prva strana

Subota, 16. Novembar 2019.

Revija KOLUBARA - Jul 2006 > ljudi

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

prošlost

kalendar

revija +

arhiva

impresum

pretraga

Hladnjača kakvih nemamo

Ljiljana Ljiljak

Sa arh. Miodragom Mišom Maksimovićem iz valjevskog „Keja” o međunarodnoj saradnji na izgradnji fabrike PODGORINA FRUCHT, kada su šleperi iz Poljske brže stizali u Osečinu nego nacrti e-mailom

vel Izbor KEJ-a za izradu projektno-tehničke dokumentacije i za upravljanje projektom hladnjače kompanije „Podgorina Frucht” proizvod je slučajnosti, neke naše saradnje od pre nekoliko godina sa firmom AGRANA. Ta kompanija i gospodin Čeda Nikolić su na određen način suvlasnici „Podgorina Frucht”, pa je, da kažem uslovno, kroz tu saradnju došlo do dogovora, a kasnije i upoznavanja sa većinskim vlasnicima, sa porodicom GRÜNEWALD – kaže jedan od autora hladnjače, arh. Miodrag Miša Maksimović uvek spreman, pa i u ovom razgovoru, da sažme iskustva i prenese dragocene poruke. – Poverenje je stvoreno pre dve godine, kada smo radili na rekonstrukcijama postojećih kapaciteta, odnosno otvaranju fabrike koncentrata, koja je jedan od bitnih uslova postojanja u regiji jer to je njihov osnovni proizvod. Na tome su oni zasnovali filozofiju svog ulaska na tržište Srbije.

Puno je stranih firmi učestvovalo u tom poslu, u sredini koja je slovila, pa i danas, da ima jaka grđevinska preduzeća. Gde smo se to izgubili?

– Izgleda da je ovih 15-tak godina, koje su prošle, ipak uticalo na određeni način da smo realno u zaostatku više nego što smo bili. Imao sam, uslovno rečeno, sreću da su me pozvali pre početka ulaska u posao da vidim šta oni to od jedne hladnjače očekuju, koliko god to kod nas izgledalo relativno jednostavno. Da je to postao jedan sofisticiraniji objekat za razliku od onoga što mi u našoj sredini viđamo. Moglo se tamo videti šta oni očekuju od jednog takvog objekta u prvim godinama postojanja ali i kroz naredne godine. Postavili su repere kako ta hladnjača treba da izgleda i posle pet, deset i posle dvadeset godina. I to je važan elemenat koji njima opredeljuje, da kažem, izbor stručnih lica, nekog znanja, kako kažu Englezi „knonj honj”, ali i potencijalnih izvođača. Izvođači se, naime, biraju na osnovu višegodišnjih referenci.

Da li je tačno da su Poljaci brže radili nego što su stizale dnevne pozicije sa projektnih stolova?

– Urađeno je nešto po prvi put što treba da bude procedura i kod nas. Čini mi se da je i izgradnja „Gorenja” takav primer. Uložili smo ogroman napor radeći za stolom, a u isto vreme se radilo u Austriji, u Srbiji, u Poljskoj. Ta saradnja omogućila je da se vrlo preciznom izradom dokumentacije i kvalitetnom izradom u fabrici obavi jednostavna montaža na licu mesta. Završena je u toku zime kada se kod nas praktično ništa ne radi. Ukupno, od početka projektovanja do tehničkog prijema - prošlo je samo šest meseci! Naporno ali dobro i prijatno iskustvo.

Kako su dopremani ti veliki elementi do Osečine?


– Prvi put je Poljacima (BUDAGROS iz Koszalina), jer je najveći deo tog materijala stizao iz Poljske, bilo malo neobično, ali posle je sve išlo dobro. Išli su kraćim putem, od Subotice, preko Novog Sada, Šapca, Cera. E taj put preko Cera im je preseo! Da se ne ljute naši prijatelji iz tog kraja, ali tako je....

Šta je tehnološki novo, čujemo da su digitalizovana skladišta?

– Po prvi put smo se susreli sa takvim nečim, mislim na projektovanje. Na internetu se može pronaći da su to takozvana „dinamička skladišta”, što znači da se koriste palete ali se one spuštaju na neku vrstu vagona koji se kreću po koloseku. To su termini železnice, sve to liči na to ali nije. To omogućuje da je pokrivenost u hladnjači blizu 95 procenata. Postiže se maksimum pokrivenosti ali i kontrola, čuvanje robe što je u običnim hladnjačama problem. Izgubi se vremenom kontrola gde se šta nalazi na paletama, pogotovu kako vreme prolazi, pa ne znaš ni šta imaš. Ovde se na svaku paletu stavi digitalna oznaka, tako da znate u svakom trenutku gde se šta nalazi i šta imate. Koliko ja znam, ovakve hladnjače nemamo u Srbiji.

Možemo li sve to da pratimo?

– Što se tiče inženjerskog potencijala, možemo! Čak da ne ulazim u beogradske okvire, gde ima i više inženjera i znanja, ovde u Valjevu postoji dosta jak inženjerski kadar svih profila, što smo prilikom projektovanja ovog objekta i koristili. Nismo imali problema da savladamo te velike raspone površina, kapaciteta, finkcionisanja. U izgradnji postoje tehnološki problemi jer su na hladnjači u Osečini primenjeni neki materijali za čiju proizvodnju kod nas nema kapaciteta.

Da li je strancima teško da ovde grade...

– Mislim da nije. Iskustvo koje je PODGORINA FRUCHT, odnosno vlasnici Nikolić i gospoda GRÜNENWALD imaju, mislim da je pozitivno, naišli smo na apsolutnu podršku u Osečini, od opštinskih urbanističkih službi do predsednika Milana Simića i njegovog zamenika Zlatana Pavlovića. Dobijali smo dokumenta brzo i kvalitetno i ni jednog trenutka to nije uticalo na dinamiku izvođenja radova. Znači, nije tako kako se priča, može da bude i drugačije. A biće sve to i podsticaj za strane firme da ne ulažu samo u Begrad već i u unutrašnjost: niže su cene zemljišta, pristupačnija je administracija, lokalna samouprava ima više mogućnosti da odvoji vremena za takve poslove. Nama u Srbiji ta usmerenost prema Beogradu je državni problem.

Ima li naznaka da se nešto menja?


– Ima. U Valjevu ne samo što se gradi GORENJE nego imate VALI, AUSTROTERM, pa GRÜNEWALD u Osečini... I bez obzira šta mi ponekad mislili o našoj opštini, našoj administraciji, zakonodavstvu, čini se da to, ipak, ide nabolje. Moje iskustvo iz Osečine je vrlo pozitivno.

Pohvala za Osečinu, ali i Čedu Nikolića...


–Treba pohvaliti taj njegov napor i to što je uspeo da firmu GRÜNEWALD dovede u Osečinu. Jer kad su oni počeli, to je bio kraj 2003, nezgodna godina, vreme posle ubistva premijera Đinđića, „šta će biti”... Prelomili su.

Koliko ceo poduhvat, projektovanje, nadzor, znači KEJ-u? Da li vam je nedostajalo stručnjaka?


– Pa, KEJ je jedna mala firma. Ali ja se uzdam u generaciju koja dolazi. Mog ortaka Vladimira Spasojevića kći Ivana, diplomirani građevinski inženjer, počela je da radi – veoma smo zadovoljni. Moj najstariji sin Filip već radi, srednji David, apsolvent arhitekture, takođ pomalo radi. To su generacije koje više barataju računarima, savremenim tehnikama, projektovanjem u savremenim tehnikama, govore jezike, osluškuju informacije koje su dostupne, imaju priliku da vide i rezultate, što mi nismo imali mogućnosti. U mogućnosti smo da se kvalitetno bavimo ovim poslom. I umemo.