Đavo u Valjevu

Odavno se već šuška u Kolubari vamo Gornjoj, da ima jedan koji brez pasoša i bileta, izvečeri u tajnosti, Lepom Serbijom putuje.

Nalickan.

U okraćalom sakou.

Sve čerez sanjane šljivike i livade sočne. Takoreći najlepše predele srpske poezije i proze, ma i kroza našu realnost i svakodnevicu puku. Pa da će jamačno, po logici roulete i kosmičkih zavrzlama, i u Valjevo Lepo pasti. Kažu da je bled u licu i da stalno nešto na prste računa. Noću putuje, a danju zvezde i kišne kapi zbraja.

Velika se čarlama ovde izrodila; ima li ko ne zna da kroza Srbiju noćom samo kurave i fukara putuje? Svi su strepeli, al niko nije bio kadar da formuliše vopros na koji bi svaki kurajber odgovor spremljen imao¹.
Valjevskoj muriji, s Načalnikom na čelu Pardon-Mjankovićem, prvo je u pamet prodro izvesni beogradski žongler i knjiž. krit., Teofil itd., mada niko nije bio siguran da li dotični u Valjevu Lepom boravi sporadi neke književne zajebancije, ili se u redovnoj švaleraciji prosto zatekao. Iz skupine relativno nažandarenih primeraka izdvajao se jedan tupougli murijak koji je svojevremeno drveni šporet stručno konstruisao i naglas u sebi kliktao: Bogoljub! Bogoljub!

Domašnji polupesnik i bolesnik, Ljubomiš nekoji Pačeta zvani, koji se uličnim žargonom i tugaljivim rečima ponekad služio, spremno je ustvrdio da se Gospodina, moliću, može streviti iza svakog ćoška, a iza špigla – ponajsigur! Plus, da se Đavo očas u dobru mindžu stvoriti može. Međutim, švorc-kolegu bi se komotno moglo smatrati egzemplarom, odavno i temeljno u vinjak s malom kiselom potopljenim, te da mu se konec u magli dole kolubarskoj sve češće nazire.

Jedan opet jak faktor, iz Lajkovca otud, smatra da bi to nekakav ruski Knjaz mogao biti, mada poprilično odocnio na one vozove koji još ponekad kroz srpske snove, tešku besparicu i mrak srpski štekću². Dok, Gospodo moja, veoma mala većina još uvek nagađa ko je veći Đavo: gazda ovdašnji, Etilen gazda-Tošić, ili valjevska seks bomba osobito zašiljenog stava i filosofičeskog nastrojenija – Rada Roda³.

Neki pametnjakovići su se prisetili i onijeh vremena kada je „svetski duh na konju”, kažu da je Hegel tako nazvao Napoleona, projahao Evropom. Da je mene neko pitao, bez razmišljanja bih fiksirao keca na neuništivog Milojka Boema; tovarišč je onomad srpskom panduru u lice grozno i autoritativno podrignuo: „Šta?! Samo 0.9! Sramota! Sa 0.9 pred familiju, komšiluk, i pred Miloša, Milojko živ ne izlazi! Oćeš da pukne bruka – piši dva i po!” Zna se kolko je falilo, pa da ga nogom u jaja opali.

Dva valjevska copka⁴ u godinama i velikim finansijskim problemima, neki Parfem Tešić iz dole muruza ispod Valjeva Belog i njegov istorupić⁵ i kum Staniša Backović, iz ugledne, inače doktorske kuće, koja po čitavi bogovetni dan evo čaklaišu Valjevom Lepim, sve uzduž i popreko, ne bi se smela izostaviti po pitanju Gosta koji je u Valjevo Bijelo niotkuda pao⁶.

Iako je znano da toj, jelte, dvojici ni čuveni nadrilekar iz valjevske onomo Bolnice „Dr Dragiša Budlin”, kurolog Drmatović, koji u naručju najlepših medicinskih sestara noćiva, po pitanju prostate prosto ne bi mogao od pomoći biti, očigledno je da: Copkovi su Đavla tražili!

(Najčudnije je, ipak, što obojica tvrde da se međusobno ne poznaju i jedan od drugog begaju ko Onaj od krsta.)

Imajući u vidu sve to, jedan polovni pojedinac iz svekolike krušičke gulije, zablenut u nebesa, sindikalne lažove i nadolazeću neizvesnost, do neba je zavapio kako se srpski atleta, veseli Drag. Aleksić, na ovu storonu odonud eto povratio, i sve viseći na konopu ispod aviona, ponad Valjeva Bijelog leti. Čeka se, veli, da o zemlju tresne i samo „zene kao tić”.

Drugo, sećam se (al nek ostane među nama) i grupe Bairaca, sa Milavca kod Ljiga, koja se kod nadrilekara Drmatovića, kada je ovaj jedared iz snova devojačkih uspeo da šmugne, raspitivala da li se i Crnci u Južnoj Africi i drugde o bele čaršave otiru kada se u snu znoje. I da li bi tu vešplav mogao da pomogne, ili varikina.

Nemam pojma da li je Vama uopšte jasno, kako se u čitavoj priči pojavilo Dupe s Glavom, zatim neki Opštinari za koje bi izvesni spouksmen, Džej Šej prosto rekao da su ona kola... neznamkakosekaže šteta. Onda Lepojka na ceni, sa frizurom dostojnom Mila Frizera iz najboljih dana, što je na knjiž. večeri preživala froncle svog promašenog života i neke detalje sa letovanja od pre nekoliko godina⁷. Jedan, koji poput Predsednika Opštine, od Jadra do Vistada neopravdani optimizam širi, te nekakav tutumnjak par ekselans; eve samo još da doturim valjevskog advokata Aćima Lukića, Kralja Duvan-Čvaraka, Sl. Batočanina i onog komšiju što mu je kuče otrovo, nekoliko radikala, Miketu Šofera, Birbija sa sve pečenjem, Tuda, Minića, Puću, Onog što je cepo karte u Domu omladine, Malog Kecoja od 2,5 metra, Zlaju konobara, dve tri komšinice, čopor pasa lutalica, Fikicu Miću, pokojnog Kara, A. J. Mariokova, nekoliko otcepljenih Crnogoraca, par srpskih Ministera, i na kraju, brate, dve dobre pičoze sa Kopakabane, pa kolko uskošta!

Osumnjičeni je kažu viđen i dole pored Kolubare, pa otad konobarska crna trojka iz kafea Casablanca (Era-Pera-Branko) velikom se bakšišu nada, mada neki taksista, sa Jadar-kafane, tvrdi da je jednog nalickanog u ćoravoj turi, kroz kišnu noć i sumnjive okolnosti, prema Bolnici dole odvezao.

Najpoznatija valjevska starleta, lepa Ljilja Ćao, namah je pod srcem svojim počuvstvovala nešto dotad nepoznato i pomislila da bi to mogao biti – On. Princ iz snova koji bi je na daskama valjevskog amaterskog pozorišća, u Ćišinoj režiji, pred prepunom salom Doma kulture mogao zaprositi. Te da sa bine direktno, zagrljeni, u beli svet prhnu.

Družina klasno neosvešćenih seljaka iz sela Bobova, gore podno Medvednika, sve go jatak do jataka, odmah se usrala u gaće. Nema ko nije pomislio na Hajduka Bojovića, poč. Savu Savanovića, na Čohano, Jejinu, Jarcana i Dula-Miću, ili na gomilu bezrepih Dinkićevih poreznika. Retki su, krijući se u sopstvenoj koži, samo podumali: Ratko!

Moja malenkost se pouzdaje u kvadratni koren iz 4 Jahača Apokalipse, onaj ubitačni advokatski tandem, Ica – Cvek, koji je nesumnjivo kadar da bilo kom pravničkom fićfiriću zguza gargiju udari, pa jamačno i opskurnoj onoj bratiji sa nižih spratova Opštine. Otkad su u Opštinski sud i valjevsku stvarnost u crnim šeširima sa velikim obodom unišli, celom je Valjevu postalo jasno ko je Đavolov advokat. (Batan i Kića ostaju za drugo izvlačenje.)

Valjevski trač-maher i novinar Džane (holesterol – 8.41, trigliceridi – 5.01, da ne pominjemo karijes, šestica gore levo) odmah je skonto da Gospona, moliću, za Valjevca Godine treba predložiti, a žiri onaj neka se nosi. A pošto mene niko ništa nije ni pitao, mogu slobodno da izjavim da bi Mesje sve laureate, sve valjevske Valjevce, sem Makija naravno, na onu stvar što nije za novine mogao da nabije.

Nego, kažu da nije preporučljivo da se čovek u mojim godinama i na velikoj vrućini mnogo od teme i sebe samoga udaljava.

***

I tako, čekajući Đavla sedim u ćošku, glup kao kurac, striktno oivičen sopstvenim intelektualnim kapacitetom, sve pokušavajući iz kože svoje da iskočim u ovaj govnavi svet i opštu frku, potpuno nesvestan da tamo negde daleko postoji jedna ogromna stena, sto puta, i milion hiljadu puta, veća od zemaljske kugle, koja iz pizde materine već hiljadama miliona godina prema našoj planeti juri brzinom od 100.000 svetlosnih miliona godina, te da će se, izvesno, sa Zemljom najposle i sudariti.

Eto!

Ža mi je samo mirisa lipa onih niz Kolubaru dole što šume.

¹ Mož jedino osoblje Gradske Biblioteke, poznato sa svoje visprenosti, neobične lepote i boljšog potencijala duha, u maloj sredini.
² Može li se, dakle, o srpskom nepojamnom ludilu govoriti samo na osnovu činjenice da je onomad neki Radovan Marković na 40 celzijusovih (plus teško oštećeni ozonski omotač) nadahnuto govorio o čeloveku koji je u Srbiji kupio nove cipele. I da mu te cipele nisu bile ni velike, ni male, a ni - taman! Ili što je o smrti tako autentično pisao, da nema iksana koji bi mu poverovao da se taj u žive jošte broji. Tj. da u poslednjem času, onome ravnodušnom, s lopate utekao nije.
³ Jedan mali piščić, kojeg ljubomorno u svom srcu krijem, insistirao je (nekoliko noći uzamance) da napišem SEDž BOMBONA, al ne dade Đavo. Plust što cela čaršija zna da bi mi oni hrđavi GLODUR Zranković, svojim etičkim makazama i po nalogu lične savesti opkrojio tekst i prepravio šnit. Mogu dodati, al samo za redovne čitaoce, da se mnogo zajebao onaj u Opštini faktor, koji je za Art-Directora Moderne Galerije nije postavio. Ne da je lepša, nego je mnogo neuporedivija naspram i Gila i Dula. Po sto puta. Al, šta ćeš...
⁴ Mlađa Ilinčić tvrdi da treba veliko C.
⁵ Bog mi je svedok da sam steo da napišem: istomišljenik, al se omaklo. Bog i niko drugi.
⁶ Znam ja da mi uvaženi čitalac (a pogotovo Mićko Leon) neće verovati, ali tvrdim da najpametniji Valjevac, tzv. valjevski Hegel i šef izbornog štaba budućeg Gradonačalnika Valjeva, Peđe Mazgića (inače zvanog i „valjevski Drakulić”), onaj besmjertnij Neša Šonja, i njegov alter ego, Gaja iz Pansionata, nisu rekli da su ta dvojica fukara i magarad. I da su, k tome, ološ valjevski i lelemudi. Ako ćemo pošteno: Nisu. Pred Opštinskim sudom ili pred Ikonom svejedno, mogu da se zakunem da nisu širili kako je Parfema onoga neki Đurica Fuzbaler sve šamarima žestokim uljuđivao, pa ne vredi, a da je G-din Backović jedna, da kažemo, ozbiljna persona i roditelj k tome, nažalost i jedini, moliću lepo, registrovani diler deviza u Valjevskoj muriji još 1993, a da mu inače svaka čast i čest.
⁷ Neki Todor, priča se da je novinar beogradskog Timesa, lepuškast i visok, koji ustvari nije ni prisustvovao knjiž. večeri tvrdi i da je tiho prdnula, ali mu niko ne veruje.