Nevinost bez zaštite

Plakatom je Gradska biblioteka u Ljigu pozivala građanstvo da u petak uveče, 2. juna 2006. godine, prisustvuju promociji knjige Vojislava Šešelja „Svedok odbrane Slobodana Miloševića u Haškom procesu”. Došlo dosta sveta, dupke puna biblioteka: nešto malo građana, ostalo sve Srbi i Srpkinje – evidentne patriote, među njima dvojica pod šajkačama, kojima niko ne reče da se kape skidaju bar u biblioteci. Na bini Slavica Milivojević, direktorka biblioteke, Zoran Popović, predsednik Op­šti­nskog odbora Srpske radikalne stranke i potpredsednik Skupštine opštine Ljig, te gosti: Nataša Jovanović, Darko Glišić i Miroslav Pavlović. Pozadi njih, preko umetničkih slika i polica sa knjigama, sve prekriveno ogromnom zastavom Srpske radikalne stranke i nešto manjom slikom Vojislava Šešelja.

Pale se reflektori. Kablovska televizija Ljig „vrši” direktan prenos, jedna devojčica odsvira nekoliko taktova na klaviru, i Slavica poče ono njeno, toplo i uobičajeno: „Dragi sugrađani, meni je zadovoljstvo…” I najavi Zorana. „Braćo i sestre” – poče on svoj poduži govor u kome ni traga ni glasa o knjizi. Sve je bilo veličanje svoje stranke. I to ne kroz neki svoj, kakav takav, program, nego napadajući druge. Već u prvoj rečenici evidentira „najnoviju srpsku nesreću – otcepljenje Crne Gore pod ustaškim režimom Mila Đukanovića.” Posle je natuknuo da će Šešelj raskrinkati Haški sud, da je on (Šešelj) hteo tamo da ode i ranije ali mu Holanđani nisu dali vizu bojeći se „da im ne ugrozi kraljicu”. Na kraju je pomenuo da je „teško govoriti o knjizi” (teška oko 1000 strana), ali je zato uputio eko poruku da se knjiga može kupiti u njegovom opštinskom odboru. 

Posle je govorio Miroslav Pavlović. Uglavnom o Šešelju: „vojvoda”, „ljudina”, „gromada od čoveka”. „rasturiće Haški sud u paramparčad…”. Na kraju: „Da živi Šešelj i Srbija”. 

Prođe već i pola sata, ništa još o knjizi. Uze reč Darko Glišić i već na početku i on uputi eko poruku da prisutni svrate u sedište radikala i kupe knjigu. Toliko o knjizi. (Televizija zumira natpis: Srpska radikalna stranka.) Onda, Darko, ispriča kako su Romi iz Kalenića  „uzimali” po neki grumen uglja iz kopa u Tamnavi, pa im vlast DSS-a, tj. iz uprave „Kolubare” na tome nije zamerala, samo da glasaju Koštunicu. I sve je to, veli, trajalo dok jednom Romi nisu došli na promociju radikala i zatražili da ih prime u članstvo; tek posle toga Rome su proglasili da kradu ugalj i oterali na sud… Onda se Darko okomi na neprisutnog narodnog poslanika DSS-a, seljaka iz Mora­vaca, Zorana Tanasijevića – Tasu. Reče da Tasa nije dobar, da je sišao sa traktora i ušao u „dačiju”, i to sve zahvaljujući tome što Vojislav Koštunica ima vikendicu u Belanovici i što je on (Tasa) sa njim (Vojom) na „gde si, burazeru”. Ali, „izbori su pred nama” – zaključi Darko uz povik „da živi Šešelj i Srbija”. (Ono o Tasi imalo bi, valjda, veću težinu da je pomenuti umesto u „dačiju” uskočio u „mercedes”. Ali, ko mu je kriv što se nije, kao njegov kolega iz SRS-a, odjavio iz Moravaca i prijavio u Vranju pa na putne dnevnice i sopstveni prevoz uzeo koje milionče. 

Slavica stojeći čita o onome gde se lepo piše i govori o Šešelju. Zoran je sedeći vuče za rukav, njoj neprijatno, prisutni se beče. A lepo vaspitan Zoran je samo hteo na čas da je prekine jer je upravo stigao još jedan od promotera „knjige”, Momir Vasiljević. Pope se i Momir na binu, izvini se publici što kasni, imao je, reče, uz put i „nekih tehničkih problema, vozila ga,” kaza i to, „jedna lepa radikalka” pa nije hteo da je požuruje… Da li inspirisan „tehničkim problemima” na doputovanju, ali Momir svoj govor održa stvarno vrlo, vrlo literarno o Prvom svetskom ratu, o Kolubarskoj bici. Dugi, dugi pesnički plač nad Srbijom gde radikali nisu još na vlasti. Pročita napisano pa i to, da na izdajnički poziv „predaj se”, jedna zabrađena seoska baba povika: „Ne daj se, Ratko.” 

Posle sat i 40 minuta o Srbiji koju su unesrećili svi drugi sem njih – radikala, budućih usrećitelja, dođe na red njihov lepši pol, zvezda večeri, devojče iz Kragujevca, Nataša Jovanović. Mili bože! Sve što je dotle kazano i huljeno bilo je luk i voda prema onome što je narednih 40 minuta isiktala Nataša. O puču 5. oktobra, Vuku i njegovom NATO paktu, Koštu­nici i njegovim satelitima, manekenu Tadiću, mladom Đilasu i pljački naroda… A tek o Ivani Dulić-Marković. (Uh, uh!) Pored Srba, patriota i izdajnika, podeli Srbe i na normalne i nenormalne, rekavši da „nijedan normalan Srbin nikada neće priznati Crnu Goru.” 

Posle puna dva sata od početka tog događaja i tek na polovini Natašinog izlaganja, iz glave, sa svim interpunkcijskim znakovima sem tački, dođe i vapaj iz publike da je dosta politike i da se čuje i koja reč o knjizi. Čuvena radikalka bez pardona reče, da kome ne odgovara ovo može da izađe a knjigu neka kupi i čita natenane. U narednih desetak minuta „skoknu” Nataša i do Bora (bilo je to između dva kruga tamošnjih vanrednih izbora za predsednika opštine), gde opuči po DOS-u, takozvanom demokratskom bloku, po DS-u („žutima”), kako su upropastili Bor i njegove građane, da će njihov kandidat sigurno pobediti i Bor ponovo procvetati i sl. Pa nastavi o prijateljima Srbije, beloruskom Lukašenku koji je za vreme bombardovanja Srbije sletao na Surčinski aerodrom, pa kako naši ruski prijatelji kažu da Srbiju iz kriminala mogu da izvu­ku samo Srpski radikali, da će nam oni dati recept kako se to radi… I to je sve, reče, čula i uverila se kada je bila u Rusiji, na Kongresu patriotskih snaga sveta. Kad je događaj ušao u 140. minut, Nataša ponudi spasenje: da se „na narednim izborima zaokruži broj ispred Srpske radikalne stranke.” (“Živeo doktor Vojislav Šešelj, živela Velika Srbija!”) 

Pitanja nisu dozvoljena. Slavica se zahvali svima, pomenu boga, ljubav, sreću… I kraj. 

Između dosta težih pitanja koje građani Ljiga postavljaju, izdvojićemo neka lakša i sasvim obična. Prvo radikalima: zašto nisu poklonili biblioteci bar jedan primerak knjige o kojoj je trebalo govoriti. Pitanje Slavici: ako nije mogla da im zapuši usta da pričaju sve, ali ne samo ono što su najavili, mogla je da uslovi nepostavljanje partijske zastave. I drugo, ako joj nisu poklonili knjigu zar je baš morala da je pozajmi od predsednika opštine Miroslava Maksimovića pa da čita hvalospeve Šešelju. Za Televiziju Ljig pitanje: zašto je prenosila ovaj predizborni skup kad izbori nisu još raspisani. Najobičnije pitanje predsedniku Maksimo­viću: nije, valjda, da nije znao kako će sve ovo ispasti kad mu je organizator skupa Zoran Popović, desna ruka kao potpredsednik Skupštine opštine. Na kraju, pitanje svima koliko ih ima u ovoj „čorbi”: zašto je dozvoljeno da Gradska biblioteka, jedini kutak kulture u Ljigu, izgubi nevinost. Da je političi opogane.