj. Jeremić je od 1978. do 1994. bio filmski snimatelj u TV Beograd – Studio u Valjevu i u to vreme snimao je mnoge važne događaje širom zemlje. Potom je fotograf Agencije „Valjevac”. Jeremijine fotografije iz ovog vremena uzbudljivo su i trajno svedočanstvo o stvarnosti Valjeva i okoline krajem, 20. i početkom 21. veka. Ogledao se i u radu na filmu, dokumentarnom i animiranom. Njegova podrška bila je od presudnog značaja za niz mladih Valjevaca da se i profesionalno vežu za fotografiju. Miroslav Jeremić je predsednik obnovljenog Foto kluba u Valjevu, a od 1997. član je Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije (ULUPUDS).

Među znamenite valjevske fotografe, među velikane fotografije u ovom gradu, bez sumnje, upisao se i Mirosla Jeremić. Tih, radan, nenametljiv, uporan, prva saznanja o čudesnom svetu crno-bele fotografije stekao je kao osnovac u Ljigu, gde je, zahvaljujući druženju sa sinom Dragoslava Cila Marjanovića, bio čest gost ateljea tog čudesnog čoveka, koga je surova životna sudbina naterala da studije ekonomije zameni fotografskim zanatom. Gimnzijski dani, a potom i članstvo u Društvu istraživača „Vladimir Mandić Manda”, čini se, definitivno su opredelili životni poziv junaka ove priče.

Slučaj je hteo da, valjda 1977, zajedno sa Jeremijom u TV Beograd budem na obuci za dopisnike. Pošto nas je primio Jova Šćekić, ispostaviće se da su mu roditelji godinama živeli u Ljigu, u sobu Dopisničke redakcije na čuvenom Drugom spratu Takovske 10, ušao je tadašnji šef snimatelja Informativnog programa, „Hari” Petrović, nekadašnji istaknuti jugoslovenski atletičar, sprinter na 100 i 200 m (otuda i nadimak, po nemačkom rekorderu Arminu Hariju). „Ovo su nove kolege iz Valjeva”, rekao je „notalni” Šćekić. Ješa i ja smo ustali da se pozdravimo, Hari nas brzo „švenkuje” od glave do pete, pruža mi ruku i samouvereno veli: „Vi ste, kolega, snimatelj!”. Ne, rekoh, to je Jeremija, ja sam novinar. Petroviću kao da ne bi pravo, biva da je pomislio na to kako li će ovaj „žgoljavko” da prti tonske kamere od po 12 – 16 kg.

Carinik Dugogodišnji urednik RTS-ovog TV studija u Valjevu, Slobodan Raković, ispričao je na sastanku „Kolubarinog” žirija dogodovštinu iz „sretnih godina”, kada se išlo u zbratimljeni Kopar, ali i u Italiju. „Na povratku iz Italije u Kopar carinik nam ne veruje da ,nemamo ništa'. Da ga odobrovoljimo, kažemo da jedino imamo foto-papir, crno-beli naravno. ,E, to se carini!', veli revnosni državni činovnik. Pitamo, kako se to carini kada je u pitanju papir za naše umetničke fotografe iz Foto-kino kluba. ,Koga vi folirate, ja sam fotograf, u Valjevu imaju dva Jovanovića i Jeremić!', opet će carinik. Tu nas sunce ogreja, evo ti Jeremije! Oni se znali po katalozima za izložbe, upoznaše se, izljubiše, netaknuti prođosmo carinu”, prisećao se Raković, koji je ove godine po prvi put bio član žirija Revije „Kolubara”. Prikelmajer Jedna od Ješinih neostvarenih ideja je snimanje TV drame po knjizi „Valjevo, varoš u Srbiji 19. veka”, istoričara Miroslava Perišića (dramaturg bi bio Branko Lukić). O tome je Jeremija, u januaru 2000, za Reviju „Kolubara” svedočio: „To je veoma zanimljiv period kada se javlja građansko društvo u Srbiji. To je i vreme stranaca u nas, Nemaca koji su posebno zanimljivi. Mislimo (Lukić i ja) da bi glavna ličnost mogla biti Klaudije Prikelmajer. On se, kao i drugi stranci, bavio svojim poslom (apotekara), ali je u Valjevo doneo prvi foto aparat. Kroz priču o njemu hteli bismo da napravimo priču o Valjevu u tom nekom prelomnom periodu, kada se formira građansko društvo, grad organizuje, naziru konture prave varoši. A to je ostvarljivo - imamo scenaristu, reditelja, scenografa, snimatelja, glumce, montažere, ljude za muziku. I Prekelmajera!”.   Čestitka Uz Zorana Đorđevića, Jeremićev izbor za „Valjevca – ličnost 2005” čestitao je Reviji „Kolubara” i Viktor Rozgić, koji je to zvanje poneo za 1995. godinu kao đak Valjevske gimnazije. Rozgić je potom uspešno okončao studije na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu (smer robotike), kratko je bio asistent na Fakultetu organizacionih nauka (FON), a sada se nalazi u SAD, gde se posvetio magistarskim i doktorskim studijama uz rad na jednom od tamošnjih univerziteta.

Bi što bi, Jeremija se godinama uspešno rvao sa „pajarom”, „arifleskom”, „belkom”... Ponekad istovremeno sa „nagrom”, kabastim japanskim magnetofonom, ukoliko je trebalo snimati tonske izjave a da trećeg člana ekipe, kojim slučajem, nije bilo. Ješa je. naravno, brzo napredovao, na najbolji način demantovao skeptičnog Harija, a kao jedan od mnogobrojnih dokaza njegovog majstorstva je i podatak da je na 30 m filmske trake uspevao da snimi sve golove sa utakmice FK Budućnost, na kojoj su Valjevci pobedili sa 5:1. Današnji snimatelji rade elektronskim kamerama, koriste kasete „piši-briši”, pa ih reporteri ne retko pravdaju time kako je „gol pao dok smo menjali kasetu”.

Ovo govori o Jeremiji – sportisti. Odličan fudbaler na „maloj ševi”, ali i kao centarhalf u OFK Valjevu (sa Tekijem, Tadom, Čukarom, Popom, Stevicom...), sjajan igrač basketa i stonog tenisa, solidan šahista, ljubav prema odbojci poneo je iz JNA u Kičevu. O njegovoj predanosti poslu možda najbolje svedoči podatak da su drugi vozili njegovu suprugu, gospa Dragu, u valjevsko porodilište, kako bi, 15. septembra 1986, rodila kći Miroslavu – Becu, sada studentkinju kompjuterske grafike i dizajna na beogradskom „Singidunumu”. Ješa je te noći u Radio Valjevu, gde je tada pripreman četvorodnevni lokalni, eksperimentalni TV program, koji je emitovan iz trafo-stanice na Boričevcu, montirao rubrike za sutrašnji dan od materijala snimljenog tog popodneva. Nije imao ko da ga zameni, drugi to nisu umeli, tako je moralo!

U valjevskom TV dopisništvu na Pećini, Ješa je godinama bio „srce sistema” i „duša tima” – čep koji ne propušta vodu. Brinuo je o svemu – od opreme i „utezanja saradnika” do studijske rasvete, kulisa, osposobljavanja terase nekadašeg kafane-vidikovca za programe „uživo” tokom letnjih meseci, uređenja dvorišta i okolnog parka. Domaćin u pravom smislu reči, majstor za atmosferu i kada se društvo „opusti”, kada se na stolu nađe i vino iz njegovog nevelikog vinograda.

O tome na svoj način svedoči i pismo, koje je iz dalekog Brazila uputio reditelj Zoran Đorđević: „Izuzetno mi je drago da ste Ješu izabrali za ,Valjevca godine’, Beli to zaista zaslužuje. To je čovek širokog obrazovanja, oštrog i dubokog fotografskog pogleda, koji vidi i najsitnije detalje, autor niza vanserijskih fotografija, a sa druge strane, emotivac, koji, kad se društvo kod njega okupi, zna da bude pravi domaćin, pa da, pored bogato servirane Dragine trpeze, uzme svoju gitaru i uz nju zapeva. Možeš ga pitati šta ti padne na pamet. O fotografiji, filmu, pozorištu, dizajnu, biljnom svetu, vinogradarstvu, pecanju... Sve taj zna, prava pokretna enciklopedija, uvek obojena specifičnom emocijom i sopstvenim rukopisom. Koliko je samo mladih Valjevaca ostvarilo svoj san i uspelo da upiše razne umetničke akademije zahvaljujući savetima i radu sa Jeremijom”.

Pomenućemo, tek ovlaš se prisećajući, Natu (dev. Đerić) iz Istraživačke stanice u Petnici i Nešu Stevanovića (sada je u Kanadi, a jedno vreme bio je vodeći snimatelj u Dokumentarnom programu RTS-a i asistent na Katedri za kameru beogradskog FDU), pa Draganu Paramentić (završila akademiju), Natašu Golubović (montaža), Natašu Radić (fotografija), Uroša Mitrovića (studira fotografiju na BK), Bojanu Andrić (studenta filmske fotografije na BK), Anu Stanković (diplomca Akademije za primenjenu umetnost, gde priprema magistraturu iz oblasti fotografije)...

Miroslav Jeremić se fotografiji, utisak je, definitivno vratio 1994, kao fotograf i fotoreporter Agencije „Valjevac”. Do izražaja tek tada dolazi njegov osećaj za ljude, za kadar, trenutak što o životu svedoči. Valjevo je dobilo „oko grada”, čoveka koji je predano beležio, i beleži, promene, nestajanja i nastajanja.
„Dadne se osetiti, s njegovih pejsažnih fotografija, da l’ duva ledeni vetar, kao kad u živi grob nose sirotana, il’ pravo u mali mozak udara pripeka – na kojoj se i vlastito ime zaboravlja”, napisao je književnik Radovan Beli Marković za katalog povodom izložbe fotografija Miroslava Jeremića „Život žut i mirisav kao dunja”, koju je u kafani „Obnica” otvorio 25. februara 2003. godine.

„Jeremija je slobodan čovek što od Božjeg dara živi, pa se on s poštovanjem i počašću odnosi i prema svom daru i prema svakom ko dospe u obzor njegove kamere, tako da nema toga ko bi se kao taoc na njegovim fotografijama osećao, dočim svako ko na tim fotografijama nije – može da smatra da mu je život malčice zakinuo”, zapisao je tada Beli Marković.

U 107. svesci Revije „Kolubara” (mart 2003), povom te izložbe, Ljiljana Ljiljak je napisala: „Miroslav Jeremić poslednjih godina ređe izlaže lajf fotografije. Mnogo više se bavi oslikavanjem planinskog bilja i predela, ali se, kaže, nije odrekao ni portretisanja ljudi, kad god mu se za to ukaže dobra prilika i ideja. I, kao što katkad mesecima vreba zagonetnu i jogunastu biljčicu da je snimi u punom sjaju i naravi, tako i ljude najpre dobro upoznaje”.

– Čoveku moraš najpre da prepoznaš dušu. I ove fotografije su posledica dugih, prisnih razgovora i druženja. Ja ove ljude nisam „hvatao” po vašarima, mi se baš dobro poznajemo – rekao je tada Jeremić o junacima svojih fotografija iz potkopaoničkih sela, za koje tvrdi da su zaboravljeni, skrajnuti. Da je za njih vreme stalo pre, maltene, sto godina, a da se zemljotres u njima samima davno dogodio.

Za one koji poznaju Jeremiju nije ništa novo ako kažemo da je zagovornik, za sada nerealizovane, ideje da bi Valjevo mnogo toga moglo da poradi u kulturi i medijima, na pokretanju ozbiljne lokalne TV stanice ponajpre. To, nažalost, malo koga zanima, i među kolegama i u gradskoj upravi. Sve se odvija odveć stihijski, ini „stručnjaci opšte prakse” odveć se u sve razumeju. Što bi jedan od njih poodavno rekao: „Ovo nije vreme za umetnikie i umetničke kadrove, danas, baćo, prolaze politički kadrovi!”.

Valjevski fotografi: Žika Vasić, Miroslav Jeremić i Mihailo Đerić (Foto: Ljuba Ranković)

Toga je i „Valjevac – ličnost 2005” i te kako svestan. Uostalom, u razgovoru za Reviju „Kolubara”, u januaru 2000, Miroslav Jeremić je rekao kako mu se čini da fotografije koje godinama snima „nikom ne trebaju” iako grad Valjevo „uopšte nema dokumentaciju”.

Možda će boljitka biti, ponajpre stoga što je obnovljen rad Foto kluba, a u Valjevskoj gimnaziji postoji sekcija koja „veoma lepo radi”. „Sva ta deca se polako uključuju u izlagački život, pa su me naterali da i ja sa njima izlažem”, kaže Jeremija. Dodaje da je uvek postojao interes za bavljenje fotografijom, ali je veoma važno i to da postoji organizovan rad sa mladima.

„Gimnazija je povukla pravi potez. Valjevo ima izuzetne autore: Milan Marković ima najveća priznanja u fotografiji, predsednik Foto-kino saveza Srbije je Branislav Brkić, trenutno najaktivniji i najuspešniji izlagač takođe je Valjevac, Dragiša Medenica, tu je i Branko Matić”, priča Jeremija. Pritom posebno ističe gimnazijsku profesorku Natašu Kristić, koja na posve novi način organizuje rad sa decom – „okupi ih, dogovore se o temi koju bi hteli da obrade, onda pričaju o tome kako bi to trebalo da se realizuje, a ja pomognem da se to tehničko-tehnološki izvede.

Dokaz je i klupska izložba u Galeriji „34”, u Tešnjaru, sa 40-tak autora svih generacija.