prva strana

Petak, 20. Septembar 2019.

Revija KOLUBARA - Septembar 2006 > prošlost

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

kultura

prošlost

kalendar

pisma

dodatak

revija +

arhiva

impresum

pretraga

Ispovest partizana Slobodana Opačića

Đorđe Pilčević

Posle Prijepoljske bitke, u decembru 1943. godine, mladog berberskog radnika iz Valjeva, u Sevojnu kod Užica zarobili četnici Zlatiborskog korpusa

U „Spomenici palih boraca i žrtava fašističkog terora u opštini Valjevo 1941-1945”, koja je objavljena u Valjevu 1995. godine, upisani su ovi podaci o Slobodanu Opačiću:

„Slobodan Mirka Opačić, rođen 1926. godine u Obrenovcu, berberski radnik, živeo u Valjevu. Od jula 1943. godine borac Kosmajskog NOP odreda i četni rukovodilac SKOJ-a Trećeg bataljona Treće srpske proleterske brigade. Poginuo u borbi protiv Nemaca kod Berana avgusta 1944. godine”.


Valjevski partizani, januar 1942.U arhivi Zlatiborskog četničkog korpusa Jugoslovenske vojske u otadžbini, kojim je komandovao Dušan Radović Kondor (Vojno istorijski institut Beograd, dok. 13/3-1. k. 118), nalazi se zapisnik o saslušanju partizana Slobodana Opačića iz Valjeva:

„Rađeno u štabu Zlatiborskog korpusa JVUO 29. decembra 1943. godine – položaj.
SASLUŠANjE Slobodana M. Opačića, iz Valjeva, ulica Ljube Kovačevića br. 14, zbog pripadništva partizanskim redovima.

Opšte pitanje

I. Zovem se Slobodan Opačić, sin Marka Opačića rodom iz Valjeva, koji stanuje u ulici Ljube Kovačevića br. 14, po zanimanju sam berberski radnik, pismen sam, star sam 18 godina (rođ. 3. Dž. 1925). Kod kuće imam oca i majku i 6 braće svi mlađi od mene.

II. Ti se Slobodane pozivaš da izjaviš od kada se nalaziš u partizanskim redovima?

II. 5. juna 1943. godine upućen sam iz Valjeva kao obveznik nacionalne službe u Užice. U Užicu su nas obukli i uputili na rad na Zlatibor na gradnju puta Borova Glava – Kokin Brod. Na Zlatiboru sam ostao tri i po meseca i krajem avgusta napustili smo taj posao po naređenju Nemaca i krenuli za Užice. Posao smo napustili usled napada četnika na radnike koji su radili put. Iz Užica sam otišao u Veliku Planu odakle zbog teškog rada pobegnem kući u Valjevo. Od kuće me nateraju roditelji da idem i da se ponovo javim jer me može terati policija. Od kuće iz Valjeva krenem za Beograd i javim se Ministarstvu i dobijem raspored za Kragujevac. Krenuli smo vozom. To je bilo u mesecu septembru. Stigli smo oko 1 čas na stanicu Rudovci blizu Lajkovca. Čim je voz stao u stanicu sa svih strana bio je napadnut od partizana koji su iskočili iz sviju zgrada. Upali su u vagone. Sve putnike su isterali iz voza i vagone zapalili a mašinu pustili samu da ide. Sve putnike su legitimisali i pustili da idu peške a zadržali su: dva železničara, 3 vojnika iz poljske straže i nas dvojicu iz nacionalne službe – mene i Janka Krstića, elektromehaničara iz Beograda. Odmah su nas odveli sa sobom i čim smo stigli na jedno brdo blizu pruge tu streljaju svu trojicu poljskih stražara među kojima sam poznavao narednika Vidaka iz Valjeva. Oba železničara su pustili a nas dvojicu poveli su dalje sa sobom. Grupa koja je napala voz bila je jaka oko 50-60 ljudi. Kasnije na brdu blizu stanice video sam da ih je bilo oko 350-400 ljudi.

U s. Rudovcu sreza Kolubarskog saznao sam da se taj odred zove Šumadiska brigada. Ona je bila jaka 350-400 ljudi. Komandant brigade bio je Slobodan zv. „Bradonja”.1 Politikom brigade zvao se „Feđa”,2 imena mu ne znam. U brigadi su bila 3 bataljona: prvi, drugi i treći. Komandant 1 bataljona zvao se je „Sandžaklija”3 rodom iz Uvca, politikom bataljona zvao se je „Ćira” student iz Beograda. Komandir moje čete – Treće zvao se je Đoka „Đole”, radnik iz fabrike „Ikarus”. Kdt 2 bataljona zvao se je „Naum”,4 rodom Makedonac. Kdt 3 bataljona zvao se je „Miša”5 rodom iz preka, radnik iz fabrike „Ikarus”, politikom bataljona zvao se je Milan zv. „Trulež”6 činovnik.

Sa „Bradonjom” je išao stalno neki Milić7 za koga sam čuo da je bio u Španskoj revoluciji i jedan pop iz sela Stojnika sa ženom koja je poginula u Prijepolju što sam ja lično video. Itendant brigade „Galama” bio je istaknuti član u brigadi još od 1941. godine.

Ova brigada imala je radio stanicu. Telegrafist se zvao Mile zv. „Englez” nosi eneglesku uniformu i naoružan je sa mašingeverom. Za telegrafistu su pričali da je pre rata bio u Americi i Engleskoj i da je otud došao. Ovaj telegrafista je lično primao i dizao vesti i sada radi u štabu V divizije.

U ovoj brigadi ima iz 1941 godine od starih komunista i to: „Bradonja”, komesar Milić, komesar „Feđa”, komandant „Galama”, komesar Milan „Trulež”, zamenik „Truleža” Mile, komandir 3 čete Đoka, komandir Danilo, dr Nikola Nakarada – lekar, komandant 2 bataljona Kosta, komandant 3 bataljona Miša, Pera „Slovenac” i još mali broj. Svi ostali su primljnjeni 1942 i 1943 godine. Pop iz Stojnika sa popadijom prišao nam je posle mene.

U jednom selu kod s. Stojnika Šumadiska brigada sastala se je sa Sremskim odredom, sa kojima je došao i taj pop. Sremaca je bilo oko 200. Sremcima je komandovao neki Sava izgleda Crnogorac. Oni su bili s nama jedno dva dana i posle se odvojili i otišli natrag za Srem, tako su pričali. Sremci su izjavili da su prošlog leta četnici pokušali da se prebace u Srem ali su ih dočekali partizani na Savi i potukli.

Iz Rudnika brigada je krenula preko Ravne Gore za Tometino Polje. Ispred Tometinog Polja štab brigade i 1 i 2 bataljon ostali su u jednom selu a 3 bataljon je krenuo napred da se smesti ngde oko Tometinog Polja. Tu je naišao na četnike koji su bili na položaju na čukama. Partizani su bili u jednoj jaruzi, ućutali se i jedni i drugi puškarali su. Naveče partizani izvrše juriš a četnici se povuku. U 3 bataljonu bilo je oko 100 ljudi.

Sutradan brigada, 1 i 2 bataljon krene za Kosjerić a 3 bataljon posle kraće borbe dođe u sastav na neke čuke iznad samog Kosjerića. Kroz sam Kosjerić prošao je „Bradonja” i politikom u pratnji jedne čete i nije nas niko napadao. U tim borbama 1 je poginuo a 1 teško ranjen i tu je ostao.

Od Kosjerića krenemo preko Jelove gore do Kaluđerskih bara gde smo stigli posle pola noći. Tu smo prenoćili i krenuli sutradan za Mokru Goru gde smo stigli pred mrak. Na ograncima Tare sačekala nas je jedna grupa od 80 partizana – Krajišnika8 sa kojima smo se bili mimoišli ali su na stigli.

Od kada sam ja u brigadi, brigada je imala oko 40 gubitaka do Mokre Gore. Imali smo usput borbe sa Bugarima, sa Nemcima u Darosavi gde smo zarobili 6 kamiona i spalili i sa četnicima u s. Dučinu i Tometinom Polju. Navodno u s. Dučini je poginuo komandant brigade Kosta9 i komandant bataljona Belaković koji je bio ranjen i docnije streljan. Ovo sam ja lično video.

Do dolaska u Mokru Goru brigada je bila naoružana:

18 puškomitraljeza (po 2 na četu, holandski ili zbrojovka, na holandski po 2 okvira – 200, a na zbrojovku po 4-5 okvira 80-90 metaka).

1 teški mitraljez „švarcloze” i na njega 2 sanduka municije – okvira. Ovaj mitraljez ostavljen je u s. Venčanima zakopan – ne znam gde.

2 mašingevera sa po tri okvira.

Ostali su imali puške i najviše na pušku po 20 metaka, inače po 10-12-15 itd.

Komora: 2 jahaća konja, 2 za radio stanicu i 4 za nošenje ranjenika.

Iz sastava Šumadiske brigade ostali su u Šumadiji 2 čete i to: četa Lalina jačine oko 40 ljudi u okolini Ugrinovaca, a četa Srbe jačine oko 40-50 ljudu u okolini Sibnice i Kosmaja. Ja sigurno znam da u Šumadiji posle našeg odlaska nije ostala ni jedna grupa sem dve navedene čete – Lalina i Srbina.

III. Pozivaš se Slobodane da izjaviš gde je bila Šumadiska brigada od dolaska u Mokru Goru pa do ponovnog povratka u s. Jablanicu?

III. Po dolasku u Mokru Goru – izlasku na put postrojio nas je komandant brigade i pod komandom smo ušli u Mokru Goru do jedne drvene velike barake, gde je bio štab Krajiške brigade. Raspoređeni smo po kućama i večerali. Susret između jednih i drugih bio je srdačan. Posle dva dana krenuli smo vozom do Vardišta a odatle, od Vardišta do Belog Broda smo išli peške, i tu nas je sačekao politikom II proleterske brigade zv. Krcun10 sa jednom četom kojom smo izvršili pozdrav. Posle pozdrava prvo nam je držao govor komandant Krajiške brigade.11 Posle njega držao je govor drug Krcun. Obojica su u govoru rekli da se raduju dolasku Srbijanaca.

Toga dana posle podne došli su kamioni i mi smo krenuli za Prijepolje. U Prijepolje smo stigli kasno u noć. Sačekala nas je vojna muzika. Postrojeni smo i izvršili pozdrav jer je svirana partizanska himna. Dočekali su nas tako isto svi građani muško i žensko sa cvećem i razapetim transparentima na kojima su bili razni natpisi na pr. „Živeo Tito”, „Živeo Staljin”, „Živeli Šumadinci”, „Dobro nam došli gosti”.

Pred kafanom došao je Peko Dapčević u oficirskoj uniformi Jugoslovenske vojske bez epoleta sa šajkačom. Održao je kratak govor i posle njega držali su govore nekoliko ljudi.

Posle nekoliko dana bavljenja u Prijepolju jednoga jutra, u svanuće od Sjenice naišli su Nemci. Na levoj obali Lima bili su 1 i 2 bataljon a na desnoj obali Lima bio je deo 3 bataljona. Štab brigade (Bradonja, politikom Feđa, pop i radio grupa, kao i 12 starih boraca za oficirski kurs) otišli su ranije za Pljevlje. Mi smo primili borbu onako iznenađeno i ceo 3 bataljon je izginuo, dok je od 1 i 2 bataljona ostalo ih oko 30 boraca. Računa se kako su nam rekli da je iz Šumadiske brigade poginulo preko 270 ljudi.

Ostatak ljudstva nas oko 30 pobegli smo u pravcu Pljevalja – van puteva.

Od poznatih iz Šumadiske brigade poginuli su: zamenik komandanta Miša Dudić zv. „Suvoborac”, politikom 3 bataljona Milan zv. „Trulež”, njegov zamenik Mile i ceo bataljon; iz 1 bataljona: zamenik politikoma Janko, komandir 2 čete „Rođa”, lekar dr Nikola Nakarada i više od dve trećine vojnika; iz 2 bataljona: komandant bataljona Kosta, i više od dve trećine vojnika. Takođe je poginula i popadija.

Na putu između Prijepolja i Pljevalja van puta kuda smo se kretali naiđemo na jedan bataljon Dalmatinaca koji je bio u borbi sa Nemcima. Mi im se pridružimo i vodili smo borbu jedan sat posle čega krenemo za Pljevlja. Pred Pljevljima na dva sata naiđemo ponovo na jednu kolonu Dalmatinaca koji su isto tako iz Jabuke krenuli za Pljevlja.

Tu pred Pljevljima pošto su već Nemci ušli u varoš našli smo se sa: Bradonjom, tu je bilo još oko 500-600 Italijana sa komorom, Druga proleterska brigada jačine oko 1290 ljudi (oko 800 izginulo)12, Dalmatinska brigada jačine oko 1500 ljudi i Šumadiska brigada jačine oko 60 ljudi sa ranjenicima.
Ta grupa partizana kretala se je po Sandžaku i Bosni nekoliko dana i bila krenula ka Foči odakle se je vratila u pravcu Rudog. Prešli smo na tom putu drum za Čajniče.

Cela navedena grupa prešla je Lim 25 (nedovoljno čitko u zapisniku – primedba Đ.P.) decembra oko podne.

Jedinice koje su stigle u Jablanicu:

Štab V divizije, komandant Ljuba, politikom Krcun13 Komandant divizije nosi unoformu oficira Jugoslovenske vojske.

2 proleterska brigada, jačine oko 1200 ljudi

Dalmatinska brigada, jačine oko 1500 ljudi

Šumadijska brigada, jačine oko 60 ljudi.

Govorilo se je da treba preko Jablanice da krene još i Krajiška brigada.

Ja sam 26 decembra na veče pobegao i krenuo za Valjevo i uhvaćen od patrole u Sevojnu odakle sam sproveden u taj štab.

Saslušavao:

Antonije Miličić, kap. II kl.
Bor. Jevtić

Potpisujem se,
Slobodan Opačić”

***

Imajući u vidu podatke koji su navedeni u „Spomenici palih boraca i žrtava fašističkog terora u opštini Valjevo 1941-1945”, sa sigurnošću se može tvrditi da je Slobodan Opačić, zarobljenik Zlatiborskog četničkog korpusa, nekako uspeo da pobegne i da se ponovo priključi partizanima (poginuo avgusta 1944. godine u borbi protiv Nemaca kod Berana). Jer, koliko je poznato, zarobljeni partizan kod čuvenog komandanta Dušana Radovića Kondora ne bi bio streljan samo u dva slučaja: da uspe pobeći ili da prihvati da ostane u četnicima i da se bori protiv partizana. Treće rešenje kod Kondora nije postojalo.

1 Radivoje Jovanović Bradonja
2 Sava Radojičić Feđa
3 Kosta Milivojević
4 Ivan Stefanović
5 Miša Gavrilović
6 Miroslav Jovanović – Trulež
7 Svetozar-Sveta Popović Milić, jedan od osnivača NIN-a, politički komesar Prve šumadijske brigade, 1944. godine načelnik Glavnog štaba za Srbiju, poginuo u borbi protiv Bugara 6. maja 1944. godine u selu Gostinici (Jelova gora) kod Užica, narodni heroj.
8 Borci Pete krajiške brigade.
9 Kosta nije bio komandant brigade, već Radivoje Jovanović Bradonja.
10 Slobodan Penezić Krcun je bio politički komesar Druge proleterske divizije.
11 Milutin Morača.
12 Ovaj podatak nije tačan. Ukupno je u Prijepolju (Monografija „Druga prolterska brigada”, Beograd 1992) poginulo oko 500 boraca, od toga 153 iz Druge proleterske.
13 Slobodan Penezić Krcun nije bio politikom V divizije, već je bio politički komesar Druge proleterske divizije