prva strana

Subota, 20. Jul 2019.

Revija KOLUBARA - Avgust 2006 > ljudi

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

kultura

prošlost

kalendar

pisma

revija +

arhiva

impresum

pretraga

intervju

Pristalica novih dešavanja

Sa Anđelkom Mandić-Milutinović, arhitektom

Ljiljana Ljiljak

U birou „Ana projekt”, u Karađorđevoj 101, na zidu panoi sa foto prikazima stambenih zgrada u Sinđelićevoj, u Ulici vladike Nikolaja, pa projekta rekonstrukcije krova i nadgradnje Doma zdravlja u Železničkoj. Rajsnadlama prikačeni crteži i skice nekih novih, budućih zgrada, uglavnom u Valjevu i na Divčibarama. Tu je i nekoliko grafitnih crteža „iz studentskh dana”, i panoi su sa izložbe „Vreme arhitekture 2005”.

Andjelka vRadna atmosfera, dogovori telefonom o izboru materijala, poslovnim susretima... Podsećamo se slične autmosfere od pre nekoliko godina u skučenim prostorijama „Valjevo-projekta”, gde je arh. Anđelka Mandić-Milutinović skoro četiri godine sa kolegama radila na novom zdanju valjevskog SUP-a. Uporedo sa gradnjom. Zdanje, koje, skoro četiri godine od završetka, trajno obeležava prostor koji će grad tek otkrivati.

Kao što je uređenje apoteke „Centar”, u prizemlju zgrade preko puta Opštinskog suda, ostalo do danas primer da se kod takvih intervencija može i mora dobiti kvalitet. Obdanište u Brđanima projektovano je „preko noći” jer „uspavani” grad nema spremne projekte. Potvrdio je odavno izrečen sud o Anđelki da i u stešnjenim rokovima uspeva da ponudi projekte jasne arhitektonske autorske doslednosti. Činjenica da je autor značajnih javnih objekata, rekonstrukcija i dogradnji na postojećim, možda je razlog brojnim komentarima u javnosti, ali ništa manje povod tome su i njene stambene zgrade – od onih kod Kantara u Gradcu, do nekoliko u centru, izgrađenih tokom poslednjih tri–četiri godine. San joj je, kaže, da na jednoj od sve ređih ravnih terasa podigne stan od stakla, na sprat.

Razgovor, ipak, počinjemo drugom temom.

Dosta se baviš nadgradnjama, rekonstrukcijama, preuređenjima. Sudeći po komentarima u javnosti, uspeva ti. Poslednje reakcije stigle su povodom nadgradnje sprata i rekonstrukcije krova na zgradi Doma zdravlja u Železničkoj. Zadatak nije bio lak?

– Mislim da je arhitektura Doma zdravlja odlična, da je to, za svoje vreme, jako dobro projektovan objekat. Potrudila sam se da u nadgradnji budem što manje primetna. Da ono što postoji ne nadgrađujem nekom svojom arhitukturom, nego da to bude potpuno neutralna arhitektura. A intervencija je bila nužna jer se, po pravilu, svaki objekat sa ravnim krovom kod nas ne održava, pa je i Dom zdravlja doživeo da njegov ravan krov propadne! Kad gledate spolja, on je jako dobro izgledao pre nadziđivanja, ali kada se popenjete u potkrovlje, gotovo da ne možete poverovati šta se dešava, u Medicini rada ili prostorijama Uprave na primer, koje su na drugom spratu ispod te ravne ploče. Ta prokišnjavanja, fleke, buđ… Sve je to zapravo posledica naše nemaštine i nemogućnosti da obezbedimo da objekat ima neki svoj život, neka redovna ulaganja.

Nisi uspela da saznaš ime arhitekte koji je projektovao Dom zdravlja, nema ni projekta, te lične karte svakog zdanja. Arhitekte su, ne samo u ovom slučaju, potpuni anonimci. Šta se to dešava?

– Na otvaranju bilo kog objekta nikada nećete videti arhitektu. To je neverovatno. Mislim da je Mića Janković, pokojni načelnik valjevskog SUP-a, bio jedini koji je insistirao da projektanti, ne mislim samo na sebe već na kompletan „Valjevo projekt”, da svi ljudi koji su radili na SUP-u, obavezno budu na otvaranju te zgrade, da ih na neki način predstavi javnosti. To je stvarno retkost. To mi je čak interesantno, ne zbog toga što je meni bitno da se tu negde pojavim, već kao fenomen. Gledam objekte, koji se u Beogradu otvaraju: značajni objekti, značajne arhitekte a nigde autora. Nešto tu nije u redu. Meni to ne smeta, nije mi to potrebno. Ali, tako značajna imena, poput naših profesora, ili značajnijih autora, koji, nažalost, rade samo u Beogradu, gde se inače samo i radi – njih nema ni na otvaranju „njihovih” građevina. To mi je zaista čudno. Prosto, kao da bi sad neko, otvarajući objekat, pao u senku autora. A možda je nešto drugo u pitanju...

Dosta radiš u Valjevu. I u ovim danima siromaštva imaš, čini se, dovoljno posla?

– Ne vidim da ima značajnih investicija, mislim da bi Valjevo trebalo da ima mnogo više „kranova”, kako je znao da kaže jedan moj kolega u „Valjevo-projektu”. Mi smo tada radili na petom spratu u centru grada i jedne godine moglo se videti sedam–osam kranova odjednom! Tada se nešto dešavalo. Sad nema kranova. Znači nema investicija. To se može zaključiti i kada dođe do plaćanja, do raelizacije. Naplata dugo traje, to je problem da ne poverujete. Ako čovek radi nešto, počeo je sa projektom, pa ako nema para za to, šta će se tek desiti kada stigne do prozora i završne obrade? Ako se ljudi bave investicijama po princupu „ajde nešto da pokušamo”, onda je to „batrganje ribica na suvom”. U principu, nema investicija i to je problem.

Da li si zato što nisi „u preduzeću”, u „jakoj” firmi, na udaru takvih pojava? Kako ti braniš svoje autorstvo?

– Mislim da sam bila jedna od najbučnijih kada su dolazili predstavnici Vlade Srbije, pre nekoliko godina, kada je pripreman Zakon o izgradnji. Ponudili su da damo primedbe i sugestije, ali zna se – svaka prmedba završava tako što ostane da lebdi u etru, odnosno nigde je više nema. Pokušala sam više puta da ih animiram, da preciziramo odnos prema autorskom pravu. Vi sada možete da uradite idejni projekat i da ga prodate. Neko drugi će da uradi razradu jer ni jedan idejni ne može da sagleda sve ono što će se desiti u glavnom projektu bez obzira na to koliko on bio detaljan. I, naravno, ostaje na razrađivaču, na njegovoj savesti, da li će da vas kontaktira ili neće. I šta će uopšte da napravi od svega toga – da li će pod pritiskom investitora da skine neke detalje ili ne. Zapravo dođete do onoga da je „arhitekta dobar onoliko koliko je dobar njegov investitor”. Znači, možete da smanjite nivo neke obrade, možete da izbacite nekoliko završnih obrada ili da jednu staklenu površinu (prozor) pretvorite u četiri-pet… I neko će reći, to je to, forma je zadržana. Nije! Postoji mnogo razloga zbog kojih ste vi u fazi idejnog projekta odlučili da to bude baš tako. Jer, to je jedan proces, razmišljanje u tri dimenzije. I zato sam pokušala da se to reguliše zakonom ali nisam uspela.

A jasno je šta je autorstvo. I da li je zaštićeno ili nije. Između ostalog, postavila sam tada pitanje vezano za nadziđivanje objekata i za održavanje ovako velikog stambenog fonda, i starog i novog koji imamo. Sve traži održavanje, intervencije, a ne samo bojenje fasada. A to je jedino što je pokrenuto. Ali, potrebne su suštinske intervencije.

Imala si sreću da radiš projekte mnogobrojnih javnih objekata. Na listi si onih autora na koje se u tesnim rokovima računa. Da radiš predano, temeljno, brzo… U Valjevu – SUP, Obdanište u Brđanima; na Ubu i u Mionici nerealizovane hale sportova...

– Ali, to nije mnogo. To je posledica toga što se malo gradi. I kad napravite nešto, na dva ili tri objekta, to nije ništa. Valjevu je mnogo toga potrebno od javnih objekata, bilo da je rekonstrukcija u pitanju, ili da se grade novi objekti pa se ne uradi. Otuda utisak onog „od ništa pa nešto”.

Projekat pošte u Sedlarima?

– Jedan od nerealizovanih, ali nisam pravila listu koliko ih ima nerealizovanih. Znate li zašto? Zbot toga što mislim da bih za isti objekat mogla napraviti bolji projekat. Prosto mi nije žao, ako se javi neko ponovo ću projektovati na istoj lokaciji, početi ispočetka…

U stambenoj izgradnji postigla si određeni nivo, kvalitet materijala, izvođenja...

– To uvek imate kao problem i to problem broj jedan. Ljudi se istroše, nekad ne stignu ni do samog projekta, a kamo li kad stignu do završnih radova. Imam utisak da tu dođe do zamora materijala i posustajanja kad treba malo i da se objekat završi, da se kuća prikaže u nekom drugom svetlu. Jer i stambena zgrada je javni objekat, pripada urbanoj strukturi grada, posebno u centru. Sve fasade zgrada uvek su na kraju znak neke nemaštine: uvek je to neka demit fasada, pa stiropor, pa završna obrada, pa onda ne možete nikad da je izvučete glatko. Onda mora druga fasada da se ne vide senke i uvek se nekako vratite na isto. Još ne znamo da li će taj stiropor ostati i koliko dugo će to biti trajna varijanta. Šta će se dešavati sa tim fasadama koje sada radimo. Kada su se u Beogradu prefabrikovali veliki kompleksi stiropora nije bilo. Ali mora se graditi pa neka bude i to. Toliko se brzo pojavlju novi materijali i na našem tržitu, strukturalne fasade ili konstrukcije za fasadne obloge, na primer, pa se nadam da će biti samo pitanje vremena da li ćete neku keramiku, koju ste videli u nekom časopisu kao nedostupnu, naći u marketu u svom susedstvu. Neće, znači, biti samo pitanje bojenja fasada, čime se uglavnom sada bavimo. Moramo u jednom trenutku preskočiti tu fazu i krenuti ozbiljnije. Zamislite fasade od stakla, bojenog stakla!

Obdanište na Boričevcu projektovala si za mesec dana. Ako za decu i njihovo obdanište nema para, onda ne treba ništa ni graditi!

– Mira i Milica, vaspitačice koje su otvarale sedmo valjevsko obdanište, pričale su mi o tome koliko dugo nije građeno ni jedno novo! Čini mi se, više od dve decenije! To je neverovatno. Čak i da nije bilo nikakavog povećanja stanovništva, ili potrebe obuhvata dece iz Rađevog Sela, Sedlara i drugih predgrađa. Prosto je neverovatno. Pa opet je, i na zgradi obdaništa u Brđanima, ostala najjeftinija fasada, to staklo, koje je trebalo da bude termopan sa peskarenjem, prevedeno je u leksan koji je jeftiniji. Ali to su, reklo bi se, periferne stvari. Pogledajte Dom zdravlja, Gradsku bolnicu. Mislim da je Hirurški blok (autor arh. Milan Mitrović) savršen objekat. I dan danas kad vidite koliko se tu na sve mislilo, počev od onih malih kutaka za sestre, prijema pacijenata, do soba koje su savršeno funkcionalne i u kojima možete samo da menjate enterijer.

I vidite, u svakoj sobi iznad ulaza imate klimu, rešetke za klimatizaciju koja nikada nije proradila. Onda mi Valjevci kažemo: pa ta bolnica ima velike prozore! A nije problem u prozorima već u novcu da se uradi i klimatizacija. Ti su prozori planirani samo da se otvore i operu i ništa drugo. Isti je slučaj i sa obdaništem u Brđanima. Mi smo čak predvideli gde da se smeste klima jedinice. Ali nije ništa urađeno...

Da li o takvim stvarima treba neko da brine da se to ne dešava? Da se blagovremeno planira, bori za standard koji nudi projekat, da se neki procesi osmišljavaju?

– Bila sam u Opštinskoj komisiji za urbanizam u kojoj se dosta toga pretresalo pre izlaska u javnost. I to nije bilo od malog značaja. Ali, mislim da ne postoji ni jedno prepametno telo u gradu, koje će reći ne znam šta značajno a da bi se to i realizovalo. Mislim da jedino te retke investicije mogu nešto da pokrenu. Nije još uvek natkriven Petnički kompleks, ni jedan bazen, Valjevo i dalje nema pokriven bazen da nam se i zimi može ići na plivanje. Eto to je primer, male a značajne investicije koja nikao da se desi. A dobra bi donela svima. Mislim da je dobro da se uspostave takva tela, da nam se pripremimo za to jer će doći neke pare a mi moramo imati strategiju. Mi sve radimo ad hoc. Ako uvodimo gradsku liniju do tog i tog mesta, onda moramo znati da će ona u jednom periodu biti dotle i dotle, i da će posle produžiti ne znam dokle. Godinama sam pokušavala, u toj komisiji za urbanizam, da se markiraju ulazi u grad. Da zanimljivo, provokativno obeležimo ulaze u grad, da imamo table na stajalištima autobuskim gde će se videti pravci, da ne zapitkujete kuda autobus ide. Ako takvo neko telo postoji onda ono može da pomogne u rešavanju nekih tako, na izgled, malih problema.

Nisam uspela, nismo tada uspeli, možda neko drugi reši takve male stvari. A nisu, jer ako vam neko prolazi kroz grad na putu do Mora (a celo leto prolaze), a nema razloga da se zaustavi u Valjevu jer nema ništa od toga što bi ga zaintrigiralo da se zaustavi, pogleda, posedi, ode nešto posebno da obiđe... Te male stvari su zapravo priprema za neke strategijske odluke...

Kakav je tvoj odnos prema tradicionalnim arhitektonskim formama, stilovima ?

– Ja sam potpuno urbani tip, volim kada se nešto novo desi, kad vidim nešto od novih materijala, konstrukcija. Volim da vidim nove forme. Te stare gradske prostore prihvatam takvim kavi su. Tešnjar je dosta dobar, a žao mi je što neke konstrukcije, ne samo fasade, padaju. Vidi se da se na njima ništa ne radi. Ali to ne može biti samo briga vlasnika koji tu živi. Mislim da država mora da utiče, da pomogne ljudima da se tu nešto uradi. Nisam sigurna da grad tu nešto može ...

Dešava se, ipak, sudeći po nekim objektima, da si imala zadovoljavajuću saradnju sa investitorima? To se pre svega odnosi na zgradu na Duploj traci.

– Ako imate kvalitetnog izvođača, investitora, koji, kad mu nešto predložite, razume i brzo se složi sa vašim predlogom, nije problem da se to desi. A ako imate neku drugu priču, koju ne možete da isterate do kraja, onda, naravno, sveukupna slika ne može da bude kao što ste je zamislili. Svi oni koji rade na projektovanju i izvođenju zajedno, u istoj firmi, u povoljnijoj su situaciji. I to dosta dobroj. Radujem se da to postoji, da ima mojih kolega koji tako rade pa mogu da uvedu nešto novo. Ako prepustite projekat investitoru, izvođaču, neminovno je da će doći do nekih promena. Ni on, ni arhitekta ne znaju šta sve može biti, ali je dobro da se konsultuju.

Lični izbor?

– Ja se tek nadam nečem budućem...