Kušaković

Verujete li, Presvetli Kneže, da je prošlo duodeviginti + 2 godine kako se, Mariokov ga je ponekad zvao Kuš, na onaj svet preselio, upokojio i predstavio Onom za koga se još uvek tvrdi da ne postoji¹, ma se i od svake vrste vampirenja odrekao, Božiji čovek – Sreja Kušaković.

(Foto: Ljuba Ranković)

U knjizi ozloglašenog valjevskog glodura, onoga Zrankovića², kojeg inače optužuju da je veoma vešt u falsifikovanju stvarnosti i bonova za benzin, lakonski je konstatovano da je besmrtni valjevski pesnik i boem, Sreten Kušaković, umro „onako kako je i živeo – sam”. Ja pak smatram, Presvetli Kneže, da je to u redu. Mnogo pristojnije nego da je umro, recimo, u društvu! Pa čak ako bi se na viteški kantar i turilo, dvojbe nema, Srejino bi gospodstvo preteglo. Možebiti da S. Kušaković nije umeo da živi, ali, kao svaki pravi srpski plemić, veoma je dobro znao kako valja piti – i mreti. Znam da je to znao. Bolje od svih. (Držim da je hrđavi glodur ješčo umislio da toljko on može razlučiti božanske od ljudskih nauma.)

Za poč. Sretena Kušakovića, biv. se veruje da nije imao majku nego da ga je rodila – tetka! Paradoks je potpun, Presvetli. Bio je najgori pinter u Kolubari vamo Gornjoj, te vazda brukao časni pinterski zanat. A pinterska žgadija, koja nikada nije ni čula za onog francuzkog profana koji je u prošlosti mrsio nešto o egzistencijalizmu i karao svoje studentkinje³, stela je jakako da ga se odrekne. Vazda ga je morila tuga, vlasti i gorušica. Sretena se moglo sresti samo u bircuzima u kojima se dečki pridržavaju za čaše, a muzičari za instrumente.

Lozovaču je, moj Kneže, pio iz velike, a vodu iz male (0.5 dcl). Stresao se samo kad potegne iz male; đurovaču je iskapljivao na eks. Taj vlasnik otpusne liste iz Valjevske bolnice „Dr Dragiša Budlin” poznat je i po tome što je peške putovao u Francusku, vozom, sve bežeći ispred konduktera od prvog do zadnjeg vagona i nazad. Beograd – Pariz⁴. Al nije Sreja samo od konduktera bego. Najčešće je od sebe samoga.

Ne jednom se pojavio na vratima Abraša u bolničkoj pidžami, direktno sa B odeljenja, sve begajući ispred onog nadrilekara Drmatovića, sa kurologije, i batinaša valjeske murije s Načalnikom na čelu Pardon-Mjankovićem. Si kenjaj i brzine menjaj – jedan od najživljih stihova Sretena Kušakovića uvek je lebdeo u nedefinisanom prostoru između duple loze i bolničkog kreveta. Murijaci u Abraš ulazili nisu. Njegov ovozemaljski život se odvijao u potpuno čudesnom okruženju, kaonoti i opskurne one družine sa prvog sprata Opštine.

Objavio je dve zbirke pesama; Dozivi iz tame za života i Tajni život nesrećnih mrtvaca – posthumno. Ništa manje od B. Miljkovića i Franca K. Pisao je hemijskom koja pušta mastilo, na kariranom papiru đačke sveske, starom kovertu ili na papiru od niške Drave. Štampanim slovima. Pravio je logične gramatičke i pravopisne greške tamo gde je i ortografski rečnik bio nepouzdan.

Iza njega je ostala legendarna kutija za cipele puna papirića na kojima su ispisani strašni stihovi. To je Srejina zaostavština. Možete li zamisliti, Presvetli, kako je onim Srejinim šiljatim i rogatim slovima tesno u toj kutiji. Kak ti v grebu as ti bogca! Čeka se da strašni stihovi pokuljaju iz kutije, na ovu stranu, prema Kolubari i Tešnjaru. Pamtim kako se Boba Leman jednom prilikom izbečio i kao jurodiv zavapio: „Jebote, ovaj piše dobro!”

Kuća prozore / Vrata / Progutala

Duboko je verovao da je to napisao Sreja Kušak. Nije ni važno. Ti stihovi JESU sam Kušak, sami Đavo! Svojevremeno je mladi Pirgić⁵ pisao o Alčadi i Anđelima Sretena Kušakovića (tu mu je i prof. Loma zanosio na krivini), ali ja smatram da se Kuš, mnogo pre tih Anđela, u ćoravu rabotu sa Nečastivium upustio. Kušak & Sotona a.d. Ta su dvojica bili najboljši ortaci. Sve do groba, moj Presvetli Kneže! Firma je funkcionisala baš kako valja. Pa, nisu ga valjda Anđeli gonili po svu noć čerez Valjevo Belo, od Jadra do Vistada, iz bircuza u bircuz i čerez najstrašnije pesme ikada nastale u Tešnjarskom bunludilu. Znam da nisam jedini koji mu zavidi na stihovima koje je napisao.

Danas se evo ističu mnogi tupamarosi, nišči duhom, kalakurci, koji su ga vele znali, pili i družili se sa njim, pa ga čak i pomagali. Onih, koji su ga ondak ismevali – nema nigde! Zahvalan sam Sretenu Kušakoviću što je, kao Isus, smrdeo umesto nas.

Nego, onomad, jako neki dan i otoič, na dvadesetogodišnjicu smrti pesnika održano je u Biblioteci Knj. Veče (Matična biblioteka „Ljubomir Nenadović”, 04. 04. 2006. god. u 19.30 čas. Na knj. večeri govorili: Ostoja Miša PRODANOVIĆ, knj. krit., Milomir mr ROMANOVIĆ, slik., Slaven g-din RADOVANOVIĆ, pis., Miodrag dr LOMA, prof., stihove čitao Branko g-din ANTONIĆ, glum. Prikazan je i kratkometražni (8 mm) POZDRAVI SVE KOJI PITAJU ZA MENE, autora Z. ĐORĐEVIĆA, rež.) posvećeno najgorem valjevskom pinteru i najboljem pesniku.

Nije mu bilo prvi put da se u grobu prevrće.

Čim je Ostoja Miša ispalamudio uvod o ne-sentimentalnom pesničkom pozicioniranju i počo da vata vazduh, Romanović je počo da se porađa. Na carski rez. Odavno mrtav – mumlao je Roma sebi u nedra i kolutao onim ludačko-slikarskim očima. Ja mislim da je steo da narisuje lično Boga i njegovu užu familiju. O tempora, o mores! Ne dajte mu da govori! Nek slika!

(Jedna iz Biblioteke koja je, po rečima Saška Baronijana⁶, još uvek sa svojim mužem u vezi, imala je novu frizuru i grickala semenke.) Po ćoškovima Biblioteke kotrljala se sintagma odavno mrtav i odbijala od bočnih zidova, a u vazduhu se osećala tišina i strepnja, kao kod onog Kjerkegora, tj. Bobe Grofa.

A onda... kao da je nešto s vrata grunulo unutra.

Sa svoje stolice, na kojoj je do tada mirno sedeo, ustao je Slaven.

Onaj Slaven!

Radovanović!

I počeo da kalajiše.

Od kolena pa naviše. Od kolena pa naniže. Sve redom od Jadra do Vistada. Uz Kolubaru – niz Kolubaru! Uzkurac – nizkurac! A najvećma Kommunistische Partei, ideologiju i partizansko nasleđe, kao i moliću „listmuljak ozloglašenog onog valjevskog glodura⁷, Zranković & Kum”.

Potpuni je muk vladao u sali dok je Slaven, srpski prozni Đavo, jegeisao valjevske purgere i malograždanstvo. Ona što je grickala semenke, prekrstila je noge i promenila guz na kom je sedela. PARK HEROJA JEBEM TI IRODA ŠTRAJK KUZMANOVAČKI GLASNIK STANE DOLANC CRVENA VEŠTICA...

Kada je Slaven seo mnogi su se za guzicu ujeli. Svaki za svoju. Pošto je sve iskalajisao, neko vreme se ćutalo, a onda se usudio Drmrprof. Loma (čija je lepša tričetvrtina ne/opravdano kasnila)⁸.

Drmrprof. Loma je naumio da nam jebe kevu, ali bojim da je glavnu spravu zaboravio u bliskoj prošlosti. Njegov štos, zvani pucanj iz prazne, prvo je zastrašio neke nesvršene gimnazijalce kojima je održao vakelu iz ritmike i versifikacije Kušakove poezije, a kasnije, kada je počeo sa mađioničarskim trikovima za Ljilju Ćao i Dula Cimera, svi smo znali da je došao nepripremljen. Pripremljena, ali neuhvatljiva bila je ona sa novom frizurom.

Gde se Loma zamrsio i zaboravio o čemu je počeo da govori uopšte nije bilo važno. Svi smo se usrali od straha kada je pomenuo nekakve trijade u poemi OD SMRTA DO SMRTA i Srejino izvanredno poznavanje antičke mitologije, moliću; malo je falilo da osoblje valjevske biblioteke doživi kolektivni orgazam kada se na kraju izreklo, da je Kušak najbolji kada koristi „taj Vokativ”⁹.

Nema potrebe da ja... znate već da se onaj prevrtao te večeri.

Sva Sva Ne Vo Me Ta Al Me Vo Ta Ta Sva Ča¹⁰

Ona skupina nesvrš. gimnazijalaca se odmah uplašila, a Dule Cimer, koji je još 1961. pred nolikim svetom nokautirao Tomislava Kelavu nokautom, inače prvaka Jugoslavije u velteru, uvatio se ispod astala za suknju Ljilje Ćao te se tako pripomogo da ne padne u nesfest. Neke sredovečne iz prvog reda samo su klimale frizurama, dok se Loma lomatao po Kušakovom delirijumu.

COPAK JE ČAKLAISAO SVE DOK ŽGEDARIMA NIJE UDARIO PLONDžU

Drmrprof. se brate kurčio do Boga, pričao mi je onaj Todor¹¹, i sva sreća što je Lule Indijanac¹² sedeo sa iste strane stola, a ne prekoputa, pa mu nije bio na ruku; inače bi mu prozni fajter skinuo skalp ili otfikario onu stvar i tako zauvek zapečatio sudbinu, te sjebao akademičesko znanje. I moja je, da prostite, švalerka još dok je bila onako jedra, čitala Branka Miljkovića ... jebo novine u kojima nikada nema dovoljno prostora da lepo završim tekst...

¹ Jedan, što kao čekija od metar i dvajes leži u Moskvi, tamo iza zidina Kremlja, još od 1924. u staklenom sanduku, bio je najdosledniji u toj tvrdnji. njegovo telo je (umro 21. siječnja 1924. god. u 18 č.) „tjedan dana poslije ledenog siječanjskoga dana, uz grmljavinu topova i zvuk sirena, preneseno u posebno podignut Mauzolej”.
² Z. Ranković: Valjevski kraj u XX veku, Valjevo, 2002.
³ Otaj se bedak, kažu, čak ni sa svojom ženom nikada oženio nije.
⁴ Uteha je da se ni kondukter koji ga je jurio kroz celu kompoziciju nije vozio, nego je i on prepešačio istu maršrutu.
⁵ Jedan valjevski pisac i književni kritičar. Veliki potrošač slobodnog vremena i kiseonika. Diše već preko 50 godina.
⁶ Uvaženi G-din Aleksandar Stepanović, po sopstvenom priznanju – slikar valjevski.
⁷ Taj ne da ne plaća honorare saradnicima, nego je još pred direktorom Arhiva valjevskog, Aleksom Tomićem, pretio da će početi da naplaćuje onima koji u njegovim novinama objavljuju.
⁸ Mnogo pre nego što je Radovan Slavenovič, strašni srpski prozni, izjegeisao raju, Kušak se prevrnuo prvi put.
⁹ Nerado priznajem da uvek koristim vokativ pred kraj seksualnog čina, bilo u nekom kupleraju ili na domaćem terenu.
¹⁰ Svašta svašta ne voli me tašta / Al me voli tast / Tastu svaka čast
¹¹ Problematični novinar beogradskog Timesa, inače veoma nepouzdani svedok čak i za komunističke sudove, koji u stvari, nije ni prisustvovao knj. večeri.
¹² Najveći valjevski prozni pisac posle (i pre, i pre) Ča Milovana.