Naša akcija Valjevac ličnost godine Redakcija Revije Kolubara

Približilo se vreme da Revija „Kolubara” izabere - trinaesti put - Valjevca ličnost godine. Po ustaljenoj praksi, to će biti učinjeno 11. januara, na dan osnivanja Izdavačkog preduzeća „Kolubara”.

Najavljujući novi izbor Valjevca ličnosti godine donosimo i prve predloge za to počasno zvanje.

Istovremeno podsećamo da za Valjevca ličnost godine konkurišu uspešni industrijalci i zemljoradnici, zanatlije i trgovci, đaci i profesori, političari i sveštenici, umetnici i sportisti, naučnici i novinari. Konkurišu Valjevci svih zanimanja, bez obzira na pol, starost i prebivalište, bez obzira na politička i druga ubeđenja.

Priznanje Valjevac ličnost godine proglašava se na početku svake nove godine za proteklu kalendarsku godinu i uvek se dodeljuje samo jednoj osobi.

Dobitniku ovog počasnog zvanja pripada, kao trajan spomen, plaketa sa likom Ljubomira P. Nenadovića, rad keramičara Milovana Blažića.

Ovogodišnji kandidati

RADOVAN BELI MARKOVIĆ, zato što je Pisac, sa velikim velikim početnim slovom te reči, zato što je, po kritičarima, najveći srpski književnik na razmeđu dva veka, i zato, pošto ga ni jedna reč ne može izmeriti i obuhvatiti, što je, kako se projavi Ljubomiru Mihailoviću, koji ne pije trezan, Lajkovačko Čudovište. I još, da posle ne bude, treba stati iza mladog, i sve što uz to ide, dramaturga Spasojevića, koji je od oca Spasojevića.

Nisam imao dilemu da ovogodišnjeg Valjevca godine treba tražiti među mladim. Imao sam težak izbor za koga se opredeliti. U konkurenciji su Ivan Drpić, prvi istoričar umetnosti iz Srbije doktorant na prestižnom američkom univerzitetu Harvard, dr Boško Glišić, građevinski inženjer na naučnom radu u Švajcarskoj, Ivan Ostojić, doktorant molekularne biologije, Milan Nešković, student završne godine režije sa nekoliko režiranih komada, apsolventi arhitekture Ognjen Jović i David Maksimović, čije stvaralački prvenac - Dom mladih istraživača dobija obrise, dramaturg Dušan Spasojević, koji je na velika vrata, dramom „Odumiranje” (režija Ergon Savin) ušao na Veliku scenu „Ateljea 212”, u godini kada ovo prestižno pozorište slavi jubilej. Konkurencija žestoka, a do 11. januara i konačne odluke vredi dobro razmisliti, ali bilo kome da dam prednost neću pogrešiti, jer klinci su sjajni.

Branko Antonić (Foto: Ljuba Ranković)

Ove godine u Valjevu opasna sprdačina bila! U tom smislu laureat komotno može da bude ministar samoupravni Lončar, jer kako drugačije tumačiti njegovo osmomesečno tumačenje da Valjevo ima vlast, Skupštino i resto. Pa opet, da se bira sprdač godine, ne bi mog’o Zoki, jer u soliteru na Titovom trgu ima „komendijaša” većeg kalibra! Zbog njihovog pozorišta, ko već nije na bensedinima, zreo je za tretmane kod dr Tome ili dr Sneže, podno Petog puka. Pa, šta je i ko je mogao valjati u ovoj godini opasne sprdnje sa Valjevcima?

Srećom, setih se Banje. Zamenio drevnog Gojka na mestu sekretara „Abraševića”, a Joca i Spasoje nisu uspeli pred sudom da mu navuku bukagije. Pobedila pravda u oba slučaja. Zato što čovek zna da radi i da jasno kaže kako nam sprdači decu prave. Dosta za ovu godinu. A, između ostalog, to se već zna, glumčina i novinarčina. BRANKO ANTONIĆ, jopet.

Na sreću, mladi, vredni, talentovani, kreativni, doći će posle nas i učiniti ono što mi nismo znali ili mogli. Stoga, moj predlog za Valjevac – ličnost 2006. godine su mladi istraživači. S obzirom na to da pravila izbora ne dozvoljavaju mogućnost „kolektivnog izbora”, odlučila sam se za jednog od njih, koji simbolizuje sve ono što već godinama rade članovi društva „Vladimir Mandić Manda”. To je David Maksimović, predsednik Društva. Predlog za njega i njegove vredne i ambiciozne istraživače je što su, ne čekajući nas starije, ne čekajući one koji vode (ili bi bar trebalo) grad, započeli akciju izgradnje novog Doma, koji će koristiti, ne samo članovi, nego svi mladi Valjeva.

Načinili su projekat, obezbedili deo novca, uzeli krampove i lopate u ruke, zasukali rukave i krenuli u izgradnju. Znali su da posao neće biti ni malo lak, ali su puni optimizma načinili prvi korak i pokazali da je važno započeti (sopstvenim snagama), i da će voljom i umenjem posao biti i završen. Ovaj predlog i zbog toga što će, verujem, jednog dana tako vredno i znalački graditi i ovaj grad i nas u njemu načiniti boljim.

Boško Đukanović (Foto: Ljuba Ranković)

Moj predlog je dr Boško Đukanović, kardiovaskularni hirurg, direktor Instituta „Dedinje”. Iako živi u Beogradu nije se odrekao Valjeva. Zahvaljujući njegovom zalaganju, VŠK je povratio mesto koje mu pripada, pa sada ima mogućeg šampiona države i učesnika najkvalitetnijeg evropskog šahovskog takmičenja. Na svoj način, dr Đukanović je doprineo i oživljavanju valjevske košarke. Posebno bih napomenula činjenicu da su vrata dr Đukanovića otvorena za sve Valjevce kojima je njegova pomoć potrebna.

Nisam od onih koji misle da za mlade ima vremena, već smatram da mlade treba podržati i nagraditi. Zato je moj drugi predlog naš sugrađanin DuŠan SpasojeviĆ (1980), dramski pisac. Na srpsku pozorišnu scenu ušao je predstavom „Odumiranje” u beogradskom Ateljeu 212, u režiji Egona Savina. Dobio je odlične kritike, sjajno je primljen kod publike. Njegova drama „Odumiranje” čitana je i na Festivalu mladih dramskih pisaca u Lidsu.

Ima Valjevaca koji, iako ne žive u Valjevu, mnogo više za ovaj grad čine i mnogo mu više vrede od gomile novokomponovanih lokalpatriota, koji ovde bivstvuju i čija se ljubav prema ovoj sredini meri samo količinom novca koji mogu iz nje da izvuku.

Ako se termin Valjevac može upotrebiti ne samo kao odrednica geografskog porekla, već i kao karakterna osobina u najboljem smislu te reči, onda doktor Boško Đukanović više nego iko zavređuje da se Valjevcem zove i to ne samo u 2006. godini koja je za nama. Sad sledi argumentacija koja bi, da je neka druga ličnost u pitanju ličila na laskanje, ali ovde to nije slučaj. Ovo je čista faktografija.

U jednoj od najuglednijih medicinskih ustanova u zemlji on je prvi u timu za koji mnogi tvrde da je jedan od najboljih na svetu. Kada bi za Boška glasali svi oni čije srce još uvek kuca isključivo zahvaljujući umešnosti njega lično i njegovog tima, on bi ‘ladno mogao da bude kandidat za predsednika države, a ne za Valjevca ličnost godine. Kada mu za znanje u struci kapu skidaju i doktori iz Hjustona, gde često operiše, onda to, valjda, mora biti još jedan stepenik naviše u kandidaturi i za Valjevca godine. Kada od malog lokalnog šah kluba napravi ekipu spremnu za visoke evropske domete i uz to u Valjevo dovede jednog Anatolija Karpova, onda je to još jedan korak ka tituli Valjevca godine. I konačno, kada posle svega toga nađe vremena da svake subote bude u Valjevu, da dođe u Halu sportova na košarku, da nervozno jede semenke i pobesni kad mu voljeni Metalac izgubi, onda Boško Đukanović samo može biti i JESTE Valjevac godine, ma šta odlučio žiri koji ovo priznanje dodeljuje.

Vidoje Vujić (Foto: Ljuba Ranković)

Uz sva uvažavanja drugih profesija i zanimanja, i reformske 2006. godine, uverio sam se da se od meditacije i filozofiranja, a pogotovu, strančarenja ne može leba jesti. Mora nešto konkretno da se radi i moja je procena da je na tom planu valjevski preduzetnik i industrijalac Vidoje Vujić, načinio valjan iskorak.

Kupovinom UTP „Sloga” i najavom ambicioznih projekata na oživljavanju turizma na Divčibarama (ponovno osposobljavanje za prijem gostiju hotela Balkanija kao i u martu mesecu 2007. godine postavljanje kamena temeljca na savremeni Kongresni centar..) on se krajnje ozbiljno kandidovao za laskavo priznanje Valjevac ličnost godine. I da ne bude zabune, uz ovaj predlog podsetiću na jednu jevrejsku izreku koja veli: Onaj ko više razmišlja nego što radi, gubi mudrost.

Dragan Vasiljević (Foto: Ljuba Ranković)

Ne tvrdim da nema, ali ne mogu se setiti, u ovoj opet dugoj godini, budući opet kratkog pamćenja, da je neko, u onim oblastima što se kapitalnim smatraju, učinio nešto jako važno, ili od nečega „onako” - napravio nešto bloody good!

No ima jedan profesor, dirigent (doduše ne rođenjem, ali Valjevac), Dragan Vasićjević, koji se latio izazova, i od „ad hok” crkvenog hora „Hadži Ruvim” stvorio družinu za koju se zna. Po tome što je sa njim uzrasla u hor bogatog repertoara, za koji komponuju veliki savremenici, po tome što je sa njim, sa odlikama nastupala i na Mokranjčevim danima i na horovima među freskama, ove godine sa Internacionalnog horskog festivala u Slovačkoj donela prve nagrade, snimila dva kompakt diska (Naše himne i Tebe pojem)...

Slabo ko je u svom selu bio prorok, pa se tako i o ovom profesoru verovatno više zna tamo negde, a u Valjevu samo u nažalost uskim krugovima kojima, omiljena boja nije ružičasta, koji znaju da se umetnost, pa onaj njen deo koji se zove vrhunsko horsko pevanje, iz Valjeva daleko čuje. Zato, profesor Dragan Vasiljević.

Dame imaju prednost ovoga puta!

Olivera Nikolić (Foto: Ljuba Ranković)

Predlažem OLIVERU NIKOLIĆ, profesora matematike, prvog čoveka Poslovne akademije Univerziteta „Singidunum” u Valjevu. Zaslužila je ovo priznanje svojim zalaganjem i istrajnošću na ciljevima koji, nama sa strane, izgledaju nedostižni. Sjajno bi obavljala funkciju i prvog čoveka grada!

Kada se četiri mlade dame nađu i naprave ništa manje nego „gudački kvartet”, u sredini u kojoj takva reč može da ima i jeretičke prizvuke, imate zašto da se ponosite time što živite sa njima u gradu zamrlih incijativa. To su SUZANA RADOVANOVIĆ i SNEŽANA STEVANOVIĆ sa violinama, MILENA MARTINOV sa violom i IRINA VASILjEVIĆ sa violončelom, koje zajedno nastupaju pod imenom MISS. Njihova pojava i nastupi govore i o žalosnoj činjenici da se malo toga van onog „institucionalnog” može desiti na radost svakoga. Dobro je kad tako šta krene sa muzikom od mladih, lepih i hrabrih devojaka. Skoro bajkovito.

U Valjevu, smatram, nije bilo ličnosti koja bi trebalo da ponese epitet Valjevca 2006. godine.

U gradu u kom, zbog nefunkcionisanja lokalnog parlamenta, Vlada Srbije uvede privremene mere, u minuloj godini nije bilo osobe koja je svojim delom, potezom ili rezultatom zavredila da bude predložena, a kamoli da bude izabrana za Valjevca - ličnost 2006. godine.

Nadam se da će već sledeće godine situacija biti bolja, odnosno da će biti razloga da imenom i prezimenom, zasluženo, uz valjano obrazloženje, bude Valjevaca koji će, smatram, zaslužiti da budu nominovani za laskavu titulu ličnosti godine, koju dodeljuje revija „Kolubara”.

Čeda Nikolić (Foto: Ljuba Ranković)

Moj izbor su privrednik ČEDA NIKOLIĆ iz Osečine i seljak STOJADIN COKA ČITAKOVIĆ iz Gornjeg Mušića.

Valjevske plemenitosti, a švapske radinosti, Čeda Nikolić je sa „Podgorinom Fruht” načinio čudo u najboljem smislu te reči. Hladnjača, kakvu je podigao, teško se može naći u Evropi. Ako podgorski seljaci imaju nadu da će doista biti bolje, onda im je g. Nikolić najbolji garant za to!

U tri generacije Čitakovića, sa roditeljima, suprugom i petoro dece (!), glava je farmerskog domaćinstva, koje „Imleku” preda 200.000 litara mleka godišnje! Zavidnog poznavanja ekonomije, stočarske i ratarske proizvodnje, demokratski nastrojen, sa jasnim planovima za sutra - primer je srpskog seljaka stasalog za Evropu!