O filmu „Sveti Nikolaj Srpski”

U produkciji Srpske pravoslavne crkvene opštine Berlin a pod rukovodstvom scenarista i režisera đakona Nenada Ilića i protojereja Dragana Sekulića kao producenta završen je u proleće ove godine film sa gornjim naslovom.

To je dugometražni dokumentarni film koji traje 112 minuta i osim na srpskom, urađen je i na francuskom, nemačkom, ruskom i engleskom jeziku. Premijera je bila u Sava centru u Beogradu, 14. marta 2006. godine. Prikazivan je i na Drugom programu RTS u šest nastavaka. Potom je film u vidu kaseta razaslan širom sveta, u junu je stigao i u SAD.

U patrijaršiskom listu „Pravoslavlje” od 15. maja 2006. godine objavljen je prikaz Boška Obradovića, gde stoji i ovo: „Kroz uzbudljivo žitije jednog od najosporovanijih i najomiljenijih srpskih svetitelja ispričana je čitava istorija Srba u 20. veku.” I onda navodi gde je sve u Srbiji film prikazan i gde će sve po stranim zemljama to biti. Filmu je dat veliki publicitet.

Neosporno je da sveti Nikolaj Žički i Ohridski, koga je Srpska pravoslavna crkva kanonizovala kao srpskog svetitelja, i te kako zaslužio da se o njegovom životu i radu sačini dugometražni dokumentovani film. Toga se prihvatila Srpska pravoslavna crkvena opština u Berlinu, što je za svaku pohvalu. Ali (ne može se bez ovog „ali”), pusti Srbi su i ovde pokazali svoju uskogrudost, partijstvo i sektaštvo!

U filmu ima zaista lepih i dokumentovanih scena iz života i rada svetog Nikolaja. Ima divnih slika i objašnjenja, ali nažalost nedorečenih i sakrivenih od gledalaca! A to je ne samo velika šteta po film kao celinu, već i grehota i pred Bogom i pred istorijom.

Film „Sveti Nikolaj Srpski” rađen je dve pune godine. U to vreme iz štamparije Srpske patrijaršije izišla je knjiga Borivoja M. Karapandžića: „Viđenja i razgovori sa svetim Nikolajem Žičkim”. Idući tragom te knjige, režiser i producenti pronašli su u Čikagu jednog od još živih svedoka – protinicu Radu Popović, koja je poznavala i gostila svetog Nikolaja. Oni su je intervjuisali, što je za svaku pohvalu, jer je lepo evocirala svoje uspomene na svetog Vladiku. Doneli su u nekoliko poza njenu fotografiju, ali nasamo, ne sa Vladikom, jer nije imala priliku da se s njim slika. Ali, režiser i producent doneli su i jednu drugu fotografiju iz Karapandžićeve knjige, ali bez adekvatnog objašnjenja!

U filmu su prikazali poznatu fotografiju, objavljenu u mnogim Karapandžićevim knjigama: poseta svetog Vladike Nikolaja domu Borivoja Karapandžića na dan njegove slave, Vaskrsenja svetog Četvorodevnog Lazara 27. (14) aprila 1954. godine. Narativ u filmu samo kaže: „Sveti Nikolaj u Klivlandu”. A Klivland je velik 756,636 kvadratnih milja i ima oko milion stanovnika. Pa kome je sveti Vladika bio u gradu Klivlandu

I režiser i producent, ako već nisu želeli da intervjuišu Borivoja Karapandžića, mogli su ga bar pripitati za dozvolu da objave fotografiju koja je vlasništvo pisca i da ga bar priupitaju: „Koja su to lica na fotografiji?” Nažalost, oni to nisu učinili. Ali, nije to učinjeno slučajno, iako su znali da je on još u životu!
Da je bio intervjuisan, ili bar priupitan, Karapandžić bi objasnio da su na fotografiji sa svetim Vladikom, osim njega, još i valjevski seljačić Aleksandar-Aca Mićić, desna ruka Vladike i njegov pratilac kroz Ameriku (docnije sveštenik), pa da je na slici i Vladimir-Vlada Lenac, vrhovni starešina „Belih orlova”, omladine ZBOR-a. Ali zaboga, sve su to ljotićevci, kako njih staviti uz Vladiku?! To je sve rezultat bezočne kampanje koja se i od strane DOS-ovske vlasti i od strane ostataka brozovštine i partizanštine u Srpskoj pravoslavnoj crkvi vodi protiv mrtvog Dimitrija Ljotića i protiv i mrtvih i živih ljotićevaca! A da je to zaista tako, svedoči i sledeća primedba na film.

Ima upečatljiva scena kako partizanski tenkovi jure Slovenijom i kako Josip Broz Tito drži u Ljubljani govor, 25. maja 1945. godine, na njegov rođendan. Nisu ti tenkovi došli da oslobode Sloveniju, koja je tada već bila oslobođena od Nemaca, već da likvidiraju Slovence, Srbe i Hrvate antikomuniste koje su Englezi na prevaru, 24. maja 1945. predali Brozovim partizanima. Tito je to znao i u svom rođendanskom govoru u Ljubljani, javno je obnarodovao da ti „narodni neprijatelji i izdajnici neće više videti svoje lepe planine i doline, niti će ih sunce više ogrejati!” I partizani su posejali 400 masovnih grobnica u Sloveniji u kojima su pokopane hiljade i hiljade nevino postreljanih žrtava komunizma.

Ceo taj komunističko-partizanski kadar na čelu sa Josipom Brozom Titom, koji su i oterali vladiku Nikolaja sa hiljadama i hiljadama Srba u emigraciju, ubijaju vrednost ovoga filma i daju lošu sliku o režiseru i producentima.

I te kako nam je žao što je sve ovako ispalo!

Klivland, Ohajo, na Vidovdan 2006. g.