prva strana

Nedelja, 21. Jul 2019.

Revija KOLUBARA - Februar 2007 > kultura

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

kultura

prošlost

kalendar

revija +

arhiva

impresum

pretraga

Pulikin životopis

U knjizi „Slobo Jevtić – od Valjeva do Šamalijera”

Image 1434

(Foto: Ljuba Ranković)

U ediciji „Vie et enterprise” („Život i poduhvat”) u Klermon Feranu je krajem prošle godine objavljen životopis – itinerar „Slobo Jevtić – od Valjeva do Šamalijera...” Ova izuzetno lepo opremljena i odštampana knjiga prati životni put, neprekidne stvaralačke nemire i umetničke poduhvate ovog Valjevca, jednog od najuglednijih građana francuske regije Overnje. Uz ispovest o njegove 72 godine životnih i umetničkih bura je obilje fotografija, od detinjstva u Valjevu, studija arhitekture i primenjenih umetnosti u Beogradu, dragocenog iskustva u radu na obnovi manastirskih fresaka, fascinacije najpre pozorišnom, potom filmskom scenografijom, sjajno započete karijere u SAD, do konačnog posvećenja slikarstvu, najpre u Parizu a potom u Klermom Feranu, gde živi već 38 godina.

Pulika, kako ga Valjevci zovu, iz detinjstva se najpre seća porodične kuće u kojoj je rođen 24. januara 1934. godine. Osim njegovih roditelja, brata Milorada (poznatog urologa u Vašingtonu), i sestre, lane preminule Olivere (supruge fudbalske legende Miše Pavića), u jednom domaćinstvu živelo je njih 27-oro, uključujući i radnike porodične mesare. Tu je, uz veliku porodičnu trpezu, naučio dobro da jede, pa mu i danas, kaže, supruga Eva prigovara na pantagruelovskom apetitu. U Valjevu je zavoleo prirodu, posebno planine. Svaki slobodan trenutak tokom snežnih zima koristio je za skijanje. Od malena je voleo da crta, po čemu je najviše bio poznat kao đak Valjevske gimnazije. Studirao je najpre arhitekturu a potom Akademiju primenjenih umetnosti iz koje nosi najlepša sećanja.

U knjizi su zanimljivi opisi njegovog rada na restauraciji manastirskih fresaka i mozaika na skelama koje su bile visoke i 26 metara. Bio je fasciniran otkrićem apstrakcije jednog oka koje nije samo oko: „Bio sam potpuno pometen i sluđen videvši u kojoj tački smo mali, u kojoj tački je naša želja da nešto napravimo smešna.”

Najlepše uspomene nosi iz vremena kada je, još kao student, počeo ozbiljno da radi scenografiju, najpre u Narodnom pozorištu a potom na filmu, posebno u tada velikim inostranim koprodukcijama. Među šest brodova za film „Marko Polo” 1963. godine njegova ekipa je bila zadužena da napravi onaj koji će moći da otplovi do SAD na premijeru filma i tako usput dokaže tezu da su Vikinzi otkrili Ameriku pre Kolumba. Nažalost, avantura jedrenja drekerom okončana je na sprudu kod Bizerte.

Od 1964. do 1966. godine živeo je u Vašingtonu gde je stekao puno prijatelja i poštovalaca. Nažalost, sjajna slikarska karijera, koja mu se osmehivala, prekinuta je naprasno izgnanstvom iz SAD zbog njegovog navodnog članstva u KPJ. U pitanju je bila greška zamenom identiteta sa istoimenom, već preminulom, osobom. Kasnije, dok je živeo i radio u Parizu, iz Amerike su mu ponudili počasno državljanstvo koje je odbio. U Parizu je upoznao svoju suprugu Evu Zisman, sa kojom je u braku od 1966. godine. Imaju kćerku Anuk i sina Vladimira. U Klermon Feranu žive od 1969. godine. Pulikinom inicijativom 1984. godine u Šamalijeru je otvorena Galerija savremene umetnosti, a krajem prošle godine održan je Sedmi svetski trijenale male grafike. Imao je još mnogo ideja za razvoj kulture u ovoj oblasti Francuske, ali, kaže da (kao i kod nas) slikarstvo, skulptura, poezija, film ili pozorište nisu u središtu preokupacije i interesa političara.

Knjiga je bogato ilustrovana reprodukcijama Pulikinih slika i murala. Njegovi murali su svakodnevni deo ambijenta i života Klermon-Ferana, Šamalijera, Isoara i drugih mesta.

Jedno poglavlje knjige posvećeno je muralima kao optičkoj varci sa socijalnim gestom: „Optička varka je izazov arhitekturi. Ona koriguje ono što moderna arhitektura ne daje i ono što nam je klonula industrijska arhitektura 50-tih i 60-tih godina ostavila u nasleđe. Optička varka sa murala ostvaruje ono što bi arhitektura trebalo ili što bi mogla da učini a to je da bude na usluzi čoveku, da učestvuje u njegovom povratku životu onoliko prijatnom koliko je to moguće”.


Nevidljiva strana meseca - Tokom izložbe u Čenel galeriji u Vašingtonu 1971, imao sam problema, ovaj put sa Nasom. Više mojih slika prikazivalo je dva lica Meseca. Jednog dana izložbu je posetio jedan od stručnjaka Nase koji se začudio kako sam mogao naslikati nevidljivu stranu Meseca. Pitao me je gde sam našao dokumenta koja mi omogućavaju da to naslikam. Objasnio sam mu da slikar ima moćnu imaginaciju kojom ponekad može da dokuči i nevidljivu realnost.

O nostalgiji – Nemam nikakvu nostalgiju za svojom zemljom, jer je nikada nisam napustio i jer je potrebno samo dva sata leta avionom do moje kuće. I druge delove Evrope doživljavam kao svoju zemlju. Pomalo se svuda osećam kao kod kuće.

Divljaštvo – Amerikanci su se ponašali kao divljaci bombardujući moju zemlju. Na nasilje se ne odgovara nasiljem. Imam problema da to objasnim čak i nekim svojim francuskim prijateljima. Moj stariji brat, koji živi u Vašingtonu već više od 50 godina, veći je Amerikanac od originalnih Amerikanaca.