Veverice

Da li smo svi mi postali veverice, kako luzeri umeju da kažu?

Mislim da nismo, ali to ne znači da se ne ponašamo kao da jesmo.

Uzmite za primer poslednji zajednički nastup dva ministra, dva pobratima, Dinkića i Ilića. Seli lepo ljudi pa se nadgornjavaju: ko će više obezbediti kapitalnih investicija.

Prvi će „obezbediti” milijardu od Pariskog kluba (ako nam oproste), drugi će „obezbediti” koridor 10, i to krak do Požege, uz mali uslov da se pojavi neki interesent za koncesije.

Ovoj družini koja se bavi puštanjem u etar „lakih nota”, pridružio se i ministar Parivodić sa „ponudom” Kinezima da Srbija bude platforma za proizvodnju automobila (svima je znano da su Kinezi, pored nas, najznačajniji proizvođač automobila u ovom delu Srbije!)

Ako se svemu ovome doda nedavna izjava narečenog Dinkića, po povratku sa prezentacije našeg ultimativnog „plana+” Evropi:

U Evropu možemo ući ekspresno, pod uslovom da sprovedemo neophodne reforme, uskladimo život sa normalnim zemljama, i naravno – izručimo haške optuženike!

Šta tu nije u redu, reći ćete, i zašto smo mi veverice?

Zato što ni jednu kapitalnu investiciju nismo izveli do kraja, zato što smenjujemo Ahtisarija i Anana u paketu, što hapsimo Dudakovića a ne Mladića, zato što po nalogu crkve policija prekida pozorišne predstave i što se umesto Ulice Zorana Đinđića postavlja tabla s natpisom – Ulica Slobodana Miloševića.

A ta ulica, zna se, vazda je bila jednosmerna i nije nepoznato kuda vodi