Belimarković

...svačija će duša poznati da između života i smrti i nešto treće oduvek postoji.¹

U tom, čak i sa metafizičkog stanovišta, neobično definisanom prostoru, izmeđ života i smrti, kaono između vrele čorbe i teškog poklopca, živi, obitava Lajkovačko Čudovište² Onaj što život, kao da ga je bajagi željan, jošt uvek upoznaje makar preko bukea argentinskog crnog Malbec, Santa Lucia, mirisa belog Chardonnay-a, raznih etiketa Whiskey-a, crnogorske loze i sl., a o smerti³ toliko auktoritativno piše, da se u pouzdano žive dotični nadalje nikako brojati ne može. I ne bi mu se smelo verovati da u poslednjemu času, onome ravnodušnom, s lopate utekao nije. Njime se mogu plašiti mala deca, knjiž. kritičari, a zadnjih bogme godina i neki akademici srpski. Elem, povremeno se ukazujući svetu ovome, kad god bi u život svoj neobavezno navratio, s tuđom dušom u grudima, u tuđoj koži kao u odelu svečanom,⁴ živeo je osem sveta i vremena, okružen korovom uspomena odavno upljuvanim od muva. Govorkalo se za nj, kako svoju koru hleba počesto u tuđi paprikaš umače, a neki povr toga da su ga u čelu astala, za kojim su S. Savanović, Hajduk Bojović sa družinom⁵ i Sotona lično sedeli, ne jednom viđali. Te da je dušu svoju, za bocun dobroga vina, i najlepše pejsaže srpske proze (baš one sa vranama kolubarskim i strašilima) bio spreman glatko da trampi. O vranama je, kažu, znao više nego što se o njima znati može; puno, puno više nego o sebi samom.

Tovarišč je otaj jedne prilike i Redakciji Almanaha Zemljomerske oba sveta Visokoj kolegiji pisao, a inače sočinio veoma nabreklu kuvertu zgođušnih notata baš za udenuća u kolubarskog zemljomerstva buduću Kroniku, što mu se dade i oprostiti. Al u nekom intervjuu što je nastojao da pribavi što više validnih dokaza u prilog verodostojnosti izmišljenog sveta...

Vazda se on sklanjao. Ma su ga jedared ukebali kada je iz Jezera, tamo Očage, u suton izronio, sve pušuć črez nozdrve i brkove omašćene pečenjem, plus duvanski dim, kao morž, sa obrvama podignutim uvis i izrazom prepunim čuđenja i kolubarske dosade u isti mah, i gledajuć pomalo ustranu, nekud osem sveta ovoga. Dok se drugima, s vremena na vreme, priviđao među pasažirima, kojino vozovima kroza Srbiju tužnu i veoma tugaljive okolnosti jure. Sumnja se jošt i da je jedne noći, na onom vrancu, Azginu svome, projahao gore, poviše Serbije Lepe, i jedva živu na ramenima izneo glavu, sve begajući kroza otrovno trnje nepobitnih istorijskih činjenica, tesno vezanih za atentat u Sarajevu i ubistvo srpskoga kralja u Marselju.

A otoič, moliću, eno ga gde sve krijuć od žene, knjiž. kritičara, poreskih vlasti, ma i od sebe samoga, u sobi svojoj, u dubokom ofsajdu kao u zaboravu, puši, čita Gončarova i pensiju državnu čeka.

Napisao je, kažu, otaj Čilager puno lepih knjiga,⁶ ali ljubovno, najljubeznije ono pismo svojoj Emiliji, kanda je ostao dužan. Što se dugova, pak, tiče, držim da ga, sem Emilije, jošt dragi Bog samo na strani dužnika tefteri. (Više bi zaradio vala da je na Pančevačkom buvljaku makar pregorele sijalice prodavo, nego od svoje proze i izmišljotina čudnih, pričali su za njim psačanski seljaci i neki Mioničani iz Ljiga. Ili da je, ko čovek, na Požarevačkom buvljaku, držo trafiku za prodaju iznošenih proteza i veštačkih zuba, gde bi mu kraj bio). Kažu da je žiška iz jedne grede živčane japije tero sve dok mu iza leđa dabrovi kuću drvenu pojeli nisu. Ne verujem, al opet... i da je švorckolega kao kredit budući, pare sa svojih utonulih prsiju odavno propio. Vele sevap nad njim tanaziju onu izvršiti.⁷ A onoga dana, u onaj sat, samo nešto lenjih vrana, iz ranih pripovedaka (jošt iz naivnih 70-ih) plust one dve, koje se u najnovijem romanu premeštaju s noge na nogu, ostaće da kruži pod nebesima serbskim, dok Kolubara bude oticala jednako monotono sve dole prema Beogradu.

O Srblju se izražavao veoma; ma se tu skoro potužio kako ga je do bola porazio fakat: da od onih bogalja namazanih tamo blatom u Banji Vrujci, u Srbiji su gori samo oni, kojino se lekovitim blatom mazali nisu.

Za jego važi da je, kaj Vampir, špiglo vazda izbegavao; a čim bi preda nj, nedajbože, i stao, činilo se da mu se teško nevreme približava i iskežena iz daljine budućnost, kao neka neizlečiva bolest.⁸ Neki su ga, kaže, viđali gde na leđima Nečastivog Serbijom Lepom ponekad jezdi, dok drugi opet pripovedaju da im se kao lepa smrt ukazivo. Brine podatak da je sa nekim frulašem i rašljarom⁹ iz Opštine valjevske rujno vino pio, i da se o tome sve glasnije ćuti. Te da je viđen ovih dana kako otvara baš 20. Tešnjarske večeri¹⁰ u Valjevu Bijelom, koje je trebalo odmah, još pre otvaranja – zatvoriti!

Ipak, jedan, nedovoljno osvešćeni slavonski Krvat, izlanuo se onomadne uz gemišt, u nekim beogradskim knjiž. krugovima da se i M. Krleži jedared, za gablecom, njegovo ime omaklo.

Pričalo se kasnije, za dugih zimskih noći, mada se i danas, al ređe, pominje, da je taj i taj, jedne večeri, sebe samoga, božemeoprosti, sreo u Psačanskoj tamo šumi (iz koje se samo škljocanje gvožđa može čuti i motorka kad krekne). Tada se uvaženi M. Krleža zagrcnuo i prolio belu kavu po čipkanom stolnjaku, a vreme je, kažu, u Kolubari vamo Gornjoj, prezupčilo, te najposle i pošlo naopako.

I evo me sada ovde, da pred Vami i Bogom, pouzdano svedočim kako G-din, moliću, sa velikim uspehom jošt uvek porezu plaća, veoma stručno dangubi na ovome svetu i krade Bogu dane.

***

Eto pre neki dan¹¹ stupajući na terasu kafea Casablanca, vidno uzbuđen, budući Gradonačalnik Bijelog Valjeva, G-din Peća Mazgić je uskliknuo: „Ljudi! Ljudi! Ima Šanse! Nije sve propalo! Panta ponovo skače! Ljudi, glasajte za mene! Ljudi!”!¹²

Toga momenta (dok je jedan poznati srpski pisac, tamo u Lajkovačkom tupilu, sedeo u svojoj sobi i krišom čitao Gončarova) svima je postalo jasno da ovaj ludi svet ipak nije otišao u pizdu materinu i da može pretrajati. Uprkos Amerima i Englezima, kojiono su naumili da ga potpuno satare i pretvore u luna park, koji se oko svoje ose vrti. I da će se stare vrednosti ponovo vratiti, ama ovoga puta ne i na krilima komunizma.

¹ R. B. Marković: KAVALERI STAROG PREMERA, Narodna knjiga/Politika, Beograd, 2006., str. 53
² Kojeono se u dve, ama vazdan suproćene varijante ispoljava: ćirilično-nacionalističkoj contra latinično-krležijanske.
³ Ne verujem da je o smrti kao definitivnoj činjenici ikada mislio. Voleo bih da vidim iksana koji je u njegovoj prozi temeljno i zauvek umro (niko nije bez šansi da se, bar na kratko, u život povrati).
⁴ Svako mu je, vala, ko tuđe pasovalo.
⁵ Baja Omerović, Gurbetin iz Bastava, 35 godina, visok, suv, rošav u licu; Vlastimir Lučić, iz Mrčića, star 28 godina, manjeg rasta; Ivanko Maksimović, iz Drenovca, 28 godina, visok, pun, plav, plavkasto-modrog lica;
⁶ Nek je Dobrica čitaniji, ma za dušu prijazniji da li je? Prepuna je Serbija proznih kojima ne bi smelo biti ispod časti da mu na krivini zanose.
⁷ Jebeš im majku seljačku, ne znaju ni kako se kaže.
⁸ Jednome ubožijaku koji ga je, vraćajući se sa vašara noću, ni kriv ni dužan sreo, moralo se ujutru stravu salivati.
⁹ Neki vele da je doktur i utješitelj.
¹⁰ Oću se usrati u gaće dok ne saznam koji je genijalni um izumeo da letnju pozornicu Tešnjarskih večeri instalira u onom dole potoku, prekoputa Grand Hotela. Samo da ne svale sve opet na Ristu.
¹¹ Jeste da ovo blage veze nema sa ovim dosad tekstom, al je mnogo dobro i važno da se zna.
¹² Crni Panta je ovih dana viđen na jednom trambulinu, na Gračanskoj dole brani, kako se sprema za skok, a u valjevskim novinama Nazaj će u petak osvanutu na prvoj strani naslov: PANTA PONOVO SKAČE! Taj Crni Panta (sin Pante Pantića, inače Titovog lično druga, prijatelja i saborca, dakako i ideološkog komšije) bio je poznat da je, u kupaćim gaćama po standardima socrealizma, krajem šezdesetih skakao sa Komejinog mlina (Za one koji još uvek ne znaju, to je onaj Panta što ga je slon u cirkusu Kolorado brijao pred nolikim svetom). Sa tog mlina je još skakao samo neki Mirko Sajdžija, legendarni levi bek valjevske Budućnosti koji se u satove razumeo kao Marica u kriv kurac (al zato u dobru mindžu, kao ono kurjak u blejanje zalutale ovce i jagnjeće pečenje).