prva strana

Nedelja, 22. Septembar 2019.

Revija KOLUBARA - Februar 2007 > ljudi

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

kultura

prošlost

kalendar

revija +

arhiva

impresum

pretraga

intervju

Mesec je za probu – Mars je cilj

Ljiljana Ljiljak, LA, decembar 2006

Suret sa Veljkom Jovanovićem (Valjevo, 1962) u Istraživačkom centru NASA-e, JPL-u, u Pasadeni, desio se na izmaku prošle godine u danima kada su iz tog centra stizale uzbudljive i senzacionalne vesti o planeti Mars. U danima kada se do usijanja prave afere u SAD-u podigla tema globalnog zagrevanja na koju naučnici odavno upozoravaju, a Vlada najmoćnije zemlje sveta tvrdi da je to neistina. Sva saznanja o kretanjima u klimi zemlje deo su velikog decenijskog programa istraživanja atmosferskih sistema oko planete Zemlje, vazdušnih i vodenih tokova, uporedo sa istraživanjima najudaljenih planeta našeg sistema. Ta istraživanja odvijaju se upravo u ovom centru Los Anđelesa, a obradu snimaka iz vasione i atmosfere radi tim kojim rukovodi Veljko Jovanović, Valjevac.

v

(Foto: Ljuba Ranković)

Osim u JPL-u mogli ste ga sresti poslednjih godina u Istanbulu ili Parizu, gde su održavani kongresi svetske organizacije za fotogrametriju (kojom rukovodi), a već priprema predavanja za sledeći konres u Pekingu. Od Valjeva do Pasadene na tom „planetarnom” putu, Veljku su velika podrška supruga Helena i dva sina, blizanci Luka i Marko. Puno povoda za razgovor, koji je i počeo hronološki.

– Došao sam u Pasadenu, u JPL, 1993. godine, a u tim godinama su već počinjala ispitivanja, program osmatranja Zemlje. To je program za koji je NASA dobila budžet sa ciljem da se ispita zemljina atmosfera, površina i interakcije Sunca, slojeva oblaka kao dela atmosfere, uključujući i okeane, vazdušne mase. Moja grupa je odgovorna da te podatke, sa tih instrumenata koji su uglavnom daljinski, primi, obradi i pretvori u formu koja je pogodna da ih naučnici dalje koriste, ispituju sastave, promene u raznim segmentima aerosola. Da ispituju promene u globalu, refleksiji oblaka, ispituju promene o tome koliko vegetacija na nekim područjima Zemlje utiče na oblake; prate se, na primer, i oblaci od prašine koji se kreću iz Sahare prema Evropi. Poenta je u tome da se to prati jedno vreme da bi se moglo nešto i zaključiti, tako da su ti instrumenti u orbiti obično od šest do deset godina i onda ih zamene novi, kako bi se nastavila ispitivanja – kaže Jovanović.

Lepa su imena letilica sa kojih se dobijaju ti podaci!

- To su Magelan, Vojadžer, Kasini, to su planetarni, a ja sam počeo da radim sa onima koji ispituju zemlju. U JPL-u se radi i planetarni i Zemljin program mada sam u raznim stvarima uključen i u ovaj program „rovera” za Mars.

Sve te letelice, roboti, minujaturni sateliti, čiji se modeli mogu videti i u JPL-u, deluje kao igračke nesrazmerne tim velikim prostranstvima?

– Roboti i nisu tako mali, roboti su kao dečije bicikle, ali su male kamere na njima. Postoje razne vrste kamera: panoramske, dve navigacione, koje snimaju iz raznih uglova po prostoru, kako bi se dobila trodimenzionalna slika. Pa imate sprave koje grebu površinu, pa spektroskopi tu zagrebanu površinu snimaju i ti podaci stižu na Zemlju – mi ih obrađujemo, naučnici gledaju, analiziraju. Imaju i naučne kamere, spektometri i one koje su samo za navigaciju i one koje samo snimaju površinu.

Sve je počelo sa Beogradom?

– Ja sam završio geodeziju na Građevinskom fakultetu u Beogradu, a ovde sam na PURDUE univerzitetu magistrirao fotogrametriju. Počeo sam da radim u jednoj komercijalnoj kompaniji, u Alabami, koja je pravila kompjuterske sisteme da se podaci prime i vizuelno evaluiraju. Tu sam počeo da radim programe za automatsku obradu podataka i ostao godinu i po dana. Onda me profesor sa PURDUE-a savetovao da idem u JPL jer su ga pitali ima li koga da preporuči (cenio me je, bio sam dosta dobar student) zato što naučnicima treba da se pripreme podaci, a to rade inženjeri. Mi smo u sredini između onih koji prave instrumente i naučnika koji te (zadnje) podatke gledaju i tumače. Imao sam dosta sreće što sam došao 1993. godine na početku razvoja tih programa. Za te nove programe nije bilo instrumenata, sistemi nisu bili dovoljno pripremljeni, pa sam bio deo tima koji je na tome počeo i to izgradio.

Videli smo da je ovde u Institutu predviđen jedan zemljotres u Japanu, a stanovnici su evakuisani. To se nije desilo sa „Katrinom”, pa i dalje stravično odjekuju posledice uragana koji je zadesio Nju Orleans. Da li je i to posledica promene klime? Kako gledaš na to da SAD ne prihvata sporazum iz Kjotoa?

– Uvek je to ovde bilo kontroverzno pitanje. Ovo što se desilo u Nju Orleansu prvo bi bilo pitanje civilne zaštite, da se ljudi zaštite kada se već desilo. A mogli su da se povežu senzori u orbiti, da se donesu zaključci na osnovu podataka i da se ljudi blagovremeno alarmiraju. Kod globalnih promena klime uvek ostaje pitanje, šta mi ostavljamo u nasledstvo deci i pokolenjima? Činjenica je da se ratom u Iraku sredstva usmeravaju tamo, a manje se izdvaja za nauku. Išao sam u druge zemlje, razgovarao sa stručnjacima, sa naučnicima – ovde se i dalje najviše izdvaja za nauku. Naučnici uvek traže više, uvek se žale... Za mene je to složeno pitanje.

Iz JPL-a, iz Pasadene, u svet je otišla vest da na Marsu ima vode! Ti si video te snimke?

– Video i obradio! Poslednji snimak kaže da na Marsu ima vode. I to je tekuća voda. Sada je tamo senzor na 400 km u njegovoj orbiti, sa rezolucijom od 20 cm tako da on može da vidi košarkašku loptu i da je registruje. Taj senzor će da se koristi i dalje u ispitivanju te površine, a predviđen je i novi. Biće to, kaže se, land-rover, koji će se lansirati 2009 – Mars science lab. Na njemu će biti još savremeniji instrumenti, koji će da se koriste za dobijanje odgovora sa ciljem da istraži šta je bilo sa Marsom, šta se desilo tamo i kakve su mogućnosti za dalji razvoj tamo. Da bi se stiglo do toga da jedna stanica postoji na Marsu, prvo mora da se dosta trenira na Mesecu. To su planovi za nekih 50, 60 godina... Ovo su počeci.

Znači, naseljavamo se, idemo na Mesec?

– Da, idemo na Mesec! Urediće se kamp, neko će da ode tamo. Biće baza, a Mars je cilj! Pripreme su počele!

Zbuniš li se nekada saznanjima o tim dalekim planetama, udaljenim ko zna koliko svetlosnih godina? Da li se nekada zapitaš da li je to stvarno?

– Kada sam davno, u Jugoslaviji, gledao kako se čovek spušta na Mesec, pitao sam se gde je to, šta je to... Ali ovde, sa ljudima koji žive svakog trenutka s podacima o tim planetama i svetovima, to vam je kao da je to tu, prekoputa. Mi dobijamo podatke, snimljene na Marsu u roku od šest do sedam sati, i to obrađene, snimci putuju kraće. I ti podaci stižu redovno, u kontinuitetu, u regularnom vremenu. Vi ovde imate ljude koji žive po marsovskom kalendaru. Posebno oni koji „voze” rolere, borave na Marsu vozeći ih i po osam sati. Oni kao da su tamo, znaju svaki kamen, uvalu. Kontrolišu, izdaju komande. Kad se naiđe na kamen, na krater, traže kako da izađu, treba tu „borbu” videti, to je uzbudljivo kada se nađete sa njima tada – kako da se iziđe, obiđe…

Često pominješ Valjevsku gimnaziju?

– Dobili smo opšte obrazovanje iako sam bio na prirodno-matematičkom smeru. Imali smo istoriju, književnost, umetnost. Odatle, iz naših škola, imamo taj pogled prema svetu koji je širok, jak, utemeljen, i kad dođemo ovde, kad razgovaramo sa ljudima iz drugih sredina, koji su, na primer, iz ovog okruženja, oni se iznenade kako to da inženjeri imaju toliko obrazovanje. To je inače slučaj sa ljudima iz Evrope. Ljude sa Kembridža odmah prepoznaš!

Da li te pozivaju iz naše zemlje, sa fakulteta, instituta? Iz metereološkhi centara, na primer?

– Imam kontakte sa geodetima sa našeg odseka na Građevinskom fakultetu, ali ne u smislu nekih jakih veza, šta nama treba tamo. Ovog leta bio sam u Beogradu i saznao da treba da uradimo katastar Beograda i čitave zemlje da bismo se uključili u Evropu. Imamo nesređene podatke o vlasništvu. Sa programima, koji su potrebni da bi se to obradilo, ne radim u JPL-u. Pričali smo o tome. Ali ima tu dodirnih tačaka. Treba da se svi angažujemo, da nađemo vremena i ja i ljudi iz JPL-a da se tome posvetimo.

I gde je Valjevo u tim svemirskim i planetarnim prostorima kojima putuješ?

– Za mene je Valjevo još uvek najveći grad na svetu. Znam mu svaku ulicu, svaki ćošak. Živim u Pasadeni, u LA-u , pa u nekim ulicama nisam nikada bio. A ovaj prostor, Kalifornija, je potpuno neispitan, a to privlači i mene i druge ljude.

Pa i kad otac Milorad javi iz tvog Valjeva da ne otvara prozore i da ne izlazi iz kuće zbog smoga?

– Ma, biće gas. Treba da stigne, biće!

Tamo smog, a ovde nas zapanji količina otpada!

– To je cena te ekonomije, kapitalizma. Nije mi to struka, ali sam primetio da je ovde razvoj utemeljen na tome da se troši. Stalno i uvek. Da se troši, to je baza svega. Para mora da se okreće. Ako čuvaš pare ti si protivnik države!

Imaš li kolega sa fakulteta, Valjevaca ovde? Održavaš li kontakte?

– Aleksandar Saša Kolarov je na Istočnoj obali, Tole (Tomislav Ilić) sada je u Evropi, Miško Grbić je bio u Džordžiji... Održavamo kontakte ali slabo se čujem sa njima. Više sam u kontaktu, u slobodnom vremenu, sa ovima koji igraju fudbal ovde i u Čikagu. Imamo tim Valjevaca. Zovemo se DELIJE. To ti je čuveni tim. Osvajali smo sveamerička prvenstva preko 32 godine! Bora iz Tešnjara je u timu, Aca Santoro (Nikolić), ja...

U timu si?

– Više stojim napred, pa potrčim...

Šta pratiš sa posebnim zanimanjem u Valjevu?

– Volim da čujem šta se dešava u Gimnaziji, u sportu. O mojim drugovima iz gimnazije, šta im se dešava, koliko imaju dece, ko je postao deda, baba...

Primećujem da se dosta Valjevaca redovno sreće.

– Kako da ne, kad vidite jednog odmah znate sve o drugim Valjevcima!

Ta vezanost za zavičaj podrazumeva veliki napor da se održe porodične veze. Marko i Luka imaju četiri godine, deda Milorad i baba Mica su tamo daleko, preko okeana…

– To je cena. Košta i vremena i novca ali ima tu i svojih lepota. Danas je moja slava pa smo išli ovde u crkvu. Uoči odlaska deca su gledala film o njihovom krštenju i odmah su reagovala iako su mala. Pitali su: „Jel to crkva u Valjevu u kojoj smo plakali”?