ovo vreme Sarana Milošević je uzalud umro Živoslav Miloradović

Znam jednoga ko je zaista pravi gubitnik. To je onaj koji je svakoga dana tokom proteklih mučnih deset-petnast godina kupovao Državne Novine, bacao pogled na prvu stranu, a potom Novine vraćao prodavcu. Kada ga je ovaj jednom zamolio da mu objasni svoje ponašanje rekao je da, u stvari, kupuje Novine samo zato da bi video čitulju. Kada mu je prodavac rekao da su čitulje na poslednjim stranicama Novina, on mu je objasnio da će čitulja za kojom on traga biti objavljena na prvoj strani.

Ta Čitulja se konaČno pojavila na udarnim stranicama naših novina, ali je naš Čitač čitulja u međuvremenu umro. Nije sačekao. Ta smrt se može smatrati jednim od naših najvećih gubitaka. Sa njom je nestala i poslednja nada.

Slobodan Milošević je izgleda umro uzalud.

Niko se ne raduje.

Oni pak koji kažu da su ga već zaboravili i da kao imaju pametnija posla nego da govore ili čitaju o Njemu i Smrti mu, greše. Odnosno, mogu oni kako hoće, ali to ništa neće promeniti na stvari. On je bio i ostao toliko upleten u naše pojedinačne živote da okretanje glave od njega znači u stvari negledanje u sebe same. I on i njegovi su nas zaista veoma zadužili i tu nikako ne može biti spora sa sledbenicima Miloševićeve ideje (i prakse). Njegove su zasluge nemerljive a naši dugovi beskrajni. Vući ćemo ih narednih decenija, ako sve bude išlo kako treba. Ne bude li - potrajaće. Mislim dugovanje.

Oni koji u Srbiji Žive nezadovoljni ili veoma nesrećni, oni koji su iz Srbije otišli pa bi želeli da se vrate, a ne mogu, oni koji nikako ne žele da se vrate niti da čuju za Srbiju koren svog nezadovoljstva, svoje nesreće i teskobe vuku iz vremena koje smo nedvsomisleno nazvali Miloševićevom epohom.

Nije Milošević lično taj koji je svima pobrojanima zakuvao ovu otrovnu čorbu, ali je sasvim sigurno da je, generišući jedan sistem razvijanjem više suludih ideja, raspolažući neograničenim ličnim autoritetom, stvorio osnovne pretpostavke za širenje sveopšte nesreće. I dok bi se za sličnu histeriju koja je bila zahvatila velike delove srpskog društva u vreme konstituisanja komunističke vlasti nakon Drugog svetskog rata, pobedom socijalističke revolucije, moglo reći da se radiilo o ipak svetskom procesu, o ideologiji koju su sledile milijarde drugih stanovnika planete, u ovom, Miloševićevom slučaju, radilo se o istorijski retrogradnom procesu. Srpsko društvo je za samo par godina pretvoreno u istorijsku crnu rupu koja je neštedimice gutala sve do tada postignute civilizacijske tekovine. Opšta degradacija svega postojećeg praćena je svojevrsnim ušinućem kolektivne svesti koje se na kraju pretvorilo u poptpunu nesposobnost zajednice da se samoidentifikuje i orijentiše u istorijskom prostoru.

Milošević je uklonjen sa vlasti pobedom demokratskih snaga ali je reformski proces u Srbiji ubrzo zaustavljen atentatom na njegovog kreatora i promotera. Došlo je do svojevrsne „kontrareformacije” koja je srpsko društvo gurnula u još veći glib beskrupuloznim simuliranjem svega onoga što je za Srbiju i njene građane od neprocenjive važnosti. To je pre svega hitno uključenje u evropske i svetske tokove i pridruženje međunarodnoj zajednici zasnovano na kritičkom sagledavanju prošlosti, priznavanju počinjenih grešaka i redefinisanju nacionalnih interesa i ciljeva.

Simulacija je totalna jer je vladajuća garnitura raspeta između neophodnosti korenitih reformi i sopstvene opsesije vlašću na kojoj terba ostati po svaku cenu. Duboko kotrareformska, nazadna i iznad svega neiskrena i folirantska, vladajuća garnitura bespogovorno sledi manastirsku politiku opšteg umrtvljenja i prepuštanja sudbini koja (politika) u potpunosti naleže na moralni i psihološki profil ključnog igrača ovog tima. Na isti način se ponaša i aktuelna opozicija čije crno krilo otvoreno zagovara nacionalističku histeriju i na javnoj sceni demonstrira nesporno psihopatološko ponašanje, dok je progresistički deo opozocije zaokupljen samim sobom bez moći a i volje da ponudi išta racionalnije i korisnije od običnog praznoslovlja.

Političke i društvene prilike u Srbiji se stoga mogu okvalifikovati kao veoma teške. Sahrana građanina Slobodana Miloševića sa svim pratećim pojavama i ponašanjima samo je upotpunila ovu tužnu sliku. Posebno indikativno je bilo nastojanje, kako predstavnika aktuelne vlasti, tako pojedinih državnih i društvenih institucija i medija da se uloga S. Miloševića u svemu onome što nazivamo njegovim vremenom, maksimalno relativizuje, a on predstavi kao „jedna slamka među vihorove” koju su hudi vali istorije bacili i razbili o hridi tragične sudbine srpskog naroda. Bezočno je pokušana još jedna od bezbrojnih prevara, još jedno strašno iskrivljenje nacionalne samospoznaje koje je kod jednih izazvalo dodatno ogorčenje na ostatak sveta (neprestano radećeg nam o glavi) a kod drugih užasnu spoznaju da izlaska iz ovog kolopleta laži nema niti će ga ikada biti.

Usuđujem se stoga da predložim da se datum smrti Slobodana Miloševića proglasi za državni praznik. Ne, naravno, praznik praznovanja radi i slavljenja njegovog „lika i dela” nego da to bude Dan sećanja, komemoracija onome i onima što smo i koje smo zbog njega i njegovih do sada izgubili. Na političkim tribinama, naučnim skupovima, po školama, kasarnama, preko masovnih medija toga dana bi trebalo govoriti samo o Miloševiću i njegovom vremenu. Ne samo da se ono ne bi zaboravilo nego, pre svega, da bismo utvrdili koliko smo se od tog vremena i tog stanja duha udaljili.

Haški optuženik Slobodan Milošević bi se tako konačno iz Haga vratio među nas, gde mu je i bilo mesto, da mu sude oni koje je najviše zadužio.