prva strana

Sreda, 18. Septembar 2019.

Revija KOLUBARA - April 2006 > prilike

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

prošlost

pisma

kalendar

revija +

arhiva

impresum

pretraga

biti valjevac

Leksikon VA mitologije

v

(Foto: Ljuba Ranković)

Podstaknuti Leksikonom YU mitologije, iz kojeg smo nedavno preštampali poneke jedinice, počelo je u Reviji „Kolubara” pravljenje sličnog pregleda valjevskih fenomena iz druge polovine 20. veka. Verujemo da će ova zamisao biti bliska mnogima. Bliska ne samo ljudima koji žive (ili su živeli) u Valjevu, već i Lajkovčanima, Ljižanima, Mioničanima, Osečancima i Ubljanima. Uzdamo se da će tokom narednih meseci u Reviji nastajati zanimljiv i u mnogo čemu neočekivan pogled na ljude, predele i pojave od pre nekoliko decenija.

ŽELEZNIČKA STANICA, STARA – Stara železnička stanica bila je svakako jedno od najvažnijih mesta u geografiji grada. Ne samo zato što je to bilo mesto iz koga se polazilo „na daleke pute”, nego i zato što je bila jedina veza sa svetom. Sama građevina bila je i ostala osobena (kao Ginazija, na primer), ali i sva druga događanja na njoj i oko nje. Tu je slavni Džon Rid boravio i ostavio pismenog traga, odatle su svi ondašnji valjevski studenti kretali na svoja životna putovanja, mnogi će se vratititi sa diplomom kući, ali bogami mnogi će kao ugledni srtučnjaci na njoj biti sačekivani. Tvrdilo se dugo, pošto je to bila poslednja stanica na pruzi, da ini svetski „ludaci” upravo u Valjevu nalaze svoje poslednje boravište. Sa te stanice se kretalo u Divce, Slovac i Lajkovac, ali i u Mali Borak i konačno u Beograd. Ta pruga uskog koloseka preko Lajkovca bila je jedina veza za Sarajevo (preko Šargana), Dubrovnik i Herceg Novi, dakle za more. Izgradnjom pruge Beograd – Bar ona se ugasila.
Bilo je ideja da stara stanica na neki način bude konzervirana ali i aktivirana, na primer kao Muzej bizarnih podataka o Valjevu i „sedište” počasnog gradonačelnika Valjeva. (Radoš Glišić)

LAJKOVAC – Najveća jugoslovenska (može biti i – vaseljenska) raskrsnica uskotračne železnice. Jednom Sankovčaninu, kad je u detinjstvu prvi put prispeo u to mesto (jutarnjim vozom, dok još nije svanulo) Lajkovac se učinio impozantnim. Na železničkoj stanici mnoštvo kompozicija, tutnje lokomotive, neobična građevina između koloseka ustremila se u visine (Sankovčanin je docnije doznao da je to vodotoranj), varoš se rasprostrla unedogled... Mladi Sankovčanin je tog jutra stigao i do Beograda koji ga, upoređen sa Lajkovcem, nije naročito imprsionirao. Mada nikada nije video Ajfelovu kulu on i sad pomisli da ni ona nije „ništa naročito” u odnosu na lajkovačko zdanje neobičnog oblika i značajne visine. – Docnije, kad se uputio na studije, Sankovčanin se mnogo kad uverio i u to da bar u Srbiji nema boljeg bureka od onog u kafani na lajkovačkoj železničkoj stanici, naročito kad je uvijan u novinski papir. Uveravao se onda i u to da koncerti u tom kafanskom prostoru, na koje je stizao vozom što je sa Čukarice polazio u 23,15 sati, nadmašuju u mnogo kom pogledu sve što mu je od muzike i uz muziku do tada nuđeno. Ti muzički doživljaji trajali su do jutarnjeg petog sata kada je iz Lajkovca za Valjevo polazio tzv. radnički voz jer je onaj sa Čukarice „odmaglio” prema Užicu. (Z. R)

PALENTA – Na Ostrvu je, 25 novembra, od posledica preteranog konzumiranja alkohola, umro Džordž Best (59), nestaško i vanserijski talenat, kome ni presađena jetra nije mnogo pomogla. Nama, navijačima Mančester junajteda iz 60-tih prošlog veka, Džordži će sigurno ostati u sećanju i kao prvi „bitls” među fudbalerima. Milan Simović Palenta, golgeter Druge lige – Sever, prvi je fudbaler, koji je imao hrabrosti da bude „bitls” na našim terenima u vremenu u kojem su i učenike sa časova slali na doterivanje kod brice, a sve zbog onih iz 1941, koji su sa dužom kosom bili na pogrešnoj strani. Iz Mionice i Ribnice dogurao je do Budućnosti i Druge lige, osvojio i neprikosnovenog Đuricu, a potom prešao u Bačku iz Bačke Palanke, gde je doživeo težak lom noge.
Paja je voleo dobru knjigu, voleo poeziju, bio je boem. Glumac u duši, van fudbalskog terena, uspešno je igrao u svakoj mioničkoj pozorišnoj predstavi, nosio repertoar Mioničana za svog kratkog života. I van scene, za kafanskim stolom, bio je neprevaziđen u recitovanju – svugde je svoj raskošni talenat pokazivao bez pardona. Pamti se da je jednom, zajedno sa nerazdvojnim drugarem, mioničkim košarkašem Pištom (Draganom Pištinjatom), u beogradskom „Unionu”, lumpovao uz svirku Zvonka Bogdana. U prepunoj sali, Bogdan im je obezbedio mesta za svojim stolom uz ono lalinski ljubazno „Dobrodošli, gospodine Simoviću!”. Završilo se Pajinim recitovanjem stihova za odabrano društvo, pa ga Pišta upita: „Odakle te ovaj (Bogdan), majke ti, zna?”. „I ti bi me pamtio da sam ti za noć dao pola love od transfera za prelazak iz Budućnosti u Bačku!”. (Aćim Aleksić)

SUDŽUM, STARIJI – Hercegovac iz Bilećkog polja, partizanski prvoborac i valjevski posleratni policajac, prerano penzionisan posle tzv. Brionskog plenuma SKJ. Sedamdesetih godina u Naselju „Milivoje Bjelica” svakodnevno se starao o unučićima, igrao šah sa susedima i povremeno otiskivao na putovanja po Evropi, pretežno istočnoj. Neobičan sadržaj i zvuk imale su Sudžumove uspomene iz mladosti. Njeogava majka je, kad im je vuk preklao jedinu kravu, naglas žalila što umesto krave nije odabrao jedno od njene dece; krava bi ostale mogla nekako da prehrani. Zbog nekakve krivice, da bi izbegao uobičajenu surovu kaznu partizanskog rukovodstva, odmetnuo se od svoje jedinice i izvesno vreme samostalno ratovao protiv nemačkog Rajha. Nije se hvalisao sopstvenim ratnim junaštvom, ali je ipak tvrdio da bi mu pogibija u tom ratu svakako donela zvanje narodnog heroja. Ipak nije žalio što ga je ta počast mimoišla. Tvrdio je i to da je gibanicu prvi put jeo posle tog rata i da mu se ona toliko dopala da bi sa tim iskustvom ratne 1941. svakako otišao na četničku stranu. (Z. R.)

ŠAPČANI I VALJEVCI (2) – O tome bi, ponavljamo to i ovoga puta, mogla i knjiga da se napiše. Ne kolebajući se u tom ubeđenju prilažemo još dve epizode iz istorijata tih veza, izložene dakako sa valjevskog stanovišta. – Stanoje Filipović, najznatniji istoričar Šapca i njegovog okruženja, žalio je osamdesetih godina 20. veka što ne živi u Valjevu. Obećavao je, šta više, da će se preseliti među Valjevce. Može biti da bi Stanoje tu svoju zainteresovanost i ostvario da ga smrt nije preduhitrila. – U okviru Čivijade Valjevci su u septembru 1969. godine, predvođeni Trišom Jovanovićem (kapiten tima) ubedljivo pobedili u tabliću izabrani tim Šapčana. Putujući na taj meč Valjevci su se zaustavili u Koceljevi, da predahnu i kafu popiju. Triša je na obližnjem kiosku kupio ogledalce, razbio ga i igračima podelio po parče. Svi su, samo za tu priliku, pušili „Drinu”, pakovanu u kutije iz dva dela u kojima su se nalazila ogledalca. Domaćini su pristali da Valjevci sede uz hotelski zid da ih publika ne bi „ofirala”. Time su im omogućili da prilikom deobe prate koje karte odlaze u ruke njihovih šabačkih protivnika. Itd. (Z. R.)