Još samo da se oženim

Ime Dušana Spasojevića, čiji je dramski prvenac „Odumiranje”, uz opšte pohvale, 7. decembra premijerno izveden na velikoj sceni Ateljea 212, u režiji Egona Savina, već skoro mesec dana „zvoni” u svim iole viđenijim dnevnim novinama i nedeljnicima, televizijskim i radijskim emisijama. I svugde uz ime ovog 26-togodišnjaka stoji „mladi dramski pisac iz Valjeva”.

(Foto: Ljuba Ranković)

Ta lična zavičajna odrednica daje mi nadu da dojučerašnji dečak sa Keja nije zaboravio prošlogodišnje obećanje da će mi intervju dati kad mu prvi komad stigne na scenu. Bio je u pravu rekavši da diploma sa ocenom 10 na BK akademiji, kod profesora Siniše Kovačevića, spreman komad, napisan još na drugoj godini studija, nisu dovoljan povod za medijsku pažnju. Sada su povodi više nego pravi i Dušan zaista nije zaboravio obećanje.

Jesi li mogao i sanjati ovako lepu, veliku pohvalu i medijsku pažnju, koju si zavredeo svojim prvim komadom, a još na velikoj sceni?

– Očekivao sam dobar prijem, ali ne ovoliki. To sam mogao naslutiti iz toga što su novinari dolazili u Atelje još dok se pripremala predstava. Šuškalo se i po Beogradu: šta se tu radi – velika scena, mlad pisac i Egon Savin, koji se ne bi petljao sa debitantskim komadom da nije dobar... Tako je unapred napravljena dobra atmosfera. Ipak, konačni utisci i kritike prevazilaze i moje najbolje nade. Ne bih da se hvalim, ali mi više nego gode pohvalni prikazi Muharema Pervića u „Politici”, Ivana Medenice u „Vremenu”, Vladimira Stamenkovića u NIN-u, Željka Jovanovića u „Blicu”, Dušana Cvetkovića na Radio Beogradu... Ne smem da se uobrazim jer bih time sve pokvario.

Koliko si bio u prilici da učestvuješ u pripremi komada za izvođenje na sceni Ateljea 212?

– Imao sam tu čast da zaista učestvujem. Egon i ja smo najpre seli da vrlo ozbiljno radimo na tekstu tri-četiri meseca pre nego što smo ušli u pozorište. Dogodili su se na tekstu neki ne sitni rezovi, koji su značajno podigli čitav nivo priče. Potom sam bio privilegovan da učestvujem u pripremi izvođenja od prve čitalačke probe do generalke. Verujem da sam bio od koristi, ako ništa drugo da im pomognem u dočaravanju ovog kraja, ljudi, tradicije i jezika. Radnja se, naime, događa na Povlenu. Mislim da je značajno da pisac bude i na probama, što inače u našim pozorištima nije princip. Šta više, glumci i reditelj pomalo zaziru od pisca. Mi smo se u ovoj predstavi svi dobro razumeli i sarađivali. Uostalom, predstava je kolektivan čin. To sam mislio i ranije, a sada sam se potpuno uverio da je to rezultat svih nas.

Skoro smo se odvikli od ruralnih tema u našem pozorištu, još od „Kamena za pod glavu” Milice Novković, pre 30-tak godina. Poznavajući tvoju staru građansku porodicu, pitam se otkud tebi interesovanje za seoske teme?

– To me i drugi novinari pitaju, a ja u šali kažem da imam i jedan urbani komad. Puno sam vremena proveo gore na Povlenu, gde imamo vikendicu. Volim da šetam, volim prirodu i postao sam blizak selu u kojem sam boravio i po dva meseca. Upoznao sam meštane i sagledao njihove probleme. Malo–pomalo, dogodilo se da mi je tu, u selu, na mom ličnom i unutrašnjem planu nešto postalo jako, jako zanimljivo i podsticajno da o tome pišem. Ja i inače mislim da postoji neka poetika, koju je selo zadržalo. Postoji neka tragika u kojoj su seljani mnogo eksplicitniji u svom jadu i usudu.

Da li bi se neko od tih meštana sa Povlena mogao prepoznati u tvojoj drami?

– Ono što sam napisao u komadu bitno se razlikuje od realnog sveta i života. Upravo smo Egon i ja puno o tome pričali i napravljena je predstava koja ne insistira na autentičnosti toponima i ličnih i porodičnih sudbina. To jeste autentično kao umetničko viđenje jednog tragičnog vida naše stvarnosti kakvo je rastakanje i odumiranje sela.

Ima li nagoveštaja da bi „Odumiranje” moglo doći i do Valjeva?

– Pet dana uoči premijere sedeli smo u opuštenom razgovoru kad je Egon upitao kakav ono beše Dom kulture u Valjevu, kolika je scena, može li na nju da stane naša predstava. Sačekajmo da se „Odumiranje” malo razigra, pa će onda, valjda, biti mesta i za gostovanje u Valjevu. Valjda.

Čujemo da je u pripremi izlazak, na još jednu veliku scenu, i tvoj drugi komad?

– Da, u martu počinjemo da radimo u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu moj komad pod radnim naslovom „Zločin nad divljim zverima”, u režiji mladog Borisa Liješevića. Eto, za kratko vreme dve moje drame na velikim scenama. Ovaj komad se takođe bavi ruralnom temom, samo što u njemu ima više odstupanja od sitnog realizma, opušteniji je, ima više ventila. Na scenu čeka i moj diplomski komad „Metak za sve”, koji je, najzad, jedna gradska priča.

Dok si još bio dečak sa Keja pričalo se da snimaš neke filmove. Kako si dospeo na dramaturgiju?

– Sve je manje-više bilo slučajno i ovo je prilika da pomenem filmskog režisera Slobodana Golubovića Lemana, čoveka koji je mene pronašao. On je sjajan umetnik i tip. Mi smo zajedno počeli da radimo i on je nešto u meni video. Onda smo zajedno otišli na Akademiju da upišem režiju, ali, sticajem nesrećnih okolnosti, nisam prošao na prijemnom ispitu. Potpuno razočaran vratio sam se u Valjevo rešen da te godine ništa ne upisujem. Posle nekoliko dana, Leman me pozove da konkurišem na Odseku dramaturgije BK akademije. Zbunjeno sam ga pitao šta ću ja tamo, ali je on bio uporan i ubedljiv u tome da ne gubim godinu, da režiju mogu i dogodine da pokušam. Na Akademiji se opet pojavljuje neko meni vrlo važan – moj profesor Siniša Kovačević, koji me je prepoznao i izdvojio za svoju klasu. Nakon dve godine studija otkrio sam u sebi smisao za pisanje. Sad mislim da je sve to bilo apsolutno sudbinski. Sudbinski sam pao na režiji, to je sigurno.

Biti Valjevac – koliko ti to znači?

– Znači mi puno. Kako mi ne bi značilo kad je cela moja porodica onako baš valjevska. Zato mi je i drago što se u svim medijima puno i direktno navodi da sam iz Valjeva i Valjevac. Iz ove sredine sam potekao i to je nešto što me takođe određuje. Ja sam zaista dramski pisac iz Valjeva, pa živeo u Njujorku ili Beogradu.

Gde sada više živiš, u Valjevu ili Beogradu?

– Trenutno sam u Beogradu, ali mislim kad Velja (Ilić) napravi taj put da će dinamika putovanja između Beograda i Valjeva od 45 minuta biti prihvatljivija. Bez šale, Valjevo nije loš ambijent. Uostalom, za pisanje vam je potreban samo beli papir i neka vrsta mira. Valjevo ima taj mir, ali mislim da se u ovoj fazi neko vreme mora biti u Beogradu ili održavati veza sa njim. Čovek moje struke mora biti na izvoru događaja, na BITEF-u, FEST-u, važnim premijerama i festivalima...

Budući da se sve važno u tvom životu do 26 godina prirodno i na vreme dogodilo i složilo, ostaje mi samo da te pitam: Hoćeš li da se ženiš?

– Voleo bih. Voleo bih na proleće da se oženim. Diplomirao sam, odslužio vojsku, drama mi je izašla, uskoro će i druga... Sad još samo da se oženim.