prva strana

Petak, 6. Decembar 2019.

Revija KOLUBARA - Jun 2006 > prilike

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

pisma

kalendar

revija +

arhiva

impresum

pretraga

Ubijanje murala

Novi prilozi istoriji beščašća

Željko Jež

Ovih dana su Liberali Srbije iz Valjeva ukazali na još jedan grub i prostački čin gradskih vlasti, koje su dozvolile da dođe do devastiranja slikarskog murala na fasadi zgrade Sindikata na uglu Karađorđeve i ulice Vuka Karadžića... Mural je delo našeg uglednog zemljaka, starog Valjevca, slikara Slobodan Jevtića Pulike, koji živi u francuskom gradu Klermonferanu, i koji je u širim evropskim razmerama poznat upravo po islikavanju zapuštenih i ružnih zidnih površina kojima su Pulikine slike – murali dali novi život nadjačavši sumorno sivilo betonskih fasada.

mural 350 Vlasnik zgrade i opštinska urbanistička služba su bez ikakvih skrupula i ikavog respekta prema delu jednog stvaraoca vandalski doneli odluku da pomenuti mural „okuju’’ i da na te bukagije postave svoje nove estetske favorite na kojama će se reklamirati neki od komercijalnih proizvoda i roba. Zakrivajući slikanu fasadu i preuređujući je prema svojim merilima novokoponovanog burazerskog tržišta i mafijaške ekonomije, ovi nadobudni preurećivači Grada tako se upisaše u već poduži spsak onih koji su dali doprnos sramoćenju Grada, njegovom ruženju i poništavanju onih malobrojnih preostalih vrednosti koje ga asocijativno vezuju za uređenu evropejsku svakodnevicu.

I zaista bez želje da ulazimo u tzv. pragmatične motive i „ekonomski opravdane” razloge i potrebe zbog kojih se ovaj mural skida sa očiju građana našeg grada, zdravoj pameti je nemoguće da se otme utisku da je ovaj čin nastavak jedne prakse zasnovane na patološkoj mržnji prema svemu što je našem gradu davalo ukus i šarm evropskih i građaninu primerenih prostora. Mržnja prema građanskom i lepo vaspitanom, prema uređenom i primerenom, to je idejna i misaona matrica koja buja u glavama ufoteljenih pastira i drvoseča, hajduka i konjokradica, njihovih potomaka i naslednika koji se danas prikazuju kao neiskazani i neuspešni lekari, inženjeri i projektanti ili pak pravnici i ekonomisti opštih usmerenja a kojima je svima zajednička strasna ljubav za partijsku fotelju i njihovog Lidera sa kim su spremni do zadnjeg do iskraja i iskapi, da se napijaju i banče u memljivoj truleži valjevske politike. Ta mržnja usađena u sve one kojima je najveća radost i životna sreća da žive i rade na način protivan ljudskim pravilima, po zakonu obesti i beščašća.

To je kôd koga se tvrdokorno pridržavaju i novi upravljači Grada. Idelogiji mržnje prema svemu što je nekada ovaj Grad činilo najevropskim kutkom zemlje Srbije, konsekventno se provodi kao gradska politika ruženja Grada, njegovih urbanih, ljudskih i civilizacijskih vrednosti i to traje skoro punih 15 godina. Punih petnest godina vlasnici zvučnih titula gradonačelnika, predsednika skupština, predsednika izvršnih i inih odbora i čega sve ne još, u nemoći da se stvarno stave u službu razvoja i napretka, posežu za alatkom svoje mržnjom oprhavane moći i svoj bes iskaljuju na delu generacije, političke i stvaralačke, koja im je prethodila i koja je stvorila umiveno evropsko lice Valjeva, upisavši se u zlatnu knjigu uspona i ispeha u Srbiji.

Jer uređeni trgovi, pešačke zone, čiste fasade, oprane ulice, javni spomenici, umetnička dela i kultura na dohvat svakog građanina – to je mora koja već tačno 14 godina opseda mrzitelje grada, pretvarajući njihov boravak na čelnim položajima u ovom gradu u najveću odu ludosti i bezumlja. Mrzitelji grada tako bezočno i bezumno zatvarju pešačke zone, ruše trgove i sakrivaju uređene fasade javnih zgrada, podižu nakazne objekte za mali biznis svojih partijskih poslušnika, brižljivo se starajući da „vrate Valjevo Srbiji’’. Ova izborna parola, koju je tako srdačno u Valjevu prigrabila koalicija radikala i socijalista u godini ničim izazvanog rata u kome nismo učestvovali, postala je moto kojim se od te 92. godine rukovodila svaka potonja vlast u Gradu. Kredo svakog valjevskog politikanta i političkog kalkulanta postao je napad na evropski iskorak koji je Valjevo načinilo u svom zlatnom dobu osamdesetih, rukovođeno idejama koje je osmislio i u delo pretvorio Dušan Mihajlović sa širim timom svojih prijatelja i saradnika od kojih je većina pristupila Novoj demokratiji – Pokretu za Valjevo. Zato je nestala prva pešačka zona u čaršiji Tešnjar, a ova jedinstvena kulturnoistorijska celina je pretvoreno u istureno odelenje valjevskog buvljaka i parkiralište skupih automobila onih koji bi sebe hteli da nazivaju „žestoki momci grada Valjeva”. Kulturnom poletu su skresana krila, što veštim kresanjem budžeta ionako siromašnih ustanova kulture, što nameštanjem svojih nesposobnih i nekvalifikovanih a obavezno nepismenih i nekulturnih direktora institucija, kojima su najbolje preporuke i reference bile pravovremeno upisivanje u pravu političku partijicu. Ekonomski prosperitet se pretvorio u kolpas i smrt ekonomije iz razloga slične prirode. Uspešni privrednici iz osamdesetih su na vreme promovisani u „izdajnike” i „lopove” kako bi se omogućila sveopšta grabeš i otimanje društvenog i državnog.

Mrzitelji grada, kafanske patriote i oslobodioci Srba, sistematski su poništavali i trudili se da svojim nasiljem nad gradom i iz svesti građana potpuno izbrišu i ponište i sećanja na nekadašnji grad. Prilog brisanju sećanja je atak na Pulikine murale. Da, govorimo u množini, pošto je javnost dobrano zaboravila da je prvi atak izveden pre nekoliko godina na Pulikin mural u Karđorđevoj, preko puta Suda. Jednostavno je odsečen donji deo kompozicije. I opet bez znanja autora i bez ikavog respekta da je to nečije i nekakvo delo. Drsko i obesno, kao i ovih dana. Kao i uvek kada se briga o javnim narodnim poslovima poveri onima koji to ne zaslužuju ni svojim znanjem, ni svojim sposobnostima niti bilo čim što se u normalnom svetu broji u kvalitet koji preporučuje. Ali očigledno da su zaslužili po veoma iskazanim sposobnostima da lažu i obećavaju, da varaju i olajavaju, da prete i pljuju po svima koji nisu sa njima. Takvi su lakoćom dobili prevagu kod naroda koji još uvek živi sa duboko ukorenjenim shvatanjima nomadizma i plemenske svesti.

Igrajući na taj defekt kulture srpskog naroda, podgrevajući atavistička osećanja straha od drugog, vlastodršci Valjeva a i zemlje Srbije, uspešno produciraju svoje ideale života u bedi i kaljuzi sreće, u neznanju i nemaštini, rasprodajući lažni patriotizam kao nepresušan izvor „svome” omamljenom i u vremenu dezorijentisanom narodu.

Nažalost, najveće žrtve ovakvog vandalskog ponašanja bulumente na vlasti su novi naraštaji koje nečije bezumlje i mržnja osuđuje na život bez ikakve nade a o pravoj evropskoj perpektivi da i ne govorimo. Ili, možda, samo o tome i treba govoriti.