prva strana

Sreda, 24. Jul 2019.

Revija KOLUBARA - Mart 2007 > ljudi

prijava | registracija

revija

stav

prilike

ljudi

kultura

kalendar

revija +

arhiva

impresum

pretraga

Visoka počast mladoj valjevki

Zdravko Ranković

Mr Ivana Savić

Mr Ivana Savić (Foto: Ljuba Ranković)

Mlada Valjevka Ivana Savić, nekadašnja učenica Osnovne škole „Žikica Jovanović Španac” i Valjevske gimnazije, nadmašila je u magistarskim studijama na univerzitetu Bellevue (SAD, država Nebraska) sve pripadnike svoje generacije i time stekla mnoge počasti. Pripalo joj je, između ostaloga, da se kao generacijski predstavnik obrati učesnicima velike i raskošne godišnje univerzitetske svečanosti. Tvrde da se pre Ivane u takvoj ulozi nije zatekao niko od studenata pristiglih iz država izvan SAD. O Ivani su onda, 24. januara 2007, opširno pisale tamošnje novine Bellevue Leader, objavile su joj i fotografiju, a siže tog članka donele su na naslovnoj strani.

Ivani Savić je, prema ustaljenoj praksi na tom univerzitetu, ponuđeno i ispunjenje jedne njene želje. A ona se opredelila da na univerzitetsku svečanost gde je ona u važnoj ulozi doputuju iz Valjeva dve njene babe – Stanislava Savić i Ljubica – Lola Medenica a sa njima i deda Dragiša Medenica. (Drugi njen deda – Vasa Savić, nije živ.)

Primat u generaciji najnovijih magistara univerziteta u Nebraski nije jedino čudo među čudima što ih je u svojoj mladosti doživela ova mlada Valjevka. O tome je ona govorila i u svojoj besedi obraćajući se kolegama i profesorima, takođe i mnoštvu gostujućih uglednika. Prenosimo jednu od tih Ivaninih životnih epizoda:

Ivana je podelila radost sa bakom Lolom i dedom Dragišom

Ivana je podelila radost sa bakom Lolom i dedom Dragišom (Foto: Ljuba Ranković)

– Dvanaestog avgusta 1998. godine moji roditelji su napravili verovatno najveću žrtvu u svom životu – poslali su mene, njihovu šesnaestogodišnju ćerku, u Sjedinjene Američke Države, da nađe svoj put i stigne do čuda. Plan je bio da ostanem u SAD samo devet meseci. Nedavno, tata mi je pričao kako su stajali ispred aerodroma kad su me ispratili i da je, gledajući avion koji odlazi, rekao: „Imam osećaj da ćemo je sledeći put videti samo ako mi odemo kod nje”. Ne mogu ni da zamislim koliko je to bilo teško za njih. Ali tata je bio u pravu. Dva meseca pre mog povratka NATO je počeo da bombarduje Srbiju. U tom trenutku za mene više nije bilo načina da se vratim. Aerodromi nisu radili, mostovi su bili srušeni... Imala sam samo 17 godina. Bila sam ljuta, razočarana, sama, nedostajala mi je moja kuća i porodica. Sećam se dana kada sam sedela na svoja dva kofera i žalila samu sebe. Nisam imala gde niti kod koga da odem. Sve je slutilo na to da za mene nema svetlosti... Nigde u blizini.

– Ništa nisam znala o američkim univerzitetima – kazivala je Ivana u toj svojoj javnoj ispovesti. Izabrala sam fakultet zato što ga je završio i momak koji me je odveo da se upišem na studije.

A to su bile studije ekonomije i dizajna. Postignutim uspehom u učenju pretekla je sve u generaciji. I onda se uputila na magistarske studije, da se usavrši u znanjima iz ekonomije, iz finansija i biznisa. Uspeh što ga je tamo postigla omogućio joj je novu avanturu – doktorske studije. Kad ih završi, o Ivani iz Valjeva će se, svakako, opet govoriti i pisati. Između ostaloga – i u Reviji „Kolubara”.

Dužni smo da kažemo još i ovo: Ivana Savić je ćerka Dragice i Zorana Savića.