prva strana

Četvrtak, 18. Jul 2019.

Revija KOLUBARA - April 2006 > prilike

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

prošlost

pisma

kalendar

revija +

arhiva

impresum

pretraga

Nešto sa Srbijom nije u redu

Desimir Tošić među Valjevcima

Beležio: Radoš Glišić

(Foto: Ljuba Ranković)

U Valjevu je 21. marta promovisana knjiga Desimira Tošića „Demokratska stranka 1920-1941”. Tošić je najduže član Demokratske stranke (od 1938), a mnoge godine je proveo van naše zemlje, što u zarobljeništvu tokom Drugog rata, što kao emigrant u Francuskoj i Engleskoj. Devedesetih godina prošlog veka, kada je Srbija počela da biva višestranačka, Tošić se vratio i postao jedan od najznačajnijih ljudi u novoformiranoj, bolje reći obnovljenoj na novim temeljima, Demokratskoj stranci. Naravno ne kao jedan od lidera u političkom smislu (ne zaboravite rođen je 1920), već svakako kao „najmudrija glava” na srpskoj političkoj sceni.

O demokratiji u Srbiji – Ja imam težak zadatak da govorim o demokratiji u Srbiji. To nije ni malo lak zadatak.

Ti počeci u Srbiji su od 19. veka, pa je onda bilo pokušaja u 20. veku, ali sve je to uvek kratko trajalo i nije ostavilo velikog traga, praktično nema nikakvog kontinuiteta. Ova zemlja je mnogo toga preturila preko glave, i teško je očekivati neki kontinuitet u bilo čemu, pogotovu u pogledu demokratije. Demokratska stranka ima tu tanku liniju, ali to je nedovoljno. Demokratija su ljudi. Kakvo imate društvo takva vam je demokratija. Demokratije nema bez političkih stranaka. Mi još nemamo prave političke stranke, neka izvini moja Demokratska stranka, jer to je jedan proces, mukotrpan i težak – stvaranje političkih stranaka.

Pošto smo mi bistar i maštovit narod, mislimo da je to dovoljno. Za demokratiju to nije dovoljno jer morate da imate neke druge kvalitete. Ovde ljudi sve znaju o Americi i stalno su spremni da je kritikuju. Oni ne znaju da je to jedna od najorganizovanijih zemalja u svetu, ako ne i najorganizovanija. Oni imaju tu tehniku organizacije dovedenu do savršenstva.

Školska sprema i demokratija – To je još jedna od naših predrasuda. U pogledu obrazovanja, kada gledate diplome mi bismo mogli biti sasvim zadovoljni. Ima jedna statistika, nisam siguran koliko je tačna, jedina zemlja koja ima više diploma od nas, u vreme komunizma, bio je Sovjetski Savez, sve su druge zemlje ispod nas. Iz toga bi se mogao izvući zaključak da ćemo mi najbolje proći, ali kao što znate to se nije dogodilo. Dogodilo se sasvim suprotno. Tu misao, da za demokratiju nije potrebna školska sprema, nisam izmislio ja, ja je samo koristim. Demokratija je moć rasuđivanja. Možete imati samo četiri razreda škole (ne verujete valjda da je Atinska diplomatija imala sve diplomce), ali morate odlučivati ozbiljnim rasuđivanjem, a ne samo emocijama, špekulacijama, neznanjima. Prema tome, i naši seljaci koji su počinjali demokratiju recimo 1881. godine, sigurno su po školi bili iza nas, ali je njima išlo bolje nego nama. Dakle, škola je vrlo pozitivna, nije štetna, neće niko to da tvrdi, ali nije dovoljno za uspeh da imate samo visoko obrazovanje, jer imate ljudi koji znaju da čitaju ali ne čitaju, ima ljudi koji imaju glavu i mogli bi da misle – ali ne misle. Vi ste videli na ovoj nedavnoj sahrani nešto što nigde nećete videti u Istočnoj Evropi – mi imamo jedan podzemni svet koji jauče, leleče, psuje, viče i to na sahrani, ne u nekoj kafani kad se nešto slavi. Vi možete samo da se od toga plašite.

Tri srpske sramote – Vi u Srbiji imate tri velike sramote – apstinencija, radikali i Karić. Naravno to je moja izjava, koja ne mora da bude naučno fundirana, kako se to kod nas kaže.

Apstinencija postoji u mnogim zemljama, i u Istočnoj i u Zapadnoj Evropi, od Švajcarske do Letonije, ali to su uređene zemlje i kod njih to nije zabrinjavajuća pojava. Međutim, mi se nalazimo u blatu, mi se nalazimo u nesrećama, mi se ne pomičemo, mi stagniramo – naš najveći uspeh je stagnacija. Ako nećete da budete partijski opredeljeni i da kažete da ova vlast ništa ne valja, morate biti zadovoljni stagnacijom, jer je po mom mišljenju to njena osnovna karakteristika. U takvoj situaciji 55 odsto ne izlazi na izbore smatrajući, to je sada tipična antidemokratska tendencija, ne mogu ništa da rešim. Jedan glas ne može ali 55 odsto može. Kad bi bilo 25 odsto više – radikali ne bi bili prva stranka, jer onaj ko glasa radiklale, on će ih glasati i danas i sutra, taj broj se ne bi promenio. Imate školovane ljude koji obožavaju apstinenciju, i to smatram jednom velikom srpskom sramotom.

Radikali, koji su druga velika sramota, dobrim delom su posledica izbeglica. Nije to dominantni razlog, ali kad pogledate Vojvodinu, pa Kraljevo, Kruševac, stvari postaju jasnije. Oni utekli sa Kosova pa sad nas teraju da ratujemo s celim svetom. To nije lako, to nije bilo lako čak ni Miloševiću. (Ako je neko uspeo na vešt način da pobegne s Kosova to je uradio Milošević s Pavkovićem!)

Treća moja sramota, ako smem da kažem – to je Karić. Tog čoveka sam sreo samo jednom u životu. To je bilo negde za vreme bombardovanja kad sam bio u Evropskom pokretu. Jednoga dana on se javlja i hoće s nama da razgovara. Mi se zbunimo. Šta će Karić koji pravi pare da razgovara s nekom nevladinom organizacijom. Svaki drugi u Beogradu će vam reći – pa to je lopov. Ja naravno nisam ga video kad krade, ali sam znao da pravi pare kad je Srbiji bilo najgore. On je došao s jednom damom koja je nosila veliku knjigu kao Jevanđelje i pisala šta „državnik” govori. I znate li šta je on došao nas da pita – želi da se kandiduje za predsednika Republike i da ga mi podržimo. Mi ga pitamo kakve su mu šanse pored živog Miloševića, a on smešeći se izbaci parolu – ja sve što dodirnem to procveta – imam banku u Moskvi, imam banku u Americi, imam zamak u Engleskoj. Naravno nešto kasnije postaje član vlade Mirka Marjanovića. Ali što je najzanimljivije – sada posle svega taj isti Karić se pojavljuje na političkoj sceni i osvaja 20 odsto. S tom Srbijom nešto nije uredu. Zaista sramota.