Imao si duše za svakoga

Žaobni skupe, poštovani prijatelji, Radenko Radić promenio svetom i za jedan duševni obuhvat suzio vidike nama, koji smo se Njegovim prijateljima dobom nazivali.

Bilo kakva protekcija – poslednje je što bih želeo, ali se nadam da Radenko Radić, kao kavaler starog poziva, neće dozvoliti da oko Njegovog nebeskog astala postiđeni dugo obigravamo.

Poduže su, naime, neki od nas „na listi čekanja”, premda shvatam koliko je glupo takvo objašnjenje, a i lična preduzimljivost, u tom pogledu, kanda nam je na nuli. Dragi moj gospodine Radiću, prosto da ne poveruješ!

A kako moja malenkost vidi stvari, trebalo bi nas naterati sa svojim smrtima bar da sarađujemo, s tim što sam duboko zabrinut, jer tako štogod, koliko mi je u znanju, nikome od nas na pamet ne pada.

I niko, dragi moj, niko kao Ti nije umeo kleti život sa smrću bez šavova da stapa. Sa one strane, gde zalazi Sunce, u jesenjem zlatu prepoznavaćemo i Tvoje duše visokokaratni udeo.

Svaki su dan u Tebi ubijali Pesnika, ali Pesnik, nekom srećom, nije poginuo, a bolne će rane vreme izlečiti, ako Ti rukopise neka druga lampa bude obasjala.

Malo je strašna iza Tebe ova tišina, da li to tako i inače biva, ili smo mi – provincijalno, ipak! – odviše uplašeni?

O tome bi se, amice, moglo raspravljati – ali, sad, šta je tu je...

Bili smo daleko, kaže Pesma, al najdalje – ne!

Tamo, najdalje tamo, pre nas si se skrasio, ali time naša u Večnosti buduća pozicija ni najmanje nije ugrožena.

Doviđenja Radenko Radiću, odlični moj prijatelju.

Sada me niko ne može razuveriti: imao si duše za svakoga!

Dano u Valjevu, 11. maja 2006. godine