Romanović

O knjizi je ovih nekoliko reči. A to je jedna monografija, jedna od onih kakve se sastavljaju i pišu o slikarima i slikarstvu. Ovakve su knjige kao izvesna rekapitulacija, u njima je, na neki način, slikarstvo slikarevo, a i život slikarev i slikarski, pa i ceo život. Obično su to lepe i korisne knjige, a i teške i tužne. Lepo je u tome što je takva knjiga i izvestan dokumenat, informacija. Lepo je i to što nema slikara koji se ne raduje takvoj svojoj knjizi. A ne raduje se samo slikar, raduje se još poneko. Teško je i tužno što su ove i ovakve knjige neizbežno surogati. Osim časnih izuzetaka teret su ovoj knjizi, najpre, govornici i pisci o slikaru i njegovom slikarstvu. Oni što su, dok trepneš, već sortirali slikara, stavili ga u faze i dekade, istranširali, i već mu drže govore u nekom gordom falš baritonu. A slikari, kao luda deca, oni su srećni!

(Foto: Ljuba Ranković)

Ove knjige, ovako stešnjene između dve tvrde korice, kvari i dovodi do same ivice kiča i nekontrolisani sjaj kolorita. Pošto su slike u koloru, izvesna verodostojnost bi trebalo da bude utoliko veća ukoliko je i ova reprodukcija isto tako u koloru! Međutim, ovaj rezon je samo donekle moguć i opravdan, sve preko toga vuče u jedan nepodnošljivi šareniš, jednu tugu i falsifikat. Insistiranje na što bukvalnijoj reprodukciji zabluda je velika, jer je reprodukovana slika već dovoljno daleko od same sebe i njoj kao takvoj nema više spasa. Zato je crno-belo reprodukovanje kolora kombinovano sa reprodukcijama u koloru mnogo bliže slici, izvesnoj njenoj estetičkoj čitljivosti i značaju. Ovo neumereno i bezobzirno kolorisanje uslovljeno je i novim, lagodnim, tehnologijama reprodukovanja i neznanjem i bahatošću raznih tehničara koji su, često, nepismeni. A i slikari su krivi ne samo što na to pristaju već kao da to i vole! Pa tako i neki koji su, zahvaljujući atraktivnosti svojih slika i svome smislu za marketing, nanizali i po nekoliko ovih svojih teških, mramornih, monografija i kada su im pisci drugi i slike nove, sve im je opet isto.

I sada ovaj Romanović. Odnosno ova knjiga o njemu i njegova. Istini za volju, kada sam čuo za tu knjigu skoro da sam i knjigu i slikara bio već ožalio. Greh na moju dušu! A, onda, jednoga dana, hvala Bogu i jednome našem prijatelju, i ova knjiga mi je došla do ruku. Najpre sam je obilazio i zagledao sa svih strana, zatim i otvorio da prelistam. Video sam Sadržaj i neka poglavlja i neke teme, kao i u drugim knjigama. U knjizi reprodukcije slika i crteža, izvesnih predmeta i fotografije. I tekstovi pisaca o Romanoviću. Listajući i sve sažetije i sve gušće ovo Romanovićevo predstavljanje, ovo njegovo slikarstvo uzelo me je pod svoje. I to uprkos tome što je u ovoj knjizi i slika i crteža i takozvanih instalacija i još koječega i toliko raznovrsnosti i različitosti koje su, skoro, neprihvatljive.

Pa ipak sila neka fina drži ovo i ovoliko raznovrsje ne samo da se ne raspadne, već da se uzajamno jedno i drugo pretače i čini ovu prezentaciju jedinstvenom i monumentalnom. Kakve su to bitne veze, i kakva razumevanja i saglasja između predmeta, signala i simbola toliko različitih? I da tu nema ni onih faza ni onih podela koje i čoveka slikara dele i bole? Između jedne guste slike i jednoga crnoga, crvenoga ili plavoga koje kao da je sasvim prazno? Jedne gužve zamršene žice i izvesnih istrošenih, izboranih i izmučenih kondura. Jednoga sveštenoga krsta i jednoga znaka koji može da sugeriše samo ništavilo? Ovakvih primera je koliko god hoćete, u ovoj knjizi sve su primeri! Različitosti dakle i suprotnosti jesu, ali su njihove uzajamne veze i jedinstvo neodoljivo sugestivni. Kako je sve to i ne znam, nije sve ni u nekom znanju. A biće da je sve ovo slikanje i umovanje dosledno i nepokolebljivo u doslednosti, iz darovitosti i etičnosti Romanovićeve. Iz jednog kaprica inteligentnog i do poročnosti upornog. Jednog lepog namćorluka, kako bi se to reklo na srpskom.

Međutim, kada je o namoćrluku reč da podsetim na to da bi jedna, još nenapisana, istorija namćora i namćorluka bila najbolja i najverodostojnija istorija prosperiteta svekolikog pa i našeg. Zar najveći pisci naši, na primer, ne bejahu, kako se kaže, namćori? Crnjanski i njegov namćorluk lalinski? Da toga ne beše ne bi bilo ni Dnevnika o Čarnojeviću ni Lamenta nad Beogradom. Laze Kostića – Santa Marija...! Ili, Ive Andrića. Isidora Sekulić i onaj njen smrknuti namćorluk prečanski. Ili naše Desanke, njeno lukavstvo seljačko, njena umiljatost i sladunjavost, ali i jedna knjiga vrhunske poezije. Uzmite i Nikolu Teslu koji se posebno slavi ovih dana. Pa kada to kažemo i za Romanovića to je valjda pohvala slikaru. I njegovom nepotkupljivom karakteru. Jer ni slikarstvo nije samo od neke specijalne, zaštićene, darovitosti, već je i te kako i od karaktera slikarevog. Zato i ova knjiga i jeste ovakva i pored tolikih njoj sličnih knjiga koje su više ili manje promašaji. Valjda i zato što je takva u njoj su i otvorena mnoga druga pitanja praktična i teorijska, pa i moralna, što je, zasad, za neku drugu priliku.