Sa Gjusom Rurbukom uvek se lako dogovorite. Susret u
knjižari „Plato” podsetio nas je na Klub novinara u Mastrihtu – opušten, prijatan.
Razgovor teče glatko, tek ponekad
zatraži da ponovite pitanje, uglavnom bez jezičkih problema i nesporazuma. Puno putuje, priča
o poslednjem boravku u Sarajevu, a
najčešće pomene Sašku, kći koja mu najviše nedostaje. Sve kroz osmeh, duhovitu
dosetku. O ljudima uvek lepo, o Valjevu
ponajlepše.
Doći kao vajar i postati Valjevac. Da li je to tipično za
Holanđane, da se lako priviknu?
– Ne znam. Nema puno Holanđana ovde. Ali ako zavoliš kraj i
narod, onda polako dođe do toga. Pre tri godine, i to slučajno, došao sam da
participiram u pekarstvu. I to ti je ljubav, od jedne do druge... Volim vaše
ljude sa sela. I zbog osećanja za humor. Vaš humor pomalo mi liči na naš, uvek
je pomalo na granici crnog humora. Ima neke topline kod vaših ljudi kada se
probije onaj led prema strancu.
To traje 25 godina. Valjevci su te u svojoj sredini upoznali
dok si danonoćno predano glačao skulpturu pred „Limenkom”. Bio si kao
vanzemaljac, u belom prahu...
– Sad pečem hleb ceo dan. Razlike nisu velike. I sve je bilo
vezano za Dan oslobođenja. Nisam
primetio ovih dana ništa slično. No dobro. Oslobodili smo se. Valjda.
Posle je došla dragocena, sadržajna saradnja sa tvojim
Sitardom. Sećaš se one atmosfere koja je nosila i držala ljude danima?
– Te veze bi trebalo obnoviti. Jedan od najlepših trenutaka
u mom životu bio je kada je 110 ljudi došlo ovde, cela Filharmonija (nažalost
dirigent Njim Derks je umro), rukovodstvo Sitarda, muzičari... Kao što mi je
jedan od dragocenih momenata u životu bio kada mi je pre četiri godine došlo
54-tvoro članova KUD „Abrašević”, mladi – 17, 18 godina, neki su prvi put bili
u inostranstvu. Došli su kod mene u mlin. Rekao sam – ženske na levo, muški na desno! Bilo je fenomenalno. Bili su kod
nas nekih devet dana. Predivna vremena, baš sam Ljubiši (Đukiću) pričao da
idemo na sajam u Minhen. A on: Treba
prvo da ideš u ambasadu, pa... E, to treba da menjamo. Da deca slobodno putuju
i slobodno da studiraju.
Bilo je incijativa upravo da se razmenjuju mladi.
– Temelji koje smo tada stvarali još uvek su dobri, mi smo
to radili na neki način „na divlje”,
bez znanja države. Ja kažem – Žak (Jeck Tonnaer, gradonačelnik Sitarda), imam
prijatelje u Valjevu! Čovek nije ni znao gde je to, ali kaže – Dobro, pozovi ih
da dođu ovde! I tako je počelo... Sad imamo VNG – Udruženje holandskih opština.
Sve je organizovano, imamo i finansijske osnove, sad je i Holandska vlada stala
iza toga, na seminaru u Sitardu bila je i valjevska ekipa. Evropa pre 25 godina
i sada – to su dva sveta. Moj narod živi u još tri države, u Belgiji, Holandiji
i Nemačkoj, i šta misliš kako je bilo mom narodu u Drugom svetskom ratu. Mi sad
imamo regije Mas-Rajna, nema granica. Na granici, kao sada u Bosni, kažu –
Dobar dan... Kako ste.. Doviđenja. Mi moramo da uredimo Balkan tako da nema
granica, da naša deca u buduđnosti idu na Šar-planinu na skijanje.
A zašto Valjevo?
– Meni je veoma lako da budem ovde pošto poznajem Valjevo od
1982. godine. Velike su promene. Stigao sam, ne da zaradim novac nego da, kao
1981. i 1982. godine, pomognem. Jer ako voliš nešto spreman si i da pomogneš.
Nadam se, pošto naša ćerka Saška ima šest godina, da ćemo svi živeti od iduće
godine ovde. Našli smo najlepše mesto na Balkanu, u selu koje se zove Lelić.
Lelić ima osnovnu školu sa četiri đaka, pa hajde da moja Saška bude peti đak!
Kada je Irena (Irena Kretzers, Gjusova životna saputnica) pre pet godina bila
prvi put ovde, došla je sa njom, bebom
od nekoliko meseci. Sašku smo, možda ne znaš, krstili u manastiru Pustinja.
Irena se ovih dana naljutila na mene što sam u Srbiji, a ona nije.
A kako sam naleteo – ne znam! Preko Dušana Mihajlovića, pa i
Željka Ježa, Voje Jovanovića, pokojnog Miće Jankovića. Svi su tada došli kod
mene na Venčac, gde sam bio više od sedam godina. Tada sam pravio velike
skulpture, za Kostolac, ko zna gde još. Mislim da sam ih uradio oko devet. U
Holandiji sam radio samo u bronzi...
Ne uzimaš dleto u ruku?
– Ne, za sada. Imam zadatak da sa novim, mladim direktorom
Ljubišom Đukićem od bivše državne firme „15. septembar” napravimo modernu,
savremenu pekaru. Mislim da ćemo uspeti. Biće teško, veoma teško. Nisam znao da
se od državne tako teško pravi privatna firma. Borimo se. Ovo je prva godina da
smo sami mogli da kupimo pšenicu, našim parama.
Šta te to opredelilo za ovu sredinu?
– Možda mi je tada najviše imponovalo tih nekoliko pitnja,
koje mi je postavljao Dušan Mihajlović, na Povlenu: Kako vi u Holandiji
formirate političke partije, zašto imate lokalne stranke? Kako na glasanju
prolaze nacionalne, a kako lokalne stranke? E sad vidiš rezultat. Ovde sam
prisutan četvrt veka, ovde radim. Izašao sam iz Srbije 1988. godine jer sam
naredne počeo da renoviram jednu od najvećih vodenica i najimpozantnijih kod
nas, Stadbroekmolen. Slična je Tadića mlinu, ali dva puta veća. I to sam
renovirao od temelja, da mlin bude u funkciji. Time sam se bavio oko 13 godina
i ponovo sam ovde. Zanimljivo je da me ljudi pitaju kako uspevam da izdržim –
dođem u firmu u sedam sati, odem u ponoć ili u jedan u noć. To za mene nije
„rad”. Dođem kao i na Venčac nekada u čijem majdanu skoro da sam spavao. To je
navika. Radim što volim i radim samo ono što mi lako ide. Ali, priznajem da mi
pečenje hleba nije lako kao vajanje skulpture.
(Foto: Ljuba Ranković)
Kako ti danas izgledaju skulpture? Moram da ti se, u ime
grada i Valjevaca, izvinim što su išarane, što se ne čiste!
– Obiđem ih, ponekad i očistim. Ne treba da se izvinjavaš.
Nisu samo moje skulpture išarane, i skulpture drugih autora isto izgledaju. I
ja sam kriv za to. Kriv, jer smo uz pomoć države, Dušana (Mihajlovića) i
Slobodana (Đukića) došli do toliko skulptura u saradnji sa letnjim festivalom i
simpozijumom vajara „Mermer i zvuci” iz Aranđelovca. Shvatam da rukovodstvo
grada ima druge, preče poslove od toga da čisti moje skulpture.
Imaš li recept?
– Daću recept, običan deterdžent!
Ne smeta ti ni to što nigde ne piše čije su skulpture?
– Ako je na zadovoljstvo narodu, dobro je. Ako dnevno prođe
par ljudi i pomisli da mu je lepo i drago da ih vidi, onda sam postigao cilj.
Nekad zaboli ruka od čišćenja, e da mi je čekić ili dleto! Ona skulptura u
„Kolubari 2” mi je najdraža. Pamtim da je 44-ta koju sam napravio. Prošle nedelje išao sam u kancelariju SBB-a i
naleteo pravo na nju: Uaaa... i to si
radio! Inače, imam neki mir u sebi, mogu sutra da ponovo otvorim atelje i
počnem da vajam. Postoji hiljadu ideja za skulpture. Pita me Dušan da li mi je
žao što ne vajam, a ja ga pitam – zašto?
Imaš li kontakte sa vajarima strancima, čije su skulpture
takođe stigle iz Venčaca?
– Strašno mi je žao što Venčac ne radi, po drugi put nije
uspela prodaja rudnika mermera. Ono blago je u vodi, takvo bogatstvo – kamen sa dušom! To nema u svetu. I ja sam tamo deo
života ostavio. Kad bi se vratilo na ta vremena, da radi kamenolom, da se
okupljaju vajari, da gradovi imaju para da kupe skulpture...
Valjevo je dobilo odlične skulpture iz Aranđelovca. Na
Krušiku je skulptura Jan van Lizendoora, mog zemljaka, na raskrsnici kod
„Valjevca” Kis Brkinsa, takođe mog zemljaka, delo Mihael Gonzalesa iz Meksika
blizu je moje prve skulpture „Cvet”. To su priznata imena u svetu vajarstva.
Nemam sa njima kontakt. Nažalost, umro je Kenet Kembl (SAD), koji je hteo da
pravi skulpturu za Valjevo. Pre nekoliko godina hteo je da me vodi u Ameriku. U
poslednjem trenutku sam rekao: „Ne, vraćam se u Srbiju”!
Inače, Valjevo bi moglo da se otvori za međunarodne kolonije
za amaterske umetnosti. Puno ih iz Evrope ima u Španiji, Francuskoj. Imamo ovde
seoski turizam, a to se za takve kolonije nudi u Evropi. Imamo Povlen, imalo
„Krušikovu” fabriku „Mikroliva” u Mionici. Koliko bi ta livnica značila za
koloniju vajara! U njoj se mogu čuda praviti. Nadam se da još radi. Pa
Gradac...
Koje bi spomenike naših autora izdvojio?
– Dobri su svi, najbolji je Prote Mateje. Prija, jedina mi
je primedba to što je previše u ćošku. Treba da stoji na mestu koje daje deci
više prostora da se oko nje igraju, da se na nju penju. Dobar je i Živkovićev
spomenik Milovanu Glišiću. Mislim da je odličan Koljin spomenik Vuku Karadžiću.
(Foto: Ljuba Ranković)
Pratio si i aferu sa spomen obeležjem Seči knezova?
– Šta očekujemo od Jevtića? Daj čoveku 100.000 evra da ti
napravi tako važan spomenik za srpsku istoriju! Sa malo para teško da možeš išta
da napraviš, pogotovo tako važan spomenik. Ovo nisu vremena za takve poduhvate.
Ali tek smo počeli. Nije kraj epohe.
Čujemo da si i ti imao ideju za to spomen obeležje?
– Jesam: Nešto kao most, koji bi imao donju uglačanu stranu
u kojoj bi se nazirale siluete likova, sablji... Ali to je, ipak, vaš
nacionalni zadatak, vaših ljudi....
Skulptura „Evropa i Zevs”, u parku prema Zelenoj pijaci,
simbolična je bila i u ono vreme.
– U to vreme Žak Tonar i njegova supruga Eli (Elly) bili su
ovde u poseti i tada sam je klesao, ili je ona već bila u Valjevu, ne sećam se.
Kada ju je videla, Eli je rekla – Žak, ista skulptura mora biti u Sitardu
(Sittard). Sada je tamo u gradskom parku. Zanimljivo je i to da je pored jezera
iza koga je mlin, vodenica mog ujaka. I to je jedan od poslednjih mlinova koji
sam renovirao u Holandiji.
Retke su te istinski kreativne veze između umetnika i
gradonačelnika, da li je to holanadska specifičnost?
– Moja familija, Rubruk, je u Sitardu preko 430 godina. Ali
odnos između mene i g. Tonara je istinsko prijateljstvo i on je za mene pravi
aristokrata. Vodio je fenomenalno Sitard i sve što vidiš sada više nije ono
malo mesto. Sada su se Galen (Geleen) i Sitard spojili. Mi smo sada treći, ili
četvrti grad u pokrajini Limburg. Ima regionalne funkcije, komunalne, bolnicu,
brojne institucije, mrežu glavnih puteva, naselja idu preko državnih granica.
Sada bi prepoznala samo najuži deo grada jer je to ono što se čuva. Zvanično,
sada se grad zove Sittard-Geleen. Temelje te cele priče udarili su g. Tonar i
g. Najsten (Neisten), koji je nažalost
dosta bolestan. Zanimljivo je da je g. Najsten tast g. Alfreda Eversa, čoveka
koji ponovo uspostavlja veze Sitarda i Valjeva. Svet je mali!
Žak Tonar i gđa Eli su dobro?
– Da, to su divni ljudi. A trebalo bi zvati novog ambasadora
Holandije, stigao je nedavno u Beograd, da dođe u Valjevo. Mlad je i veoma
dobar. Ima sada u ambasadi i atašea za poljoprivredu. Bila bi ta poseta
dobrodošla da se pomogne Valjevskoj bolnici ali i drugima.
Ima li nešto što ti nije uspelo u Valjevu, za šta ti nisu
dali podršku, nisu te razumeli?
– Ne mogu da se setim ko me je odveo gore na Nenadovića
kulu, ali mi je jako žao što to propada. Znam da je to vaša istorija i da ne
treba stranci o tome da brinu, ali to propada. Ja sam sada našao svoje mesto u
Leliću. Rukovodstvo grada mora što pre dâ da funkciju Kuli, neki arhiv, ili
bilo šta savrememo za 21. vek. Bilo šta. Mislim da je Voja „Mađar” (Andrić) to
rekao pre dve godine. Dajte meni da renoviram, sredim, vratiću opštini, ali šta
posle. Pre nekih mesec i po dana bio je ovde Alfred Evers, koji radi za
Evropsku uniju na pitanjima formiranja novih regija i koji želi da ovde formira
novu evropsku regiju. On mnogo voli Tešnjar i kaže, Valjevo malo treba da uradi
da bude grad. Ima temelje iz 80-tih godina prošlog veka. Sada se vide te
razlike, ti temelji, posle svih onih problema. A iz Srbije sa izašao 1988.
godine.
Doduše, dolazio sam u Valjevo nekoliko puta, kada sam
donosio humanitarnu pomoć građana Sitarda za bolnicu, Crveni krst, vatrogasce...
Pre otprilike šest godina, kada sam pomagao prijatelju mlinaru, obilazili smo
Vojvodinu i Mačvu, snimali smo mlinove i pekare, i od tada su vidljive razlike.
Nadam se, iako nisam političar, da zajedno možemo stvarati evropsku Srbiju. I
to sa Kosovom – ajde da to rešimo na miru! Kao student, 1973. godine, potpisao
sam u Beogradu dokument da se neću mešati u unutrašnju politiku ove zemlje. Ali
sa Kosovom, dosta je! Puno ljudi u to ne veruje, ali mislim da je Srbija u
Evropi, u integracijama. Nema drugog puta, nismo mi ostrvo. Osećam se
Valjevcem, Srbinom.
Nema te u javnosti?
– Toliko sam u poslu, pa i u stvaranju nove „Lutre”, da
nemam vremena za druge stvari. Ni za ovu lepu knjižaru „Plato” nisam znao, a to
je sramota. No, da se vratim na moj posao. U Holandiji je pekarstvo razvijeno
jer ima mnogo naroda, od nas do ljudi iz bivših kolonija, Surinama i
Indonezije. Mi na jugu jedemo hleb francuske tradicije, na severu je klima
pogodnija za raž pa jedu drugu vrstu hleba. Poslednjih godina u državi se vodi
računa o ishrani, pa se beli hleb jede samo za vikend. Posle Drugog svetskog
rata bio je samo „američki” hleb, potom beli, a sada ga praktično i nema. Biće
tako i ovde, prevladaće hleb sa mekinjama. Kada sam ga pomenuo u Valjevu, rekli
su – to je za siromašne! A to je sada zdrava hrana, vremena se menjaju.
Čini se da vi Holanđani veštije obavljate poslove, da iz
onog što vredi izvučete maksimum!
– To su zablude. Šta je sve uradio otac Georgije sa
manastirom u Leliću? Uradio je ono što sam ja radio sa mlinovima u Holandiji.
Divan, mlad čovek pun iskustava. A ima ljudi koji to sve mnogo kritikuju: zašto
toliko, zašto nova crkva... Ali posle 50 godina komunizma to je prirodna
reakcija.
Može li se tvoj pelcer spasavanja vodenica u Holandiji
primeniti u ovoj sredini?
- Još uvek sam član Svetskog udruženja vodeničara – TIMS.
Predlagao sam, ne znam koje je to bilo društvo ovde – hajde ljudi napravite
plan! Pričamo o seoskom turizmu, a
Gradac vam je najbolje mesto za to. Ako treba pomoć, odneću svu dokumentaciju u
Brisel, gospodinu Eversu, velikom ljubitelju Valjeva, da vidimo za novac. Te
vodenice na Gradcu ne smeju da propadnu kao što su kod nas propadale. U Gradcu
treba napraviti kvalitetnu rekonstrukciju vodenica i onda će ceo kanjon biti i
ekonomska vrednost. Treba pripremiti program i početi sa traženjem para u
međunarodnim fondovima. A zašto, kad već govorimo o Gradcu, ne postavite
turbinu na betonskoj brani? Mislim da bi se moglo dobiti 20 do 30 kilovata
struje. A na brani u Deguriću sve je autentično. Mi takve stvari u Holandiji
čuvamo kao nacionalno blago. Moguća je i eksploatacija. Ako svake godine dođe
da je vidi 50 – 60 hiljada ljudi, a toliko ih na Gradac izađe od proleća do
zime, to je osnova. U Holandiji postoje ta iskustva. Rušili smo redom, sve i
svašta. U poslednjem trenutku jako udruženje za čuvanje spomenika spasilo je
vetrenjače. Samo u okolini Amsterdama
bilo je oko 1.300–1.400 vetrenjača, mlinova. Sada imamo 200, koje čuvamo.
Nisu ti teška česta putovanja između Valjevva i Sitarda?.
– I sad putujem samo kolima. Krenem ujutru odavde, pa
Slavoski Brod, Zagreb, Ljubljana (već
četiri godine spavam u istom hotelu –
„Slon”), Salcburg... Poznajem svaki detalj na tom putu, a kad se vraćam, negde
kod Rume, nastane prava radost – još malo, pa sam kod kuće!
