prva strana

Petak, 15. Novembar 2019.

Revija KOLUBARA - Maj 2006 > stav

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

kultura

kalendar

revija +

arhiva

impresum

pretraga

Ovo vreme

Sami?

Nije Srbiji problem Crna Gora

Živoslav Miloradović

(Foto: Ljuba Ranković)


Tokom ovoga meseca pašće odluka o tome da li će naša Otadžbina po ko zna koji put promeniti ime. Biće to najkrupnija posledica referenduma u Crnoj Gori na kojem bi njeni građani trebalo da odluče da li su za ili protiv njenog odvajanja od Srbije. Sve druge „posledice” su se već dogodile. Srbija sa Crnom Gorom već odavno živi u zajednici kakva još nije zabeležena u istoriji saveznih država. Bila je to neka vrsta labave konfederacije, a svi zajednički državni organi svedeni su na formu čiste simulacije. Simuliranje života nikada nije zdrava pojava čak i kada su pojedinačne ljudske sudbine u pitanju, a kamo li sudbine država i njihovih građana.

Hoće reći: svi oni koji su iznosili argumente u prilog opstanka zajednice bili su u pravu, ali samo uslovno, da ne kažem teorijski. Ti argumenti bi važili u normalnim okolnostima, kada je reč o minimalno sređenim državama. Ukoliko prilike nisu normalne, kao što nisu, svaki pametan projekat osuđen je na propast. Stoga odvajanje Crne Gore treba shvatiti kao logičan sled stvari i svako suprotstavljanje istom bilo bi svojevrsno nasilje nad realnošću.

Jer da je bilo pameti i razuma, ni Jugoslavija se ne bi raspala, a da je bilo makar grama pameti i razuma, izbeglo bi se sve ono krvoproliće, a jugoslovenska konfederacija, unija nezavisnih država, južnoslovenski savez, ili kako bi se već ta državna zajednica zvala, sada bi bila jedna od dominantnih snaga u ovom delu Evrope. Imali bismo par stotina hiljada grobova manje, a ljudi bi sa optimizmom gledali u budućnost.
Ovako, bez razuma, odnosno uz snažan angažman pojedinačnih i kolektivnog ludila, sve je okrenuto u suprotnom pravcu, a sada bismo, posle svega, hteli da u slučaju Crne Gore primenimo princip „šta je bilo, bilo je”.

E, pa kanda, neće moći.

Mnogi naši građani koji su skloni da sebe ubroje u takozvane „prave Srbe”, ma šta to značilo, naći će se crnogorskim odlaskom lično pogođeni i ogorčeni čak. Oni depresivniji će zaključiti da, eto, sa nama niko neće, da nas niko ne voli i tako redom. Kada je o ljubavi reč, činjenica je da NAS Crnogorci vole isto kao što i mi volimo njIH. Uplitanje emocija u politiku, omiljena je disciplina na našim prostorima. Porodila je čitav niz iracionalnosti od izbacivanja slovenačke kisele vode iz beogradskih prodavnica pa nadalje. Kao što se sećamo (ko se seća) završilo je ratom, Za nadati je se da ovo „ljubavisanje” sa Crnom Gorom neće imati takav ishod.

Ono što je neosporni argument koji preteže na stranu crnogorske samostalnosti je činjenica da u Srbiji promene na bolje idu veoma sporo, da u vrhovima srpske vladajuće elite nedostaje volje da se stvari ubrzaju, da se mutne vode Miloševićevih vremena razbistre, da se ispod mračne prošlosti podvuče crta i konačno krene od nekog zdravog početka. Iako su promene u Srbiji evidentne, stiče se utisak da je i to što je napravljeno učinjeno na silu, da se naša vlast ponaša kao razmaženo derište koje očekuje da ga svi tetoše i ulaguju mu se. Živeti u zajednici sa bilo kim ko bi se ponašao na sličan način, dakle infantilno, neodgovorno i krajnje riskantno, bilo bi veliko iskušenje.

Zašto bi Crna Gora vezivala svoju budućnost za državu koja se te budućnosti odriče? I ko ima prava da ospori jednoj državnoj zajednici da se izvuče iz memljivog kolopleta nekakvih ličnih interesa te svoju budućnost stavi u zavisnost od, na primer, nekakvih Mladića ili Karadžića i njihovog, recimo, hapšenja. Samo fenomen kakav je herojska i nepokolebljiva, radikalska i deesesovska Srbija može da smatra kako su dva čoveka važnija od cele nacije i njene budućnosti, što, naravno, treba uvažavati, kao što se uvažava tuđi hendikep, grba na leđima ili mentalna retardiranost, ali zašto bi neko sa strane svoj život, na pravdi boga, vezivao za nekog ko je grbav ili mentalno retardiran. Odnosno, može i to, lepo je za videti, ali nije baš korisno.

A kada tako misle Crnogorci čija zvanična propaganda sa mukom iznalazi priče o tome kako su Srbi nekada Crnogorcima činili zla, da je zbog nekih međa i dve–tri zalutale ovce bilo čak i mrtvijeh glava, čega se Đed Jagoš, kojemu je sto godina, odlično seća, zašto bi drugačije mislili kosovski Albanci koji broje na hiljade mrtvih i to ne od pre sto godina, nego od prekjuče??

Svesno previđanje ovih činjenica od strane srpskih vlasti, njihovo guranje pod tepih koji se već sav naduo od smeća pod njim, našu ovdašnju kuću čini još neudobnijom za življenje. I za nas same a kamo li za druge.

Istina, priča o crnogorskoj samostalnosti bi izgledala kud i kamo lepše da su je pričali neki drugi ljudi, a ne oni koji su svojim političkim angažmanom svoju zemlju i doveli u položaj da učestvuje u najsramnijim događajima ikada zapisanim u istoriji Crne Gore. Nikada Crna Gora nije bila u sramnijem položaju nego u vreme vladavine dva „mlada, lepa i pametna” miloševićevca: Momira Bulatovića i Mila Đukanovića. Posle je kao Milo shvatio da je ubijati i otimati ružno (što nije znao ranije), pa je kao okrenuo list, dok su zlonamernici to videli kao nepristajanje da u sve unosnijem švercu, kome se Crna Gora odala na državnom nivou, iznad sebe ima supervizora u obličju pominjane Miloševićeve satrapije, već udobno razmeštene po domaćim i inostranim zatvorima. Kao i velika većina ovdašnjih političara, tako i Milo sa drugovima još nije obavešten o tome da foliranje jeste sastavni deo politike, ali ne i njena suština. Tako neobavešteni imaju nameru da Crnu Goru, kao samostalnu državu, uvedu u zajednicu evropskih država, što će imati svoju cenu. Za nadati je se da će tu cenu platiti oni sami, a ne Crna Gora, ali od sledećeg meseca, to će biti samo njihova stvar. Po mome ličnom osećanju Crna Gora, ovakva kakva je, ima najozbiljnije šanse da postane ustavna monarhija.

Ako može Monako zašto ne bi mogao Milo?

A i liči mu se.

Oni koji se užasavaju trenutka od kada ćemo konačno ostati sami, ne treba da preteruju u tom svom osećanju. Ako im se baš srce kida neka se zatvore u kakvu sobicu i dobro isplaču. Nije Srbiji problem Crna Gora kao što joj nisu bili problem ni Slovenija, Hrvatska, Bosna, i Makedonija.

Srbija ima problem sa samom sobom, a vladajuća srpska ekipa veoma nastoji da se taj problem što više produži, da ne kažem ovekoveči.

Zato, ako bude dilema oko budućeg naziva naše otadžbine, mislim da ne bi bilo zgoreg uz Republika Srbija dodati i jedan lep pridev. Na primer: problematična.

Problematična Republika Srbija.

Zvučalo bi neobično, intrigantno, a osim toga, odmah bi se znalo o čemu i kome je reč.