Koalicija položila popravni Branko Vićentijević

Vladajuća koalicija u SO Valjevo (NS, SPS, SNS, SRS, PSS i dva nezavisna odbornika prethodno isključena iz PSS i SPO) ipak je, teškom mukom, položila popravni ispit. Na sednici održanoj 31. marta dovršeno je započeto 16. marta - smenjen je Jovan Bugarski, direktor i glavni i odgovorni urednik nedeljnika „Napred”. Za v. d. direktora i urednika postavljen je politikolog Dragan Branković, nekadašnji sekretar Okružnog odbora SPS-a, stranke na čijoj je kadrovskoj kvoti „Napred”. Branković je jedno vreme, posle izbornog poraza socijalista 2000, bio u banana partiji tzv. vojnopolitičkog komentatora Milovana Drecuna, pa je nejasno kada se vratio matici. Zanimljivo je, međutim, i to da je upravo Branković bio prvi kandidat kome je kormilo „Napreda” ponuđeno u SPS-u.

Posle „toplog prijema” u kolektivu, u kojem je trebalo da bude rukovodilac, Branković je partiji vratio mandat, pa je novi kandidat bio Milovan Matić - Mića Riba, nekadašnji novinar RTS-a i nekoliko meseci zamenik prvog čoveka (ponovo) podržavljenog Studija B pred petooktobarske promene 2000. godine. Njega, međutim, nisu prihvatali koalicioni partneri SPS-a, pa se direktorovanje i urednikovanje „zalomilo” nesrećnom Bugarskom. I bi što bi - devetomesečni štrajk svih zaposlenih zbog njegovog postavljenja.

KURVANJE - Bez obzira na to što je Bugarski na svojoj jedinoj pres konferenciji za sve ove dane vođenja „Napreda”, održanoj 21. marta, tvrdio da mu SPS nikakve uslove postavljao nije, tako biti neće. Uostalom, sam Bugarski je pojedinim kolegama pričao da je uslov za imenovanje bio da se u „Napredu” ne napada SPS (nestranačka, valjda, uređivačka politika), da u radni odnos primi Miću Ribu, a da vazda gladnom (posla) Jovanu Stojiću omogući da priprema i uređuje dve strane! Biva da ni drugarica Željka (Milićević), vlasnica lokalnog „Radija 10” i potpredsednica Opštinskog odbora SPS-a, u „Napred” nije primljena ni po znanju, ni po zvanju, ukoliko se složimo u tome da su pamet i lepota, između ostalog, i stvar ukusa. To što se Matić i Stojić u novonastaloj situaciji nisu pojavili u „Napredu”, bar ne u dogovorenim ulogama, stvar je elementarne pameti (kod Matića), odnosno da i od kurvanja (malo levo, malo desno, napred, nazad…) može biti asne.

A kad već pominjemo konferenciju za novinare Jovana Bugarskog, moramo napomenuti i to da je izveštačima ponudio „dokaze” o navodnim finansijskim mahinacijama svojih kolega u štrajku. Od podataka o navodno sumnjivim poslovima u „Napredu”, koje je posve opsesivno, a naoko temeljno, prikupljao od momenta imenovanja Olge Petrović, 2001. godine, pomenućemo navodni dug od oko dva miliona dinara u momentu preuzimanja jedinog valjevskog nedeljnika, te još 1,5 miliona dinara navodno „smaknutih” na čituljama i oglasnim stranama. Prozvani su te optužbe argumentovano demantovali koliko sutradan, a pritom su najavili nove tužbe protiv Bugarskog i njegovih saradnika.

TAPIJA – Svakako je indikativno da se tabor onih, što su gotovo devet meseci brukali „Napred” svojim elementarnim neznanjem i nepoznavanjem profesije, diletantskim odnosom prema poslu i krađom tuđeg znoja, oglasio upravo u trenutku kada je „provaljen” godišnji ugovor Jovana Bugarskog sa advokatom Spasojem Radovićem „težak” 30 hiljada evra (u dinarskoj protivvrednosti). Ugovor o honoraru od 2,5 hiljade evra mesečno (u dinarskoj protivvrednosti), sklopljen sedam meseci po početku važenja, overen je u Opštinskom sudu u Koceljevi (!), dok je u slučaju spora ugovorena nadležnost suda u Užicu (!).
Posebno sporna stvar je „hipoteka prvog reda” na 58 kvadrata poslovnog prostora na „Napredovoj” zgradi, u Ulici vojvode Mišića 21, na Desankinom vencu. Dakle, ili je adv. Radović doista genije, bar u primisli Jovana Bugarskog, ili mu novac nije ni isplaćivan ali je napravljen dosta providan gaf da se „Napredov” pravni zastupnik pojavi, valjda kao najveći poverilac, u predstojećoj privatizaciji tih novina. Njih dvojica su, uostalom, poodavno počeli da plasiraju priču o tome kako je „gotova stvar da će oni kupiti „Napred’”.

Posle obznanjivanja ugovora, Bugarski i Radović, ali i pojedini njihovi pajtosi i saradnici u tom poslu, priču su korigovali u podvarijantu – da se oni zapravo samo bore za to da „Napred” ne kupe „lopurde”. Istini za volju, sličnu opciju „sprečavanja tajkuna” u nakani da privatizuju „Napred” imali su i zaposleni u štrajku, koji su krajem 2005, nekako u vreme kada će im Bugarski i Radović podeliti otkaze i izjuriti ih na ulicu, ljubazno zamolili čelnike SO Valjevo da ponište rešenje iz 1967. godine i zgradu Prve valjevske štedionice vrate u svoj posed. Za tu ideju, uz pomoć Zdravka Vitoševića, sekretara SO Valjevo, pridobili su i Upravni odbor JIP Radio Valjevo. Okreni, obrni - opštinsko javno pravobranilaštvo, policija, tužilaštvo i sud imali bi u svemu ovome baš debelog posla. Po službenoj dužnosti, naravno! Koliko nam je znano, do zaključenja ovoga broja Revije „Kolubara”, Opštinski sud u Valjevu odbio je da uknjiži tapiju na deo „Napredove” zgrade, slično je bio učinio i Opštinski sud u Koceljevi.

Čitava stvar stigla je i do Dragana Bosiljkića, u Republičkoj agenciji za privatizaciju zaduženog za medije. On je najavio krivične prijave protiv Bugarskog i Radovića (o njegovom umeću će i Advokatska komora Srbije biti obaveštena), a nije isključeno da Vlada Srbije, na predlog Agencije za privatizaciju, u „Napred” uvede privremene mere (prinudnu upravu).

DEMAGOGIJA – Već pomenuta sednica SO Valjevo od 16. marta ostaće upamćena po jeftinoj političkoj demagogiji narodnog socijaliste Mike Jokića, radikala i tzv. nezavisnih odbornika, koji su, uz pomoć sirotinjske majke, pekara Mihaila Todorovića i „Krušikove” štrajkačice glađu Snežane Stanićević, uspeli da u dva glasanja održe skor 14:14, što je Bugarskog tada spaslo smene. Na popravnom, 31. marta, većina od većine obezbedila je 16 glasova „za” (devet iz NS, pet od šest iz SPS, Divna Novaković iz PSS i novoverifikovani Dragutin Guta Marković sa liste SPO uprkos činjenici da ta stranka za njega nije dostavila dokumentaciju da može biti njen odbornik), ostali (SRS, SNS i nezavisni, bez dr Bobe Gvozdenovića, koji je odsustvovao zbog smrti oca) glasali su protiv ili su bili uzdržani.

Najveći demagog u ovom sazivu lokalnog parlamenta, drug Jokić, je 16. marta nazvao „Napredove” štrajkače i ničim izazvan obećao im da „njegova opcija” neće izdati. Onda je za govornicom, kako ume, „popiškio” Slobine socijaliste i druga Selimira (Manojlovića) posebno, pa uskratio četiri glasa za smenu Bugarskog. Slično se ponašao i 31. marta. Nejasno je ko je obrlatio Stanićevićku, ili ona sama od sebe lako pada na jeftine priče, a dr Boba (Gvozdenović) i Miško (Alimpijević) povukli su za sobom Rodoljuba Jevtića (PSS), dok su čitavu strategiju „za spas Bugija”, zajedno sa Jovanom Stojićem, skovali u „Fontani” Mihaila Todorovića.

Radikali su kao bili disciplinovani, pod neupadljivom komandom dr Dobrivoja Grujičića, a zapravo su, 31. marta, izdali Novu Srbiju. Sačekali su naime da od NS dobiju podršku za smenu „svog direktora” Petra Dobrivojevića u Opštinskoj stambenoj agenciji (OSA), a onda su za Bugarskog i „Napred” tražili formiranje anketnog odbora! U pripremi dve martovske sednice gotovo su se za guše po’vatali, pa će o svemu, kako i dolikuje, konačan sud morati da kaže Centralna otadžbinska uprava SRS. Umesto Dobrivojevića, koji je izneo niz optužbi na račun svoje stranke, za v. d. direktora postavljena je Zorica Perić, sekretarica u OSA-i, koja je sa službenog telefona napravila telefonski račun od 28.000 dinara glasajući u „Piramidi”, na TV Pink, za genseka radikala Aleksandra Vučića.

Demagogija je, dakako i to, što su oni, koji su svojim političkim odlukama i doveli „Napred” u ovu situaciju, za 8. mart bili u poseti štrajkačicama sa sve poklonima: čokoladama, bombonama, kvarcnom peći. U toj delegaciji Nove Srbije bili su narodni poslanik Milorad Belić, predsednik lokalnog parlamenta Miroslav Vuković i „devojka za sve” Marko Živanović „Struja”. Štrajkačice su s dužnom pažnjom i vidnim raspoloženjem primile darove!

Na sednici, 16. marta, bez opaljenog metka, smenjeni su Petar Todorović, koga je u JKP „Vidrak” nasledio partijski drug Vesko Perić (SNS), Milojko Lazić (PSS), koga je u Centru za socijalni rad „Kolubara” nasledila bivša direktorka Kaja Jovanović (od 2000. na kvoti DS), te Mirjana Vojić (DSS), koja je u Trnavčevom „Kantaru” platila cenu neulaska šest odbornika Koštuničine stranke u lokalnu koaliciju na vlasti, pa ju je (kao sestru narodnog poslanika Milice Vojić-Marković) zamenila „politikolog” Marija Petrović.

POVERENIK – Jedini radnik „Napreda”, koji je štrajk napustio pre njegovog okončanja, bio je pravnik Vukajlo Nenadović, sekretar preduzeća. Nekadašnji sudija Opštinskog suda u Valjevu postavljen je, od 27. marta, za opštinskog poverenika za informacije. Ono što je Rodoljub Šabić u Srbiji, to je Vule Nenadović u Valjevu. Bez obzira na to što u štrajku nije bilo lako izdržati niske udarce dojučerašnjeg kolege (Bugarskog), ostati bez posla i plate, vući se po policiji i sudovima, Nenadović je, ipak, po našem sudu, morao da ostane do kraja sa ljudima sa kojima se, takođe svojevoljno, odlučio na borbu za principe, moral i čast novinarske profesije.

A kad je o dostupnosti informacija od javnog značaja reč, valjevski SUP je, po zahtevu građanina Dušana Vukajlovića, omogućio uvid u službenu belešku načinjenu na jednoj od poslednjih pres konferencija „Napredovih” štrajkača, posle legitimisanja radnika jedinih valjevskih novina ali i izveštača. Policiju, koja se na licu mesta uverila da nije bilo narušavanja javnog reda i mira (biće i da je prekoračila svoje ovlasti), telefonom je pozvala blagajnica-štrajkbreher Ivana Terzić.

ZEMLJOTRES – Dane u mesecu za nama obeležila je smrt (11. marta) i sahrana (18. marta) Slobodana Miloševića, lidera SPS-a i bivšeg predsednika Srbije i SRJ, najznačajnijeg haškog optuženika. Ožalili su ga i valjevski socijalisti, i jedni (SPS) i drugi (SNS), i oni što su ga se već bili odrekli (Mika Jokić), ali i ovi što sada kažu da im je „skinut ogroman kamen s vrata” (Selimir Manojlović). Miloševićeva sahrana pre je ličila na mitinge SPS-a za vakta njegove neprikosnovene vlasti, a činjenica da je pokopan pod lipom, u avliji na mirazu u Požarevcu, govori da ni ovoga puta, svojom ili voljom svoje raspolućene porodice, nije mogao s narodom i u narod, kao sav ostali svet.

Pre no što će novi zemljotres iz utrobe Maljena, oko podneva 22. marta, podsetiti kako je u sličnoj situaciji bilo 30. septembra 1998, te 30. aprila 1999. godine, Srbiju su zadesila klizišta. Najgore je u Bogdanju kod Trstenika, gde je celo selo „krenulo”, ali mnogo bolje nije ni u Kolubarskom okrugu, u Valjevskoj i Ljiškoj opštini pre svih. Uz to, Tamnavu i Podgorinu zadesile su poplave, pa su formirani krizni štabovi.

Nekoliko dana docnije, Veljo je u Valjevu „a la Mrkonjić” postrojio predsednike nekoliko opština, okružnog načelnika Gorana Lučića nigde bilo nije (neobavešten, valjda). „Ti - to, ti - to, ja - to, vi - to…”, rekao je Veljo, ostali klimali glavom. K’o da igra tablić, kapitalni sabra 62 kuće za izgradnju po sistemu „ključ u ruke”. „Nema tendera, nema javnih nabavki, ja sam administracija, ministarstvo je nadzor, kakva direkcija” - veze Veljo, drugovi klimaju glavom. Nekoliko dana docnije, ispostavlja se, projekti tipskih kuća, veličine od 60 do 115 kvadrata, upravo su projekti Okružne direkcije u Valjevu, traže ih i iz drugih opština po Srbiji, gde Veljo već tura kamen-temeljce. Sva je prilika da će opet biti po starom, uhodanom sistemu - ko u’vati – u’vatio, ko ima - podaj mu, ko nema - ne daj mu!

Političkog zemljotresa ponovo je bilo u zgradi SO Valjevo. Glavna načelnica, Mala Velika, opet arli do sedmog sprata, a i nizbrdo, tumba činovnike kako joj se ćefne. Poslednja je, kažu, nagraisala službenica kojoj se, d’ izvinete, omaklo da u radno vreme i na radnom mestu čita „Tabloid” sa tekstom u kojem je tema „ko to koga kreše” u soliteru na Titovom trgu. Šta čitala, fotokopirala i davala dalje! Odma’ bila prekomandovana na novo radno mesto, manje gotivno i sa manjom platom. Sada plače i još drkće da ne popije pedalu načisto!