prva strana

Sreda, 17. Jul 2019.

Revija KOLUBARA - Oktobar 2006 > ljudi

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

kultura

prošlost

mediji

kalendar

pisma

dodatak

revija +

arhiva

impresum

pretraga

intervju

Holanđanin među Valjevcima

Ljiljana Ljiljak

Sa Gjusom Rurbukom uvek se lako dogovorite. Susret u knjižari „Plato” podsetio nas je na Klub novinara u Mastrihtu – opušten, prijatan. Razgovor teče glatko, tek ponekad zatraži da ponovite pitanje, uglavnom bez jezičkih problema i nesporazuma. Puno putuje, priča o poslednjem boravku u Sarajevu, a najčešće pomene Sašku, kći koja mu najviše nedostaje. Sve kroz osmeh, duhovitu dosetku. O ljudima uvek lepo, o Valjevu ponajlepše.

Doći kao vajar i postati Valjevac. Da li je to tipično za Holanđane, da se lako priviknu?

– Ne znam. Nema puno Holanđana ovde. Ali ako zavoliš kraj i narod, onda polako dođe do toga. Pre tri godine, i to slučajno, došao sam da participiram u pekarstvu. I to ti je ljubav, od jedne do druge... Volim vaše ljude sa sela. I zbog osećanja za humor. Vaš humor pomalo mi liči na naš, uvek je pomalo na granici crnog humora. Ima neke topline kod vaših ljudi kada se probije onaj led prema strancu.

To traje 25 godina. Valjevci su te u svojoj sredini upoznali dok si danonoćno predano glačao skulpturu pred „Limenkom”. Bio si kao vanzemaljac, u belom prahu...

– Sad pečem hleb ceo dan. Razlike nisu velike. I sve je bilo vezano za Dan oslobođenja. Nisam primetio ovih dana ništa slično. No dobro. Oslobodili smo se. Valjda.

Posle je došla dragocena, sadržajna saradnja sa tvojim Sitardom. Sećaš se one atmosfere koja je nosila i držala ljude danima?

– Te veze bi trebalo obnoviti. Jedan od najlepših trenutaka u mom životu bio je kada je 110 ljudi došlo ovde, cela Filharmonija (nažalost dirigent Njim Derks je umro), rukovodstvo Sitarda, muzičari... Kao što mi je jedan od dragocenih momenata u životu bio kada mi je pre četiri godine došlo 54-tvoro članova KUD „Abrašević”, mladi – 17, 18 godina, neki su prvi put bili u inostranstvu. Došli su kod mene u mlin. Rekao sam – ženske na levo, muški na desno! Bilo je fenomenalno. Bili su kod nas nekih devet dana. Predivna vremena, baš sam Ljubiši (Đukiću) pričao da idemo na sajam u Minhen. A on: Treba prvo da ideš u ambasadu, pa... E, to treba da menjamo. Da deca slobodno putuju i slobodno da studiraju.
Bilo je incijativa upravo da se razmenjuju mladi.

– Temelji koje smo tada stvarali još uvek su dobri, mi smo to radili na neki način „na divlje”, bez znanja države. Ja kažem – Žak (Jeck Tonnaer, gradonačelnik Sitarda), imam prijatelje u Valjevu! Čovek nije ni znao gde je to, ali kaže – Dobro, pozovi ih da dođu ovde! I tako je počelo... Sad imamo VNG – Udruženje holandskih opština. Sve je organizovano, imamo i finansijske osnove, sad je i Holandska vlada stala iza toga, na seminaru u Sitardu bila je i valjevska ekipa. Evropa pre 25 godina i sada – to su dva sveta. Moj narod živi u još tri države, u Belgiji, Holandiji i Nemačkoj, i šta misliš kako je bilo mom narodu u Drugom svetskom ratu. Mi sad imamo regije Mas-Rajna, nema granica. Na granici, kao sada u Bosni, kažu – Dobar dan... Kako ste.. Doviđenja. Mi moramo da uredimo Balkan tako da nema granica, da naša deca u buduđnosti idu na Šar-planinu na skijanje.

A zašto Valjevo?

– Meni je veoma lako da budem ovde pošto poznajem Valjevo od 1982. godine. Velike su promene. Stigao sam, ne da zaradim novac nego da, kao 1981. i 1982. godine, pomognem. Jer ako voliš nešto spreman si i da pomogneš. Nadam se, pošto naša ćerka Saška ima šest godina, da ćemo svi živeti od iduće godine ovde. Našli smo najlepše mesto na Balkanu, u selu koje se zove Lelić. Lelić ima osnovnu školu sa četiri đaka, pa hajde da moja Saška bude peti đak! Kada je Irena (Irena Kretzers, Gjusova životna saputnica) pre pet godina bila prvi put ovde, došla je sa njom, bebom od nekoliko meseci. Sašku smo, možda ne znaš, krstili u manastiru Pustinja. Irena se ovih dana naljutila na mene što sam u Srbiji, a ona nije.

A kako sam naleteo – ne znam! Preko Dušana Mihajlovića, pa i Željka Ježa, Voje Jovanovića, pokojnog Miće Jankovića. Svi su tada došli kod mene na Venčac, gde sam bio više od sedam godina. Tada sam pravio velike skulpture, za Kostolac, ko zna gde još. Mislim da sam ih uradio oko devet. U Holandiji sam radio samo u bronzi...

Ne uzimaš dleto u ruku?

– Ne, za sada. Imam zadatak da sa novim, mladim direktorom Ljubišom Đukićem od bivše državne firme „15. septembar” napravimo modernu, savremenu pekaru. Mislim da ćemo uspeti. Biće teško, veoma teško. Nisam znao da se od državne tako teško pravi privatna firma. Borimo se. Ovo je prva godina da smo sami mogli da kupimo pšenicu, našim parama.

Šta te to opredelilo za ovu sredinu?

– Možda mi je tada najviše imponovalo tih nekoliko pitnja, koje mi je postavljao Dušan Mihajlović, na Povlenu: Kako vi u Holandiji formirate političke partije, zašto imate lokalne stranke? Kako na glasanju prolaze nacionalne, a kako lokalne stranke? E sad vidiš rezultat. Ovde sam prisutan četvrt veka, ovde radim. Izašao sam iz Srbije 1988. godine jer sam naredne počeo da renoviram jednu od najvećih vodenica i najimpozantnijih kod nas, Stadbroekmolen. Slična je Tadića mlinu, ali dva puta veća. I to sam renovirao od temelja, da mlin bude u funkciji. Time sam se bavio oko 13 godina i ponovo sam ovde. Zanimljivo je da me ljudi pitaju kako uspevam da izdržim – dođem u firmu u sedam sati, odem u ponoć ili u jedan u noć. To za mene nije „rad”. Dođem kao i na Venčac nekada u čijem majdanu skoro da sam spavao. To je navika. Radim što volim i radim samo ono što mi lako ide. Ali, priznajem da mi pečenje hleba nije lako kao vajanje skulpture.

(Foto: Ljuba Ranković)

Kako ti danas izgledaju skulpture? Moram da ti se, u ime grada i Valjevaca, izvinim što su išarane, što se ne čiste!

– Obiđem ih, ponekad i očistim. Ne treba da se izvinjavaš. Nisu samo moje skulpture išarane, i skulpture drugih autora isto izgledaju. I ja sam kriv za to. Kriv, jer smo uz pomoć države, Dušana (Mihajlovića) i Slobodana (Đukića) došli do toliko skulptura u saradnji sa letnjim festivalom i simpozijumom vajara „Mermer i zvuci” iz Aranđelovca. Shvatam da rukovodstvo grada ima druge, preče poslove od toga da čisti moje skulpture.

Imaš li recept?

– Daću recept, običan deterdžent!

Ne smeta ti ni to što nigde ne piše čije su skulpture?

– Ako je na zadovoljstvo narodu, dobro je. Ako dnevno prođe par ljudi i pomisli da mu je lepo i drago da ih vidi, onda sam postigao cilj. Nekad zaboli ruka od čišćenja, e da mi je čekić ili dleto! Ona skulptura u „Kolubari 2” mi je najdraža. Pamtim da je 44-ta koju sam napravio. Prošle nedelje išao sam u kancelariju SBB-a i naleteo pravo na nju: Uaaa... i to si radio! Inače, imam neki mir u sebi, mogu sutra da ponovo otvorim atelje i počnem da vajam. Postoji hiljadu ideja za skulpture. Pita me Dušan da li mi je žao što ne vajam, a ja ga pitam – zašto?

Imaš li kontakte sa vajarima strancima, čije su skulpture takođe stigle iz Venčaca?

– Strašno mi je žao što Venčac ne radi, po drugi put nije uspela prodaja rudnika mermera. Ono blago je u vodi, takvo bogatstvo – kamen sa dušom! To nema u svetu. I ja sam tamo deo života ostavio. Kad bi se vratilo na ta vremena, da radi kamenolom, da se okupljaju vajari, da gradovi imaju para da kupe skulpture...

Valjevo je dobilo odlične skulpture iz Aranđelovca. Na Krušiku je skulptura Jan van Lizendoora, mog zemljaka, na raskrsnici kod „Valjevca” Kis Brkinsa, takođe mog zemljaka, delo Mihael Gonzalesa iz Meksika blizu je moje prve skulpture „Cvet”. To su priznata imena u svetu vajarstva. Nemam sa njima kontakt. Nažalost, umro je Kenet Kembl (SAD), koji je hteo da pravi skulpturu za Valjevo. Pre nekoliko godina hteo je da me vodi u Ameriku. U poslednjem trenutku sam rekao: „Ne, vraćam se u Srbiju”!

Inače, Valjevo bi moglo da se otvori za međunarodne kolonije za amaterske umetnosti. Puno ih iz Evrope ima u Španiji, Francuskoj. Imamo ovde seoski turizam, a to se za takve kolonije nudi u Evropi. Imamo Povlen, imalo „Krušikovu” fabriku „Mikroliva” u Mionici. Koliko bi ta livnica značila za koloniju vajara! U njoj se mogu čuda praviti. Nadam se da još radi. Pa Gradac...

Koje bi spomenike naših autora izdvojio?

– Dobri su svi, najbolji je Prote Mateje. Prija, jedina mi je primedba to što je previše u ćošku. Treba da stoji na mestu koje daje deci više prostora da se oko nje igraju, da se na nju penju. Dobar je i Živkovićev spomenik Milovanu Glišiću. Mislim da je odličan Koljin spomenik Vuku Karadžiću.

(Foto: Ljuba Ranković)

Pratio si i aferu sa spomen obeležjem Seči knezova?

– Šta očekujemo od Jevtića? Daj čoveku 100.000 evra da ti napravi tako važan spomenik za srpsku istoriju! Sa malo para teško da možeš išta da napraviš, pogotovo tako važan spomenik. Ovo nisu vremena za takve poduhvate. Ali tek smo počeli. Nije kraj epohe.

Čujemo da si i ti imao ideju za to spomen obeležje?

– Jesam: Nešto kao most, koji bi imao donju uglačanu stranu u kojoj bi se nazirale siluete likova, sablji... Ali to je, ipak, vaš nacionalni zadatak, vaših ljudi....

Skulptura „Evropa i Zevs”, u parku prema Zelenoj pijaci, simbolična je bila i u ono vreme.

– U to vreme Žak Tonar i njegova supruga Eli (Elly) bili su ovde u poseti i tada sam je klesao, ili je ona već bila u Valjevu, ne sećam se. Kada ju je videla, Eli je rekla – Žak, ista skulptura mora biti u Sitardu (Sittard). Sada je tamo u gradskom parku. Zanimljivo je i to da je pored jezera iza koga je mlin, vodenica mog ujaka. I to je jedan od poslednjih mlinova koji sam renovirao u Holandiji.

Retke su te istinski kreativne veze između umetnika i gradonačelnika, da li je to holanadska specifičnost?

– Moja familija, Rubruk, je u Sitardu preko 430 godina. Ali odnos između mene i g. Tonara je istinsko prijateljstvo i on je za mene pravi aristokrata. Vodio je fenomenalno Sitard i sve što vidiš sada više nije ono malo mesto. Sada su se Galen (Geleen) i Sitard spojili. Mi smo sada treći, ili četvrti grad u pokrajini Limburg. Ima regionalne funkcije, komunalne, bolnicu, brojne institucije, mrežu glavnih puteva, naselja idu preko državnih granica. Sada bi prepoznala samo najuži deo grada jer je to ono što se čuva. Zvanično, sada se grad zove Sittard-Geleen. Temelje te cele priče udarili su g. Tonar i g. Najsten (Neisten), koji je nažalost dosta bolestan. Zanimljivo je da je g. Najsten tast g. Alfreda Eversa, čoveka koji ponovo uspostavlja veze Sitarda i Valjeva. Svet je mali!

Žak Tonar i gđa Eli su dobro?

– Da, to su divni ljudi. A trebalo bi zvati novog ambasadora Holandije, stigao je nedavno u Beograd, da dođe u Valjevo. Mlad je i veoma dobar. Ima sada u ambasadi i atašea za poljoprivredu. Bila bi ta poseta dobrodošla da se pomogne Valjevskoj bolnici ali i drugima.

Ima li nešto što ti nije uspelo u Valjevu, za šta ti nisu dali podršku, nisu te razumeli?

– Ne mogu da se setim ko me je odveo gore na Nenadovića kulu, ali mi je jako žao što to propada. Znam da je to vaša istorija i da ne treba stranci o tome da brinu, ali to propada. Ja sam sada našao svoje mesto u Leliću. Rukovodstvo grada mora što pre dâ da funkciju Kuli, neki arhiv, ili bilo šta savrememo za 21. vek. Bilo šta. Mislim da je Voja „Mađar” (Andrić) to rekao pre dve godine. Dajte meni da renoviram, sredim, vratiću opštini, ali šta posle. Pre nekih mesec i po dana bio je ovde Alfred Evers, koji radi za Evropsku uniju na pitanjima formiranja novih regija i koji želi da ovde formira novu evropsku regiju. On mnogo voli Tešnjar i kaže, Valjevo malo treba da uradi da bude grad. Ima temelje iz 80-tih godina prošlog veka. Sada se vide te razlike, ti temelji, posle svih onih problema. A iz Srbije sa izašao 1988. godine.

Doduše, dolazio sam u Valjevo nekoliko puta, kada sam donosio humanitarnu pomoć građana Sitarda za bolnicu, Crveni krst, vatrogasce... Pre otprilike šest godina, kada sam pomagao prijatelju mlinaru, obilazili smo Vojvodinu i Mačvu, snimali smo mlinove i pekare, i od tada su vidljive razlike. Nadam se, iako nisam političar, da zajedno možemo stvarati evropsku Srbiju. I to sa Kosovom – ajde da to rešimo na miru! Kao student, 1973. godine, potpisao sam u Beogradu dokument da se neću mešati u unutrašnju politiku ove zemlje. Ali sa Kosovom, dosta je! Puno ljudi u to ne veruje, ali mislim da je Srbija u Evropi, u integracijama. Nema drugog puta, nismo mi ostrvo. Osećam se Valjevcem, Srbinom.

Nema te u javnosti?

– Toliko sam u poslu, pa i u stvaranju nove „Lutre”, da nemam vremena za druge stvari. Ni za ovu lepu knjižaru „Plato” nisam znao, a to je sramota. No, da se vratim na moj posao. U Holandiji je pekarstvo razvijeno jer ima mnogo naroda, od nas do ljudi iz bivših kolonija, Surinama i Indonezije. Mi na jugu jedemo hleb francuske tradicije, na severu je klima pogodnija za raž pa jedu drugu vrstu hleba. Poslednjih godina u državi se vodi računa o ishrani, pa se beli hleb jede samo za vikend. Posle Drugog svetskog rata bio je samo „američki” hleb, potom beli, a sada ga praktično i nema. Biće tako i ovde, prevladaće hleb sa mekinjama. Kada sam ga pomenuo u Valjevu, rekli su – to je za siromašne! A to je sada zdrava hrana, vremena se menjaju.

Čini se da vi Holanđani veštije obavljate poslove, da iz onog što vredi izvučete maksimum!

– To su zablude. Šta je sve uradio otac Georgije sa manastirom u Leliću? Uradio je ono što sam ja radio sa mlinovima u Holandiji. Divan, mlad čovek pun iskustava. A ima ljudi koji to sve mnogo kritikuju: zašto toliko, zašto nova crkva... Ali posle 50 godina komunizma to je prirodna reakcija.

Može li se tvoj pelcer spasavanja vodenica u Holandiji primeniti u ovoj sredini?

- Još uvek sam član Svetskog udruženja vodeničara – TIMS. Predlagao sam, ne znam koje je to bilo društvo ovde – hajde ljudi napravite plan! Pričamo o seoskom turizmu, a Gradac vam je najbolje mesto za to. Ako treba pomoć, odneću svu dokumentaciju u Brisel, gospodinu Eversu, velikom ljubitelju Valjeva, da vidimo za novac. Te vodenice na Gradcu ne smeju da propadnu kao što su kod nas propadale. U Gradcu treba napraviti kvalitetnu rekonstrukciju vodenica i onda će ceo kanjon biti i ekonomska vrednost. Treba pripremiti program i početi sa traženjem para u međunarodnim fondovima. A zašto, kad već govorimo o Gradcu, ne postavite turbinu na betonskoj brani? Mislim da bi se moglo dobiti 20 do 30 kilovata struje. A na brani u Deguriću sve je autentično. Mi takve stvari u Holandiji čuvamo kao nacionalno blago. Moguća je i eksploatacija. Ako svake godine dođe da je vidi 50 – 60 hiljada ljudi, a toliko ih na Gradac izađe od proleća do zime, to je osnova. U Holandiji postoje ta iskustva. Rušili smo redom, sve i svašta. U poslednjem trenutku jako udruženje za čuvanje spomenika spasilo je vetrenjače. Samo u okolini Amsterdama bilo je oko 1.300–1.400 vetrenjača, mlinova. Sada imamo 200, koje čuvamo.

Nisu ti teška česta putovanja između Valjevva i Sitarda?.

– I sad putujem samo kolima. Krenem ujutru odavde, pa Slavoski Brod, Zagreb, Ljubljana (već četiri godine spavam u istom hotelu – „Slon”), Salcburg... Poznajem svaki detalj na tom putu, a kad se vraćam, negde kod Rume, nastane prava radost – još malo, pa sam kod kuće!