prva strana

Subota, 19. Oktobar 2019.

Revija KOLUBARA - Avgust 2006 > prilike

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

kultura

prošlost

kalendar

pisma

revija +

arhiva

impresum

pretraga

Dobar predlog za grb

Vladimir Đurđević, novinar

U junskom broju Revije „Kolubara” Dušan Arsenić je dao zanimljiv predlog za novi grb Valjeva. Nisam stručnjak za heraldiku, ne razumem se u te poslove, nije moje ni da se petljam u njih, ali, kao građanin, imam potrebu da kažem da je, na osnovu onoga što sam video i pročitao u „Kolubari”, Arsenićev predlog dobar. Imam čak utisak da je rešenje vrlo dobro, pre svega u elementarnom smislu i suštini, i da bi, sa eventualnim korekcijama samog umetnika, Valjevo moglo da dobije lep grb. Koji bi bio njegov večan simbol i večno znamenje.

U propratnom tekstu Arsenić se poziva na reči Miloša Ćirića, profesora Fakulteta primenjenih umetnosti i stručnjaka za heraldiku, koji se, u najkraćem, zalaže za ono najjednostavnije, najlogičnije i jedino ispravno: da se u osnovi za rešenje grba ne unosi ništa sa strane, ne traži ništa novo već da se poštuje elementarna heralidička logika i tradicija i dodaje:

„Zbog toga je bio izazovan predlog gospode Berka Savića i Zdravka Rankovića, da neophodnim grafičkim intervencijama pokušam da rekonstruišem i osavremenim grb na ploči sa natpisom vojvode Jakova Nenadovića na kuli na Kličevcu”.

velSlikaru očigledno posao nije bio lak, ali ga je, koliko se razumem u to, dobro obavio, za početak. „Preneo” je i donekle osavremenio ono što je isklesano na ploči kličevačke kule i to je, imam utisak, dobra osnova za grb.

Kada sam se već odlučio da „podržim” predlagače i umetnika, red je da kažem i zašto to činim. Pre svega, Valjevu je potreban novi grb. Ali ne zbog političkih i drugih promena, ambicija nekih ljudi, mode i sličnog, već proste činjenice da dosadašnji grb ne može biti simbol i znamenje Valjeva. Kada je pre nekoliko decenija usvajan, živeo sam i radio u Valjevu i dobro mi je poznato kako je usvojen. Nije ni tada išlo lako, bilo je mnogo natezanja i mudrovanja, uglavnom o beznačajnim detaljima, a ideologija je, razumljivo, prevagnula. Bilo je kako je bilo. Možda je i usvojen sjajan grb, primeren tom vremenu i ideologiji. Ali njim se zanemarivao značajan deo istorije, kulture i tradicije.

Inicijative Savića i Rankovića i pravo rešenje koje je dao Arsenić nemaju nikakvih ideoloških „primesa”. Nemaju u sebi ničega što bi, ovako ili onako, moglo biti sporno, odnosno što bi, u nekom dalekom budućem vremenu, moglo da dovede u pitanje vrednost ovog važnog gradskog znamenja. Nenadovići su stvarali novu srpsku državu. U tom poslu učestvovalo je mnogo ljudi, neki od njih su bili na istaknutijim mestima i bolje se „plasirali” na srpskoj „istorijskoj listi”. Ali, nijedna kuća u Srbiji nije, kao kuća Nenadovića u Brankovini, dala toliko snažnih i za srpsku stvar zaslužnih ljudi. Nenadovići valjda nikada i nikome razumnom ni u kom vidu nisu bili sporni. Prava, autentična istorija nove Srbije, a pogotovo Valjeva i Valjevskog kraja počinje početkom 19. veka. Počinje, u stvari, sa Nenadovićima. Ali, da ne dužim o tome, jer se radi o dobro poznatim činjenicama.

Možda bi ovo rešenje, u najnovijoj poplavi grbova, zastava i sličnih simbola („štancovanih rešenja” koje nemaju nikakve ili imaju vrlo male veze sa istorijom, tradicijom, smislom i suštinom određenog grada i kraja) moglo da bude najoriginalniji simbol jednog grada na ovim prostorima.

Što o ovome više razmišljam, sve sam uvereniji da je ovo što je „napravio” Arsenić dobro, čak vrlo dobro rešenje. Izgledaće možda nekome pretrpano, šareno, u izvesnom smislu pozajmljeno, nametljivo i neskromno. Primedbe te vrste bi mogle biti umesne da je Arsenić izmislio grb. Ili da je, daleko bilo, precrtao neki stari evropski grb, odnosno da njegov grb nije oslonjen na autentično rešenje, koje je nastalo u okolnostima i u vremenu u kome je postalo. A kako je nastao taj grb na Kličevcu za ovu priliku nije uopšte važno. To može da istražuje i istraži Berko Savić. Ako to već nije učinio.

U Slatini, jula 2006. godine